Putin ostaje beskompromisan po pitanju Ukrajine, ali da li se javni diskurs o ratu menja u Rusiji?

„Rusija je ono što jeste, i ne stidimo se što to pokazujemo“, jednom mi je u intervjuu rekao ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, piše Stiv Rozenberg, urednik Bi-Bi-Sija za Rusiju.

To odgovara. Ali nedavno sam čuo ažuriranu verziju od veteranke pop i folk pevačice Nadežde Babkine. Nakon što je primila nagradu od predsednika Putina, Babkina je rekla publici u Kremlju: „Rusija se nikada neće predati zahvaljujući našem izvanrednom, multietničkom genetskom kodu, koji nas sve drži zajedno. „Svako ko to ne voli“, dodala je, „može da ode i otruje se.“ U mnogim pogledima, rečenica „mogu da odu i otruju se“ sažima Rusiju 2026. godine – bez izvinjenja, nepokajana i beskompromisna. Kao i sam Vladimir Putin.

Od naređenja masovne invazije na Ukrajinu, lider Kremlja nije pokazao nikakvo žaljenje, nikakvo kajanje zbog svoje odluke da napadne ruskog suseda – niti nameru da prekine neprijateljstva.

Ove nedelje Rusija je pokrenula još jedan masovni raketni i napad dronovima širom Ukrajine. Napad se dogodio uoči godišnjeg Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu, događaja osmišljenog da predstavi Rusiju svetu.

Visokopostavljeni zapadni investitori i političari odavno su prestali da dolaze. Ali organizatori kažu da će prisustvovati delegacije iz više od 130 zemalja i teritorija. Za zemlju koja traži strane investicije, više od četiri godine rata sa svojim susedom ne deluje kao najbolja reklama.

Ali, kao što smo utvrdili, „Rusija je ono što jeste“. Forum ili ne, napadi na Ukrajinu se nastavljaju. Javni stav predsednika Putina o ratu je nepokolebljiv. On i dalje zahteva da Ukrajina prepusti Rusiji kontrolu nad celim regionom Donbasa. Vladimir Putin se nije promenio. Ali jedna stvar u Kremlju jeste.

A to ima veze sa Donaldom Trampom. Prošle godine ruski zvaničnici su delovali uvereno da će američki predsednik pomći u postizanju mirovnog sporazuma za Ukrajinu pod uslovima Moskve. Drugim rečima, da će predsednik Tramp izvršiti pritisak na Kijev da prihvati maksimalističke zahteve Moskve.

Nakon prošlogodišnjeg samita SAD i Rusije u Ankoridžu, na Aljasci, visoki ruski zvaničnici su mesecima lirski govorili o „duhu Ankoridža“ – kao da su Donald Tramp i Vladimir Putin postigli međusobni dogovor o Ukrajini u korist Moskve. Ali mirovni sporazum nije postignut. „Ne znam za duh Ankoridža“, nedavno je ruskoj državnoj televiziji rekao pomoćnik predsednika Putina za spoljnu politiku, Jurij Ušakov. „Nikada nisam koristio tu frazu.“ To je bio znak da je „duh Ankoridža“, ako ne i nestao, onda bar počeo da isparava.

Ovo bi mogao biti jedan od faktora koji podstiču očiglednu frustraciju Vladimira Putina. Postoji mnogo drugih. Ono što je lider Kremlja zamislio kao kratkoročnu „specijalnu vojnu operaciju“ pretvorilo se u krvavi rat iscrpljivanja koji je sada u petoj godini.

Od februara 2022. godine, Rusija je pretrpela ogromne gubitke na bojnom polju, značajnu štetu svojoj ekonomiji i tehnološki pad. Štaviše, rat se približio kući. Danas ukrajinski dronovi dosežu duboko u Rusiju. Rafinerije nafte i druga energetska infrastruktura redovno su meta.

Prošlog meseca, veliki napad ukrajinskih dronova na Moskovsku oblast istakao je da bi protivvazdušna odbrana oko ruske prestonice mogla biti probita. Usred strahova od napada, godišnja parada povodom Dana pobede na Crvenom trgu 9. maja je smanjena. Više od četiri godine rata – i hiljade međunarodnih sankcija – stavili su ogroman pritisak na rusku ekonomiju. Budžetski deficit raste, ekonomija stagnira. A kako je Kremlj odgovorio na ove izazove? Ne smanjenjem „specijalne vojne operacije“. Daleko od toga.

Sudeći po nedavnim velikim ruskim vazdušnim napadima na ukrajinske gradove, odgovor je eskalacija. Ne da Kremlj preuzima odgovornost za ovo. Krivi Kijev, tvrdeći da Rusija reaguje na nedavni ukrajinski napad na studentski dom u Starobilsku, na istoku Ukrajine pod ruskom okupacijom.

Prema zvaničnim podacima, tamo je poginuo 21 student. Ukrajinska vojska je saopštila da je pogodila sedište ruske elitne jedinice bespilotnih letelica Rubikon u Starobilsku. Nije rečeno da li je to bila ista zgrada kao ona koju je identifikovala Rusija. Kraj borbi izgleda daleki kao i uvek.

Prethodnih godina predsednik Putin je koristio nastupe na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu da prenese svoj trenutni pogled na svet i da ponovi svoje kritike Zapada. U Sankt Peterburgu se očekuje da će se sastati sa glavnim urednicima međunarodnih novinskih agencija i održati glavni govor. Hoće li iskoristiti ovogodišnji forum da signalizira promenu stava o Ukrajini? Za sada nema ničega što bi to ukazivalo. Ipak, unutar Rusije postoje znaci rastućeg javnog diskursa o tome da li je vreme da se okonča rat. Dokaze za to vidim čak i u visoko kontrolisanom medijskom pejzažu zemlje.

Pišući u časopisu „Rusija u globalnim poslovima“, koji ima bliske veze sa spoljnopolitičkim establišmentom zemlje, politolog Vasilij Kašin je nedavno zaključio: „Cilj eliminisanja antiruskog režima u Ukrajini u sadašnjoj fazi je fundamentalno nedostižan bez potpune vojne okupacije cele zemlje, uključujući i zapadni deo, na duži period. Za Rusiju je to tehnički nemoguće.“

Nekoliko dana kasnije, prokremljovski tabloid „Moskovski komsomolec“ citirao je političkog komentatora Aleksandra Nosoviča: „Stručna zajednica je podeljena između onih koji su za nastavak specijalne vojne operacije dok se ciljevi ne postignu i onih koji veruju da je vreme da se ona okonča, pošto najgori mogući scenario nije čak ni poraz, već beskrajna specijalna operacija.“

U istom radu, advokat Dmitrij Krasnov tvrdio je da su, kroz rusku istoriju, „izgubljeni ratovi i ponižavajuća primirja redovno vodili do novih prodora, reformi i iznenađujućće do novih pobeda… veliki geopolitički gubici su ponekad bili korisniji od briljantnih pobeda“.

U zemlji čija je nacionalna ideja oblikovana oko koncepta Rusije kao nacije pobednika i pobeda, bilo je zapanjujuće videti takav članak u štampanom izdanju. Da li je to nagoveštavalo da Rusija treba da okonča rat protiv Ukrajine, a da nije ostvarila svoje ciljeve? Nekoliko dana kasnije, pokušao sam ponovo da pročitam članak na mreži. Na ekranu mi se pojavila poruka „Greška 404. Stranica nije pronađena“. Pristup odbijen. Možda postoji diskurs. Ali on očigledno ima granice.