„Trampova administracija je kao gejmer u mračnom podrumu“: Gardijan o odsustvu empatije i ratu u Iranu

Arhitekte ovog rata su od gluposti napravile vrlinu, a u tome ih je podržao zapanjujući informacioni ekosistem. Sukob koji vode SAD deluje kao prvi te vrste u modernom dobu – izrazito udaljen i duboko neznalački, piše kolumnistkinja Gardijana Nesrine Malik.

Nedelju dana nakon početka rata, Bela kuća je postavila snimak na svoje kanale društvenih mreža sa montažama filmova „Top gan“, „Hrabro srce“ i „Brejking Bed“, sa natpisom „Pravda na američki način“ – što je samo po sebi prenamena motoa Supermena.

U drugom, pod nazivom „Tačdaun“, igrači NFL-a se međusobno obračunavaju i nakon kontakta, bum, snimak eksplozije napada označen je kao „neklasifikovano“. Pojavljuje se i Sunđer Bob Kockalone, pitajući: „Hoćete da vidite kako to radim ponovo?“, a zatim, eksplozija. U drugom slučaju, Operacija „Epski bes“ je prikazana kao igra Nintendo Vii.

Will not stop until the objectives are met.

Unrelenting. Unapologetic. 🔁 pic.twitter.com/iM9fqjn1zc

— The White House (@WhiteHouse) March 5, 2026

„Mi smo ovde i samo se trudimo da napravimo memove, čoveče“, rekao je visoki zvaničnik Bele kuće za Politiko. „Postoji faktor zabave u onome što radimo.“

To je čisti Donald Tramp i njegova baza Maga, za koje sve nije samo igra, već takmičenje. Politika kod kuće i u inostranstvu se svodi na postizanje poena, pobedu i ponižavanje druge strane. Da bi to takmičenje bilo zabavno, mora biti prikazano na način sa najnižim mogućim ulogom.

I tako, rat se ne tiče smrti, razaranja, katastrofalnih ekonomskih i geopolitičkih posledica, već buma, poena, podizanja pesnice u znak pobede. „Probudi se, tata je kod kuće“, počinje jedan snimak. Trampova administracija je kao gejmer u mračnom podrumu, koji ispija pivo, neguje duboke nesigurnosti, pomahnitalo se samosmiruje kroz bljeskove boja i buke na velikom ekranu. Maksimalan pogodak, minimalan napor.

Ali osim sublimirane muške anksioznosti, prikazivanje ovog rata od strane Trampove mašinerije služi političkoj svrsi, uklanjajući potrebu za bilo kakvim složenim narativima ili opravdanjima. Tramp i njegov režim nisu sposobni da smisle bilo kakvo sofisticirano obrazloženje za rat jer nisu sposobni da intelektualno dorastu izazovu.

Ali i zato što se rat od samog početka nije odvijao glatko. Prvobitni cilj stvaranja uslova za promenu režima nije postignut. Iran je napao zemlje Zaliva i Izrael dronovima i raketama i zatvorio Ormuski moreuz, blokirajući protok nafte, gasa i robe, odmah povećavajući cene energije. Ono što je trebalo da bude brza pobeda pretvorilo se u haos, pa se sve mora pojednostaviti da bi se virusni dopamin pretvorio u nešto trijumfalno.

Produbljivanje stanja nestvarnosti je udaljena priroda sukoba. Nikada ranije se rat sa tako razornim i dalekosežnim posledicama nije odvijao sa takvim fizičkim odsustvom. Veštačka inteligencija je raspoređena u neviđenim razmerama. U videu koji je objavio komandant Centralne komande za operaciju „Epski bes“ sredinom marta, admiral Bred Kuper je sumirao da je u više od 5.500 udara na Iran veštačka inteligencija odigrala ključnu ulogu.

„Ljudi će uvek donositi konačne odluke o tome u šta će pucati, a u šta neće i kada će pucati“, rekao je, „ali napredni alati veštačke inteligencije mogu pretvoriti procese koji su nekada trajali satima, a ponekad čak i danima, u sekunde.“

Touchdown pic.twitter.com/aDNdqBdRzG

— The White House (@WhiteHouse) March 6, 2026

Ovaj proces je sumorno poznat kao „pojednostavljivanje lanca ubijanja“, smanjujući napor nadzora, prikupljanja obaveštajnih podataka, a zatim i izbora mete. U tom smislu, rat je prava video-igra, sa još jednim slojem ljudske bliskosti sa detaljima na terenu koji je uklonjen i prebačen u kod.

Nema trupa na terenu, niko ne vidi beonjače onih koji su ubijeni, nema osećaja kolosalnog upada u živote i zemlju onih sa druge strane bombi i raketa. Malo je žrtava na američkoj i izraelskoj strani u odnosu na razmere napada.

Vrsta uloga koja je bila očigledna kada je Irak napadnut – ubijanje civila licem u lice, njihovo mučenje na mestima kao što je Abu Graib i broj žrtava među samim američkim i evropskim vojnicima – odsutna je. Sve što postoji jeste neprijatelj bez lica i mera uspeha ili poraza koja se može meriti samo u smislu podsticaja ili povreda američkog ega.

Rat takođe zapada u informacioni ekosistem koji je već spreman za grotesknu distancu. Davno su prošli dani kada se rat pratio isključivo kroz prenose na CNN-u ili BBC-ju, sa šačicom dopisnika i snimatelja na terenu koji su emitovali događaje gledaocima ili novinarima koji su podnosili rezultate istraga.

Svi događaji, od običnih do onih eksplozivnih, sravnjeni su u fidu. Na Instagram-u, TikTok-u, X-u možete prelaziti između recepata i influensera i onih video-snimaka Bele kuće i scena dima koje se dižu iz Teherana, Dohe, Dubaija.

Refleksnim skrolovanjem, gledanjem, ali ne i apsorbovanjem, mnogi od nas su otupljeni čistom preplavljenošću životom. Kao i poplavom snimaka, objavljivanjem gluposti, lažnim snimcima veštačke inteligencije i milionom govornika i podkastera na YouTube-u i striming sajtovima.

Izgubila sam pojam o broju objava „važnih vesti“ i video-snimaka o ratu na društvenim mrežama koje su, nakon detaljnijeg pregleda, u potpunosti izmislili autoritativni nalozi koji se bore za angažovanje. Kada se istina i laž stalno guraju u toku sadržaja, ništa ne deluje stvarno.

Izgrađena su čitava preduzeća da bi profitirala od ovoga. Ulozi na Polimarketu, onlajn platformi za predviđanje koja korisnicima omogućava da se kockaju na ishode bilo čega, uključujući i sukobe, postali su toliko zamršeni i ogromni da je početkom ovog meseca novinar dobio pretnje smrću od korisnika koji su na kraju izgubili opkladu kao rezultat njegovog izveštavanja.

Izuzetno je teško usred takvih vrtoložnih sila zadržati osećaj empatije, pratiti moralni kompas, razumeti da hiljade nevinih ljudi umiru, da su njihovi domovi uništeni, njihove nacije destabilizovane za celu jednu generaciju. I da imamo dužnost prema njima koja se može ispuniti  pritiskom na arhitekte njihove patnje.

To je izazov ovog rata i zapravo celog našeg doba – zadržati i insistirati na čovečnosti uprkos onim političkim liderima koji imaju koristi od njenog brisanja i onim vlasnicima platformi koji od toga profitiraju.