Musolinijev pehar umesto Zlatnog lava: Kako je bio organizovan Festival u Veneciji u vreme italijanskog Dučea? 1Foto: Shutterstock

Filmski festival u Veneciji je pre tačno 90 godina ustoličio jedan strastveni fašista. Tridesetih godina prošlog veka dominirali su propagandni filmovi kojima se nije dodeljivao Zlatni lav već – Musolinijev pehar.

Kada neko kaže „Zlatni lav“ – većina pomisli na filmski festival u Veneciji, čija glavna nagrada je preuzela lik lava kao simbol Mletačke republike. Uz to idu crveni tepih, svetske filmske zvezde, blesak bliceva, inscenirani osmesi. Ovih dana bi s tim u vezi trebalo da se pomisli i na Benita Musolinija zvanog Duče, fašističkog diktatora. Jer je filmski festival u Veneciji bio njegovo čedo. Od prvog festivala 1932. pa sve do ratne 1942, piše Dojče vele.

Fašizacija filma

Od 1943. se filmski festival nije održavao iz opravdanih razloga – fašistička Italija je bila u agoniji. Vaskrsnuće festivala posle drugog svetskog rata i njegov nesumnjivi značaj za filmski univerzum, neće biti umanjeni ako ispričamo priču o fašističkom filmskom festivalu u trećoj i četvrtoj deceniji prošlog veka.

Italijanske mase su krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka hrlile u bioskope. A tamo su ih čekali uglavnom američki filmovi. Za fašističku vlast u Italiji to nije bilo trajno održivo stanje. Filmska slava mora pripasti Italiji. Međunarodni filmski festival u Veneciji je kreirao pre svih Đuzepe Volpi, bogati biznismen i strastveni fašista koji je bio ministar finansija Benita Musolinija. 1932. je imenovan za predsednika Venecijanskog bijenala, u čijem sklopu je osnovan filmski festival. U noći 6. avgusta 1932. festival je otvoren projekcijom američkog filma Doktor Džekil i gospodin Hajd na terasi hotela Ekcelsior Palace. Na festivalu koji je završen 21. avgusta učestvovalo je ukupno devet zemalja.

Musolinijev pehar

Festivalske hronike kažu da na početku nije bilo nagrade, a da je publika mogla izabrati omiljene filmove. No, to se ubrzo menja. Filmski festival je pratio ritam Bijenala pa nije održan 1933, mada je start bio izuzetno uspešan. To su organizatori uvideli i od 1934. festival se održavao svake godine. To nije bila jedina novina. U Veneciji se od iste godine dodeljivala nagrada „Musolinijev pehar“ ( Coppa Mussolini) i to u dve kategorie – italijanski i strani film.

Red je da se pozabavimo dobitnicima ovog fašističkog priznanja.

Godine 1934. je italijanski film Tereza Konfalonieri označio jedan od glavnih propagandnih pravaca – u žiži je žena nacionalnog junaka Federika Konfalonierija koji se suprotstavio nacionalnim dušmanima – Napoleonu i Habzburzima. Film kao prozor u „bolju prošlost” Italije bio je od samog početka poželjan. Svoju slavu i „Musolinijev pehar” podelio je sa neobičnim irskim pseudokumentarcem „Čovek sa Arana” koji kamerom beleži navodno rudimentarni život irskih ribara na Aranskim ostrvima. Poznato je da stanovnici Aranskih ostrva nisu lovili ajkule sa litica više od pedeset godina pre snimanja filma, te da navodni članovi porodice ribara uopšte nisu rođaci, jer ih je režiser birao po fotogeničnosti. Ali inscenacija je bila uspešna.

Od Belinija do Tolstoja

Već sledeće godine italijanski film je neka vrsta biografske fikcije. U operi Norma, Vinčenca Belinija molba soprana boginji meseca u prvom činu počinje sa „Casta diva”, ta arija je izuzetno poznata, pa je tako nazvan i film. On prikazuje nevolje italijanskog kompozitora sa njegovom operom Norma (1831), koja govori o strastvenoj ljubavi galske sveštenice i rimskog prokonzula. Apstraktne slike koje asocijativno prikazuju strast protagonista predstavljaju pravu inovaciju.


Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.