Foto: EPA/ FERNANDO ALVARADO POOLPjer de Kuberten, osnivač modernih Olimpijskih igara svojevremeno je izgovorio čuvenu rečenicu: „Nije najvažnije pobediti već učestvovati“.
Sada kada je Severna Koreja pristala da učestvuje na predstojećim Zimskim olimpijskim igrama u južnokorejskom gradu Pjongčangu ova fraza je dobila novo značenje.
Kroz istoriju modernih Olimpijskih igara odvajanje politike od sporta bilo je nemoguće. Možda nije ni poželjno. Na kraju krajeva, jedan od primarnih ciljeva Olimpijade jeste staviti sport u službu mira i ljudskog dostojanstva.
Sport je dugo igrao politički konstruktivnu ulogu na svetskoj sceni. Na svetskom šampionatu u stonom tenisu u Japanu 1971, američki igrači igrali su protiv Kineza i time otvorili vrata takozvanoj ping-pong diplomatiji. Nedugo posle, na vrhuncu Kulturne revolucije Mao Cedung je pozvao američki stonoteniski tim u Kinu što je popločalo put istorijskoj poseti američkog predsednika Ričarda Niksona Kini 1972.
Na svetskom šampionatu u stonom tenisu 1991. čiji je domaćin opet bio Japan, Severna Koreja i Južna Koreja formirale su zajednički ženski tim i tako prevazišli sve nesuglasice na putu ka osvajanju zlatne medalje. Prijateljstvo koje su razvili igrači pomoglo im je da poraze kineski tim u finalu. Za trenutak, Korejci su zaboravili svoje podele.
Zapravo, Južna Koreja se možda, makar delom, može zahvaliti Olimpijskim igrama zbog uspostavljanja njene moderne demokratije. Južnokorejci su 1987, imajući u vidu da su se bližile Letnje olimpijske igre naredne godine, čiji su bili domaćin, uspeli da izvrše pritisak na tadašnji vojni režim predsednika Čun Do Hvana da održi demokratske izbore. Bio je to zapanjujući obrt događaja imajući u vidu da je Čun zamislio OIimpijadu kao priliku da poboljša reputaciju svoje diktature u zemlji i inostranstvu. Bez pristupa igara koje su se približavale i međunarodnog pritiska koji su one sobom nosile, demokratske tranzicije Južne Koreje možda ne bi bilo, barem ne mirne i brze kakva se dogodila.
Olimpijske igre u Seulu 1988. takođe imaju i svoju tamnu stranu. Severna Koreja, nesposobna da postigne saglasnost sa južnim susedom oko toga kako podeliti događaj, u potpunosti ga je bojkotovala. I 1987. došlo je do kraha Čunove diktature, oboren je avion „Korean air“, sumnja je pala na režim Severne Koreje kao deo napora da poremeti skorašnje izbore i obeshrabri druge zemlje da učestvuju na Olimpijadi.
Na kraju, igre 1988. produbile su podelu i kratak trenutak zajedničkog trijumfa 1991. nije bio dovoljan da to preokrene. Južna Koreja je želela da otvori sebe ka svetu, dok je Pjongjang samo ojačao svoj izolacionizam – što je intenzivirano posle raspada SSSR uz sledstvenu nuklearnu proliferaciju.
Naravno, odluka Severne Koreje o bojkotu 1988. nije bila bez presedana. Istorijski, mnoge zemlje bojkotovale su igre ili su ih čak koristile kao poligon za promociju vrednosti suprotnih olimpijskom duhu. To je svakako bio slučaj kada je režim Adolfa Hitlera bio domaćin Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936.
Godine 1945. DŽordž Orvel se osvrnuo na Igre iz 1936. i primetio da „ozbiljan sport jeste rat bez pucnjave“. Igre su, kako je napomenuo, u vezi sa porastom nacionalizma, odnosno sa sumanutom modernom navikom identifikovanja sebe sa velikim silama i sagledavanja svega u smislu rivalskog prestiža.
Na letnjoj Olimpijadi u Pekingu 2008. prikazana je veza između sporta i nacionalizma. Igre su bile uspešne u organizacionom smislu sa sve novom brilijantnom arhitekturom. Činjenica je da je Kina na kraju osvojila više zlatnih medalja od bilo koje druge zemlje, što je bez sumnje povećalo nacionalni ponos. Na protestu protiv kineskog tretmana Tibeta tokom nošenja olimpijske baklje podgrevan je kineski nacionalizam. Danas, nacionalni ponos je i dalje ključan za političkog lidera koji je nadgledao igre u Pekingu: tadašnjeg potpredsednika, a sadašnjeg predsednika Kine Si Đinpinga.
Slična situacija se dogodila na Zimskim olimpijskim igrama 2014. u Sočiju, koje su pomogle da se udahne život u tada oslabljeni režim ruskog predsednika. Tri dana pre ceremonije zatvaranja, Putin je pokrenuo vojnu intervenciju u Istočnoj Ukrajini i pripojio Krim Rusiji.
Sada se igre vraćaju na turbulentno korejsko poluostrvo gde su dve Koreje i dalje formalno u ratu, 65 godina pošto su pristale na primirje. Pre nedavne severnokorejske odluke da učestvuje na predstojećim igrama u Južnoj Koreji, mnogi su razumljivo bili zabrinuti da će se ponoviti 1988. ili da bi severnokorejski lider Kim DŽong-un iskoristio slučaj da primeni vojnu silu. To se, na kraju krajeva, dogodilo na Svetskom kupu 2002, čiji su domaćini bili Južna Koreja i Japan. Pri kraju takmičenja na kojem je južnokorejski tim ostvario izvanredne rezultate, severna država je počela mornaričku borbu protiv južne.
Srećom, pomirljiv stav južnokorejskog predsednika Mun DŽe Ina kojem je Kim čini se uzvratio u svom novogodišnjem obraćanju, doneo je blagi talas. Južnokorejski napori da smanje tenzije odlaganjem zajedničkih vojnih vežbi sa SAD poput odluke Pjongjanga da učestvuje na Olimpijadi, trebalo bi pozdraviti. Zaista, od tada, postoji stalni niz dobrih vesti: dve zemlje će zajedno marširati na ceremoniji otvaranja i čak formirati kombinovani ženski hokejaški tim.
Kako bi bili sigurni, uvek moramo da dovodimo u pitanje motive Kimovog režima. U prošlosti, severnokorejski prijateljski gestovi nisu dovodili do značajnih ustupaka ili napretka u pravcu mira. Imajući u vidu da su dve države marširale zajedno na tri Olimpijade od 2000, opreznost je preporučljiva.
Autor je bio visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, generalni sekretar NATO-a i ministar spoljnih poslova Španije
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
