“Podrum smrti” – 26 dana u zatočeništvu ruske vojske

U vreme kada su Rusi došli, živela je u Jahidneu sa svojom porodicom, uključujući dedu koji usled moždanog udara nije mogao da se kreće. Svi su preživeli, ali je 10 ljudi u podrumu umrlo od gladi, nedostatka svežeg vazduha i lekova.

Skoro svi ruski vojnici koji su ih držali u podrumu bili su iz Tuve, republike u južnom centralnom Sibiru, jednog od najsiromašnijih i najnerazvijenijih regiona Rusije. Ukrajinske vlasti tvrde da su prikupile dokaze za podizanje optužnice protiv najmanje njih devet.

U ovom podrumu su, kako je kazala, držani od 4. do 31. marta. Na natpisu na zidu i vratima desno su imena oni koji su umrli u samom podrumu, levo – oni koje su ubili Rusi ili su stradali “gore“ tokom granatiranja.

Nakon svega, neki od vojnika su objaviljivali postove na društvenoj mreži VKontakte kao da se ništa nije dogodilo. Niko od njih nije odgovorio na poruke novinara: zašto su držali 300 civila zatočene na malom prostoru? Svi od zatočenika su imali svoje kuće sa podrumima, gde su se ranije skrivali od granatiranja.

Ruski vojnici su svojim zarobljenicima davali minimalne količine hrane i vode. Prvi stariji čovek u podrumu umro je nedelju dana nakon što je sve počelo. “Samo se nije probudio kada smo pokušali da mu damo hranu“, kaže Valerija Vidkovskaja, stanovnica sela Jagodnoe, Černigovska oblast Ukrajine, koja je 26 dana provela u podrumu lokalne škole kao zarobljenik ruske vojske.

Vojnici nisu dozvolili da se sva tela zakopaju odmah nakon smrti. Dozvolili su samo da se prebace u kotlarnicu.

Kada su Rusi morali da se povuku iz Černihiva, mnogi od onih koji su držani u ovom “podrumu smrti“ uspeli su da izađu prvi put na svetlost dana nakon 26 dana. Pronašli su svoje kuće uništene i potpuno opljačkane.

Generalno tužilaštvo Ukrajine zvanično je optužilo devet ruskih vojnika za “kršenje zakona i običaja ratovanja, uključujući ubistvo s predumišljajem“. Prema istražiteljima, oni su uključeni u stvaranje “podruma smrti“ u selu Jagodnoe u Černigovskoj oblasti.

Najmlađi zatočenik podruma imao je 1,5 meseci, najstariji 93 godine. Za 26 dana umrlo je deset zatvorenika “podruma smrti”.

“Napisala sam svoj nadimak na vratima negde u drugoj nedelji našeg boravka u podrumu. Tamo sam upoznala devojku. Odlučila sam da to napišem da bi me ona pronašla ako odem, a ona ostane“. Pod nadimkom Evgenija ispisanim na vratima pronašli smo Valeriju i zapisali njenu priču, piše Mark Krutov, novinar Radio Sloboda.

“Naši su došli“, stoji na natpisu ispisanom 31. marta, ali ni posle ovog odbrojavanja dani nisu stali: ljudi su ostali pod zemljom jer su im kuće bile uništene ili minirane, a ruska vojska koja se povlačila nije prestala da granatira Černigov i njegova predgrađa.

Na bočnim stranama kalendara su imena onih koji su umrli u podrumu od gladi i bolesti (desno) i “gore“, usled granatiranja ili ubijanja od strane Rusa, koji su sumnjali da su “nacisti“.

Generalna tužiteljka Ukrajine Irina Venediktova napisala je 8. juna na Fejsbuku da je njena kancelarija već identifikovala devet ruskih vojnika koji se terete za “podrum smrti“ u Jagodnom. Svi su, prema njenim rečima, služili u 55. zasebnoj motorizovanoj brigadi iz Republike Tuve.

Oni su osumnjičeni za “kršenje zakona i običaja ratovanja, uključujući ubistvo sa predumišljajem“.

Iskoristivši činjenicu da je ukrajinska agencija UNIAN objavila datume rođenja ovih ljudi, neki od njih su pronađeni na društvenoj mreži VKontakte i potvrđen je njihov identitet.

Jedan od osumnjičenih Nazita Monguš, na društvenoj mreži je nedavno podelio fotografije, po kojima je teško reći da se ta osoba nedavno borila u Ukrajini.

“Kada je počelo, 24. februara, bila sam u Černigovu. Majka me je pozvala u 6 ujutru, probudila me, rekla: rat je počeo, biće bezbednije u selu. Oko 20 minuta kasnije, nedaleko od moje kuće u Černigovu, čula sam eksploziju, uplašila sam se. Otišli ​​smo kući, tata mi živi u Černigovu i odveo me je kod mame. Kada je bio vazdušni napad na Černigov, spustili smo se u podrum u Jagodnom”.

Rusi su u selo ušli 3. marta, a mi smo tamo od 24. februara. Doveli smo baku i dedu iz Černigova u Jagodnoje, on je invalid posle moždanog udara. Nisu mogli da siđu tokom bombardovanja, pa je tata ostao sa njima u kući. Trećeg dana popodne, čuli smo automatske rafale. Moja majka, mlađi brat i komšije su sišli u podrum. Onda je tata dotrčao i rekao da su Rusi ušli u selo i da se zaključamo, priča Valerija.

Celu noć smo sedeli i jedva se kretali, jer se posle par sati već čulo da neko šeta po dvorištu. Nije bilo jasno ko je. Sedeli smo, nismo se mrdali, pokrili smo se jaknama, ugasili svetlo. Tako smo sedeli celu noć i čuli da neko dolazi na vrata i vuče kvaku.

I tek negde oko pet ujutru počeli su da nam obijaju vrata. Kada su uspeli da ih razvale, čovek je upalio baterijsku lampu i povikao: “Ako je neko ovde, govori, ili ćemo baciti granatu“.

Jedna devojka je odmah počela da viče: “Nemoj – tu su samo deca i starci!“ Onda je on naredio da svi predaju telefone, uzeo ih i vratio se ljudima koji su stajali gore. Lomili su telefone prethodno su izvadili SIM kartice iz njih.

Sat vremena kasnije rekli su nam da idemo i izbacili nas iz podruma uz nišan. Sećam se kako smo otišli. Dozvoljeno nam je bilo da uzmemo ćebe iz kuće.

“Od naše kuće do škole u ​​kojoj su Rusi postavili štab potrebno je oko tri minuta hoda. Videli smo da su srušili ograde, postavili nekoliko tenkova, u dvorištu su stajali oklopni transporteri. Izašli smo preko ulice – tuvanski vojnici su stajali u redu, a svuda je bila gomila opreme. Šetali su, smejali su se. Kad smo skoro stigli do škole, začula se neka eksplozija. Kada smo sišli u podrum škole, tamo je već bilo nekoliko ljudi”, kaže ona.

„Bio je to školski podrum, fiskulturna sala. Prve koji su došli prvo su smestili u veliku salu: stavili su kantu za toalet, dali mali plin da može nešto da se podgreje”, priča Valerija Vidkovskaja.

Te prve noći, kada je vojska počela da razbija vrata, baka je prvo htela da ih otvori, ali pošto je dugo išla do vrata, počeli su da pucaju na vrata, a ona se plašila da priđe. Komšijska vrata su brzo otvorena, ali mi smo imali blindirana. Kada su ušli, počeli su da šetaju po stanu, pitajući da li ima votke i cigareta. Svi su odvedeni i rečeno im je da okače crvenu krpu na vrata – to bi značilo da su već proverili ovaj stan i da ih neće „dirati“. Nedelju dana kasnije, možda i manje, deda je prevezen seoskim kolicima do našeg podruma, a onda su i tata i baka sišli.

Moj tata ima 40 godina. Izveden je u dvorište, svučen, pretresen. Imali smo trake u bojama ukrajinske zastave na našim kolima, mislili su da je to neka teritorijalna odbrana ili tako nešto. Naredili su mu da klekne, i pucali iznad glave, seća se Valerija.

Na prvom spratu škole, ruska vojska je napravila svoj štab. Svim ljudima koje bi doveli, oduzimali su telefone. Stalno su pijani silazili u podrum i govorili: „Dajte telefone ili ćemo vas upucati! Samo jedan momak uspeo je da zakopa telefon u svojoj bašti. Kako se kasnije ispostavilo, jedna osoba je uspela i da sakrije telefon u podrumu. Upravo je on napravio tu fotografiju na kojoj se vidi koliko je ljudi tamo sedelo.

U podrumu je bilo četiri-pet prostorija od 15-20 kvadratnih metara, a preko puta velika školska sala. Podrum je ranije korišćen kao magacin za nepotrebne stvari – prozorske okvire, polomljene stolice. Kad se već mnogo ljudi okupilo, svi su spavali na ovim polomljenim stolicama: neko na podu, neko na stolicama. Kada je još bilo malo ljudi, odlučili smo da budemo u jednoj prostoriji – 17 kvadratnih metara, i da koristimo salu kao toalet i kuhinju. Jeli samo ovsene pahuljice i neku hranu iz konzervi.

U našoj prostoriji je bilo 40 ljudi, od kojih su tri bile bebe. Kada smo izašli, saznali smo da su četiri momka upucana. Prvo su bili mučeni, polomljene su im ruke, noge, vilice, pucano u potiljak. Tada je Crveni krst iskopao grobove, a ispostavilo se da ih ima još više.

Na fotografijama koje je Valerija Vidkovska snimila nakon povlačenja ruske vojske iz Jagodnoga, nalazi se zid sa dečijim crtežima i natpisom „Ne ratu“.

„Pola zgrade je zauzimala škola, a pola obdanište. Dozvoljeno nam je da odatle uzmemo nešto od dečijih stvari. Deca su uzela konstruktore, igračke i farbe“, kaže Valerija.

Prema rečima Irine Venediktove, u “podrumu smrti“ u Jagodnom ubijeno je ukupno 10 ljudi. Još 17 je ubilo ruska vojska “gore“. U podrumu su umirali uglavnom stariji ljudi.

“ Prve nedelje uopšte nismo smeli da izlazimo. Za nedelju dana bilo nas je preko 300. Nije bilo ventilacije. Kad je bilo puno ljudi, nije bilo vazduha. Bilo je nerealno vruće. Našli smo termometar u školi, pokazivao je 33 stepena. Štapom smo probili rupu prema spolja da bi vazduh bar malo ulazio.

Prva osoba u podrumu umrla je oko nedelju dana kasnije. Stari ljudi su počeli da umiru, jer je malo hrane, nema vazduha, nema lekova. Par metara od škole iznosili bi preminule. A tu blizu leševa ljudi su se umivali i grejali vodu za čaj.

Valerija Vidkovskaja kaže da ni sama ruska vojska nije znala koliko će dugo morati da provede u Jagodnom, kao što nisu ni slutili da je njihova vojska poražena kod Kijeva i da nije mogla da zauzme velike ukrajinske gradove.

Iako su 30.marta ruski vojnici napustili selo niko od zatočenika nije otišao u svoje kuće – prozori na kućama su bili razbijeni, nameštaj polomljen. Svi smo prenoćili u podrumu. “U našem stanu je živelo verovatno oko 20 ljudi.Toaleti su bili potpuno zapušeni. Plafoni puni rupa, nameštaj polomljen. Odneli su svu belu tehniku, zlato. Uzeli su mnogo odeće. Moj mlađi brat uopšte nema odeću.

Ostalo mi je samo par majica i pantalona, ali su mi oduzeli bunde i jakne. Imali smo dva automobila, jedan je odmah gađan kada su ušli u selo, iz bacača granata, u drugi su pucali iz mitraljeza. Sve što nisu mogli da odnesu, razbili su i pucali”.

Valerija Vidkovskaja kaže da je većina stanovnika Jagodnoga ostala u selu nakon povlačenja ruskih trupa, ali je ona sama, zajedno sa porodicom i starim dedom i babom, otišla u Nemačku. U selu ni sada nije bezbedno.

U Nemačkoj su smeštena u bivšem sirotištu u blizini grada Osnabrika u Donjoj Saksoniji. Valerija kaže da njena majka i dalje ima napade panike.

„Ovde nam je dobro. Ima ljudi iz Nikolajeva, iz drugih ukrajinskih gradova. Ovde ima mnogo Ukrajinaca. Ponekad se moja majka probudi jer sanja da nas neko bombarduje”.

Frustrirajuće je što ovde ima ljudi koji ne veruju da je sve što nam se dogodilo istina. Neki su sigurni da je ono što se dogodilo u Buči i Gostomelu iscenirano. Našu drugarica, kada je došla u Nemačku, pitali su je u jednoj državnoj ustanovi: „A kad si otišla, pucali su na tebe, jesi li čula eksplozije?“ – „Da“. – „Jeste li sigurni da su to bile eksplozije, a ne nešto drugo?“ Kada se sve ovo završi, nadamo se da ćemo se vratiti kući što je pre moguće.“