Njujork tajms o Trampu i Kremlju: Mešanje Rusije u predsedničke izbore u SAD i želja Putina da kontroliše istočnu Ukrajinu povezani slučajevi?

U središtu ove priče su Pol Manafort – šef predizborne kampanje Donalda Trampa, koji je dugi niz godina radio u Ukrajini sa Viktorom Janukovičem i Rusom Konstantinom Kilimnikom, koga američki istražitelji smatraju agentom ruske obaveštajne službe (on to sam negira).

U avgustu 2016, Kilimnik je predstavio Manafortu takozvani „Mariupolj plan“, kojim bi se stvorila autonomna republika u istočnoj Ukrajini koja uključuje teritorije pod kontrolom separatista; to je trebalo da predvodi Viktor Janukovič, koji je pobegao u Rusiju, a formalno preostali deo Ukrajine, kontrolisao bi Putin.

Prema pisanju Njujork tajmsa, ovaj plan se u suštini poklapa sa onim što Putin sada pokušava da postigne u Ukrajini aneksiranjem ukrajinske teritorije.

Veruje se da je mešanje Rusije u izbore imalo za cilj da naruši kampanju Trampove rivalke Hilari Klinton. Takođe, sprovođenje „Mariupol plana“ ne bi bilo moguće bez učešća Sjedinjenih Država i trebalo je da bude „potencijalna naknada“ za rusko mešanje u izbore u SAD u korist Trampa, piše piše Njujork tajms, navodeći da su na ovaj zaključak došli tužioci koji su otkrili postojanje plana.

Istovremeno, u tekstu se ističe da je Trampova pobeda bila neophodna za sprovođenje plana, pošto Klintonova kao predsednica ne bi dopustila na takvo kršenje ukrajinskog suvereniteta.

Manafortova karijera u Ukrajini

Pol Manafort, koji je radio tokom predsedničke kampanje Ronalda Regana, sarađivao je sa uticajnim stranim klijentima još od osamdesetih godina prošlog veka koji su želeli da naprave dobre veze u Vašingtonu.

Među klijentima njegove firme bili su predsednik Zaira Mobutu Sese Seko i filipinski diktator Ferdinand Markos. Njujork tajms piše da je njegov tim pokušao da ih predstavi kao „demokrate koje vole slobodu“.

Manafort je počeo da sarađuje sa Viktorom Janukovičem 2005. posle poraza ukrajinskog političara u sukobu sa Viktorom Juščenkom kao rezultat Narandžaste revolucije. Kako se navodi, ruski oligarh Oleg Deripaska je zatražio od političkog stratega da pomogne Janukoviču i njegovoj Partiji regiona a novinari smatraju da je ruski biznismen to uradio u interesu Kremlja (sam Deripaska je to demantovao i tužio Asošiejted pres zbog ovih navoda).

Za rad u Kijevu, Manafort je, pored međunarodnih konsultanata, privukao Konstantina Kilimnika, rodom iz Ukrajinske SSR sa ruskim pasošem, diplomca Moskovskog vojnog univerziteta stranih jezika, poznatog kao mesto gde se obučavaju oficiri GRU (ruska vojna obaveštajna služba).

Kilimnik je dugo godina radio u Američkom međunarodnom republikanskom institutu i ​​dobio je otkaz, prema jednoj verziji, nakon što su se pojavile sumnje da radi za ruske specijalne službe.

Manafort je preuzeo i Janukovičov lični imidž i političku platformu.

Prema razvoju situacije njegovog tima, predloženo je da Ukrajina bude pretvorena u „most“ između Rusije i Zapada; Kijev bi išao na ekonomsko zbližavanje sa Evropskom unijom, ali bi istovremeno odbio da se pridruži NATO-u.

Istovremeno, prema pisanju Njujork tajmsa, Partija regiona eksploatisala je temama koje su osetljive za zemlju i za biračko telo Janukoviča, kao što su status ruskog jezika i situacija stanovništva koje govori ruski jezik.

Iako sam Manafort, prema članku, okrivljuje pristalice Juščenka za podsticanje ovih problema, novinari primećuju da se ovaj Janukovičev „smer napada“ rimovao sa akcijama Rusije na Krimu, koje je, prema depeši američke ambasade iz 2006. koju je objavio VikiLeaks, „manipulisalo sa problemima poput statusa ruskog jezika“ kako bi podstakli separatistička osećanja i ometali kretanje Ukrajine ka Zapadu.

Manafortovi postupci krunisani su uspehom: prvo je Partija regiona pobedila na parlamentarnim izborima, a onda je Janukovič postao predsednik. Njujork tajms poredi Manafortov način života sa životom oligarha: navodno je „sakupljao jakne od pitona i nojeve kože“ i kupovao nekretnine.

Kako Janukovičovi postupci, jedan po jedan, nisu ispunili njegova obećanja, savetnici za demokratiju povukli su se iz Manafortovog tima, dok se Manafort pretvorio u nezvaničnog savetnika i izaslanika u odnosima sa Zapadom.

Na primer, on je vodio lobističke kampanje u Sjedinjenim Državama i EU protiv uvođenja sankcija zbog hapšenja Julije Timošenko, Janukovičeve političke rivalke.

Posle Euromajdana i bekstva Janukoviča za Rusiju, Manafort je izgubio glavni izvor prihoda, ali nije prestao da radi u Ukrajini i posebno je pomogao da se umesto Partije regiona osnuje Opozicioni blok.

Radio je i na regionalnim izborima, uključujući izbore za gradonačelnika Mariupolja 2015. na kojima je pobedio Vadim Bojčenko, koji je radio u strukturama oligarha Rinata Akhmetova (Akhmetov je finansirao Manafortov rad za Partiju regiona).

Trampova kampanja i Mariupolski plan

Prema jednom članku u Njujork tajmsu, Pol Manafort je uložio većinu svoje ukrajinske zarade – oko 60 miliona dolara – u razne aktive (od kojih su neki američki tužioci kasnije razmatrali kao pranje novca).

Međutim, do marta 2016. kada je politički strateg postao savetnik u Trampovoj kampanji, prema pisanju Njujork tajmsa, stvari nisu bile najbolje za njega: Oleg Deripaska ga je tužio, optužujući ga da je izgubio skoro 20 miliona dolara, a Rinat Akhmetov mu je, zajedno sa drugim ukrajinskim klijentom, dugovao 2,4 miliona dolara.

Manafort je ponudio Trampu da radi besplatno – piše Njujork tajms, verujući da će mu ovaj rad pomoći da unapredi poslovanje i sa Deripaskom i sa Akhmetovim.

Nakon imenovanja na mesto savetnika, Manafort je slao lična pisma svojim „glavnim pokroviteljima u Ukrajini” obećavajući da će biti u toku sa dešavanjima u kampanji – među primaocima pisama bili su Deripaska, Ahmetov i bivši šef administracija Janukoviča, poslanik Sergej Levočkin.

Manafort je ubrzo imenovan za šefa Trampove kampanje, a sam predsednički kandidat počeo je da daje izjave na temu spoljne politike, što Njujork tajms ocenjuje kao korisne za Putina. Konkretno, u jednom trenutku je rekao svojim savetnicima da neće rizikovati da započne treći svetski rat kako bi zaštitio Ukrajinu od Rusije.

On je 27. jula, pošto je već postao zvanični republikanski kandidat, dozvolio priznanje Krima kao ruskog i ukidanje sankcija Ruskoj Federaciji.

Sledećeg dana Konstantin Kilimnik je otišao u Moskvu, odakle je pisao Manafortu o susretu sa Janukovičem (upotrebio je reči „momak koji ti je dao najveću konzervu crnog kavijara pre nekoliko godina“).

Nekoliko dana kasnije, Kilimnik i Manafort su se sastali u Njujorku, a Rus je rekao Amerikancu o planu za „mirno rešenje“ situacije u Ukrajini, koja je postala poznata kao „Mariupolj plan“.

Samo da tiho „namigne“ ili „malo pogura“

Prema pisanju Njujork tajmsa, plan sa autonomnim Donbasom zasnovan je na ruskom tumačenju Minskih sporazuma, što je bilo neprihvatljivo za Ukrajinu – i išao je protiv stava Sjedinjenih Država.

Međutim, Trampove izjave dale su razlog da veruju da bi, ako pobedi na predsedničkim izborima, ta pozicija mogla da se promeni.

Do kraja leta 2016. navodi se u tekstu, kampanje usmerene na klevetu imidža Klintonove, uključujući i ruske „trolove“ – uključujući i u državama na koje je nagovestio Manafort, dobijale su na zamahu na društvenim mrežama.

Iako istraga specijalnog savetnika Milera nije pronašla vezu između postupaka Rusije i podataka o anketama, Ministarstvo finansija SAD ga je, prilikom uvođenja sankcija Kilimniku,optužilo Manaforta da prenosi te podatke direktno ruskim obaveštajcima (i nazvalo ga „poznatim ruskim agentom“).

Manafort i njegov pomoćnik Rik Gejts odbacuju ovu karakterizaciju Kilimnika; on sam je definiciju Ministarstva finansija nazvao „besmislenom i lažnom“.

Kilimnik je istakao da je, dok je radio u Kijevu, bio čest izvor informacija za zaposlene u američkoj ambasadi (prema pisanju Njujork tajmsa, špijun je trebalo da bude angažovan na izgradnji odnosa poverenja unutar ambasade suparničke zemlje).

List napominje da je u prepisci Kilimnik pomenuo komunikaciju u Moskvi sa „visokim“ sagovornicima, uključujući i one sa obaveštajnim vezama(među njima i Viktora Bojarkina, koji je radio za Deripasku, koga američko ministarstvo finansija naziva bivšim oficirom GRU).

U drugoj polovini avgusta 2016. Tramp je otpustio Manaforta. To se, posebno, dogodilo nakon objave „Njujork tajmsa” da su zaposleni u Nacionalnom antikorupcijskom birou Ukrajine pronašli u knjigovodstvu Janukovičevog okruženja pominjanje gotovo 13 miliona dolara u gotovini političkom strategu.

Međutim, prema istrazi Senatskog komiteta, Manafort je nastavio da savetuje Trampov krug. Pobedom na izborima, za savetnika za nacionalnu bezbednost imenovao je generala Majkla Flina, koji je još pre stupanja na dužnost počeo da razgovara sa ruskim ambasadorom o mogućem ukidanju sankcija.

Reks Tilerson, šef naftne kompanije Ekkon Mobil, koji se izjasnio protiv sankcija, postao je državni sekretar SAD.

U januaru 2017. godine, tokom Trampove inauguracije, Manafort se sastao sa Kilimnikom i bivšim šefom kabineta Janukoviča Serhijem Ljovočkinom.

Oni su razgovarali o, kako je i sam Manafort priznao, planu za „mirno rešenje“ u Ukrajini.

Prema objavama Njujork tajmsa, Kilimnik je konstantno putovao na relaciji Moskva – Kijev, radeći na detaljima ovog plana. Rekao je da se sastao sa Janukovičem (u prepisci se pojavio kao Big boy to jest, Veliki Momak) i da se „Rusi na najvišem nivou u načelu ne protive tom planu“ i da će „raditi sa velikim momkom na početku procesa“.

Kilimnik je objasnio da se od Trampa traži samo da tiho „namigne“ ili „malo pogura“, rekavši da „želi mir u Ukrajini i da Donbas bude deo toga“.

Nakon inauguracije, počeli su da se pojavljuju izveštaji koji povezuju Trampovo okruženje sa Rusima; Majkl Flin je podneo ostavku zbog kontakata sa ruskim ambasadorom pre stupanja na dužnost, a ubrzo su se pojavile informacije o „ruskoj istrazi” FBI, koja se kasnije pretvorila u istragu specijalnog savetnika Milera.

Podstrek je došao kada je savetnik Trampove kampanje Džordž Papadopulos rekao australijskom diplomati u jednom londonskom baru da Rusi imaju “prljav veš” Hilari Klinton, pre nego što je rusko hakovanje servera Demokratskog nacionalnog komiteta postalo javno poznato.

Do jeseni 2017. Manafort je postao glavni predmet istrage: prema pisanju Njujork tajmsa, njegovi kontakti sa Kilimnikom, Deripaskom i proruskim Ukrajincima viđeni su kao moguća veza između Trampove kampanje i Kremlja.

Iako je krajem oktobra optužen (uključujući zaveru protiv Sjedinjenih Država, neuspeh da se registruje kao strani agent i davanje lažnog svedočenja), čak i posle toga su, prema tekstu, Manafort i Kilimnik nastavili da pokušavaju da dobiju „mig“ od Bele kuće o „Mariupolj planu“.

U martu 2018. radili su zajedno na sociološkom istraživanju, koje je trebalo da bude sprovedeno među Ukrajincima, o statusu Donbasa i mogućnosti Janukovičevog povratka u zemlju na čelu ove teritorije.

Posle osuđujuće presude, Manafort se nagodio sa tužilaštvom u drugom procesu. Tužilac ga je u poslednjem trenutku proglasio nevažećim: ispostavilo se da je politički strateg lagao o svojim kontaktima sa Kilimnikom o „Mariupolj planu“ – konkretno, Manafort je rekao da je ovaj plan odbacio od samog početka.

U intervjuu za Njujork Tajms, Manafort je nastavio da insistira na tome da ne podržava Mariupol plan. On je rekao i da je Kilimnik lobirao za inicijativu po instrukcijama Janukoviča, a ne Putina).

Mišljenje tužioca iz Milerovog tima jeste da je Trampova pomoć oko „Mariupolj plana“ i pomoć Rusije oko njegovog izbora zamišljena kao „usluga za uslugu“.

Kilimnik je u izveštaju Njujork tajmsu ocenio da je rad na „Mariupolj planu“ diskusija samo o „jednom od 10.000 mogućih mirnih rešenja“ — i dodao da sada, kada se „Ukrajinci bore za svoje živote i slobodu“, „nije vreme da se o tome razgovara“.

Pokušaji da se Ukrajina optuži za mešanje u američke izbore

U završnom delu članka Njujork tajms detaljno opisuje događaje koji su doveli do opoziva Donalda Trampa.

Razlog opoziva zbog optužbi za zloupotrebu položaja bio je taj što je Tramp 2019. tokom razgovora sa Volodimiom Zelenskim, navodno povezao pružanje vojne pomoći Ukrajini sa kijevskom antikorupcijskom istragom protiv sina Džoa Bajdena Hantera, koji je bio član upravnog odbora ukrajinske gasne kompanije Burisma.

Tramp je takođe zatražio od Zelenskog da istraži umešanost Ukrajine u hakerske napade.

Prema Milerovoj istrazi, u leto 2016. Pol Manafort i Kostantin Kilimnik počeli su da šire ideju o umešanosti Ukrajine u mešanje u izbore — a tri godine kasnije, Tramp je to ponovio u razgovoru sa Zelenskim.

Osim toga, nakon otpuštanja Manaforta iz Trampovog tima, zapadni mediji su, zahvaljujući Kilimnikovom zalaganju, dobili ideju da su priču sa crnim računovodstvom Partije regiona izmislili ukrajinski saveznici Hilari Klinton kako bi naškodili Tramp.

Mišljenje da su Ukrajinci pomogli Klintonu preuzeli su ruski zvaničnici, kao i ruske hakerske grupe i „trolovi“.

Kako se navodi u tekstu, ove ideje je pokušao da iskoristi Trampov advokat Rudolf Đulijani, koji je, po završetku „ruske istrage“, pokušao da dokaže da je reč o političkom poretku.

Njegovi napori su se takođe usredsredili na pokušaj kompromisa Džoa Bajdena i njegovog sina uoči predsedničkih izbora 2020.

U martu 2019. glavni tužilac Ukrajine Jurij Lucenko – kako piše Njujork tajms, posle sastanka sa Đulijanijem – rekao je da počinje istragu o pokušajima Ukrajinaca da se mešaju u američke izbore 2016.  a ukazao je i na moguće prekršaje Bajdenovih.

Već u maju , posle pobede predsednika Volodimyra Zelenskog na izborima – Lucenko je saopštio da sa njihove strane nema dokaza o prekršajima.

Američke obaveštajne agencije su 2021. saopštile da su ruski agenti pokušali da promovišu pojmove u SAD da je porodica Bajden umešana u korupciju u okviru kampanje mešanja u predsedničke izbore 2020. Smatralo se da bi pobeda na izborima Džoa Bajdena bila nepovoljna za Rusiju. Prema izveštaju, jedan od takvih agenata bio je Konstantin Kilimnik.