„Ruska vojska se umara od rata, generali prestali da se plaše vlasti“: Ruski opozicionar Leonid Gozman tvrdi da se oseća „krvavi kraj režima u Kremlju“

Oni nisu u zatvoru, već se sastaju sa predsednikom u istom Kremlju, do kojeg nisu ni malo stigli. Kao da je Hitler, posle neuspelog pokušaja atentata, primio Štaufenberga (prim.prev.grof Klaus Filip Marija Šenk fon Štaufenberg) zahvalio mu se na lojalnosti i sa njim i drugovima razgovarao o njihovom daljem angažmanu.

O vođi Vagnerovaca, s jedne strane, TV sa entuzijazmom priča ono što je već bilo jasno: razbojnik je, kažu, gradio je palate, krao novac.

Ali, s druge strane, istovremeno sa ovim procesom oduzimanja imovine, Prigožinu se vraća zaplenjeni novac i oružje, a njegove strukture nastavljaju da pobeđuju na tenderima za snabdevanje škola hranom za bebe – ne sve, kao ranije, ali neke da.

Ni sastav učesnika pobune nije jasan. General Surovikin, koji je prvi pozvao pobunjenike da polože oružje (iz nekog razloga, držeći ruku na mitraljezu), je nestao. Postoje glasine o njegovoj direktnoj umešanosti u neuspeli državni udar.

Ne zna se gde se nalazi. Navodno je mu je dostavljeno pismo adresirano na zatvor u Lefortovo, ali su tada iz Lefortova objavili da ga tamo nema. A gde je onda? A još desetak viših oficira ili su uhapšeni ili saslušani.

Jasno je da se vlasti, pre svega, strašno plaše da će se razjasniti pravi razmere zavere, da je ona rezultat ne samo Prigožinovih „preteranih ambicija“, već nešto mnogo ozbiljnije. I drugo, očigledno je da Putin jednostavno ne može da kazni sve koji su umešani u pobunu, očigledno plašeći se i neispunjavanja sopstvenih naređenja i nove pobune.

Izjava smenjenog generala Popova, s jedne strane, može biti rezultat emocija, šoka od nepravde. Ali i sadržaj njegove izjave je bolno zanimljiv – izjava o „izdajničkom i podlom zabadanju noža u leđa” zaraćenih vojnika od strane njihovih viših komandanata – i sam lik generala, i, što je najvažnije, kako ova izjava je počela da živi svojim životom.

Ivan Popov se obraća svojim vojnicima tako što ih naziva gladijatorima. Da li on razume da su gladijatori bili robovi koji su umrli tek tako, za zabavu javnosti? U isto vreme, neki od njih su dobrovoljno otišli ​​u gladijatore, nastojali da uđu u gladijatorske škole – za hrabrost u areni se mogla dobiti sloboda. Čisti Vagner!

I da li on razume da je Spartak (ovo je njegov pozivni vojni znak) postojao u dva oblika? Kao učesnik besmislene krvave predstave u kojoj je bio primoran da ubije sopstvene drugove, i kao buntovnik, vođa ustanka. Nakon Prigožina, koji je ostao nekažnjen, mnogi će pokušati da se okušaju u ovoj ulozi.

Ali ono najvažnije sa Popovovom izjavom počelo je da se dešava kasnije – izjava je iz vojne grupe ušla u savezni prostor. Potpuno sistemska ličnost, zamenik Državne dume, nasledni general-potpukovnik (njegov otac je takođe general-potpukovnik) Andrej Guruljov je svojim kanalima distribuirao izjavu Popova.

On ne može a da ne shvati da je ovo politička akcija. I ne samo da se pridruže optužbama visokih oficira za izdaju, već i da se izjasne protiv samog sistema koji ne podrazumeva ovakve javne obračune. Ovo je zapravo pobuna.

Odmah je reagovao i Andrej Turčak, visoki funkcioner Jedinstvene Rusije, kojoj, naravno, pripada i Guruljev. Oštro je osudio Guruljeva (stavivši u tekstu o njemu reč „zamenik“ pod navodnicima!), ali je istovremeno izrazio potpunu solidarnost sa Popovim, rekavši da vojska treba da se ponosi takvim komandantima, da je „Ivanova savest čista“, a njegov tekst je, kažu, bio namenjen samo njegovim potčinjenima.

Možda je sve to tačno, samo što je u ovom tekstu optužio vrhovnu komandu za izdaju – baš kao i Prigožin! I ovo, naravno, prelazi bilo kakve granice. Malo je verovatno da pravila vojske dozvoljavaju da se takve stvari govore ne na zatvorenom sastanku, već stotinama vojnika.

Demarš generala Popova nisu podržali neki disidenti, već ljudi koji su na veoma visokim nivoima piramide moći, koji odlično razumeju kako vlast funkcioniše. Da li oni nešto znaju ili osećaju? Samo nemojte misliti da su oni protivnici rata: o Turčaku je već odavno sve jasno, a Guruljev je, na primer, pozvao na bombardovanje Londona, jer „sve zlo potiče od Anglosaksonaca“.

Lanselot se ne vidi među njima. Međutim, Štaufenberg je bio nacista i antisemita. I naš Štaufenberg ili Pinoče će takođe neizbežno biti veoma neprijatni likovi.

Ne znam da li će general Popov, na čelu svojih gladijatora, otići u Moskvu – inače treći Rim – ali činjenica da je cela priča sa njim u velikoj meri eho Prigožinove pobune i predznak nove pobune je očigledna.

Generali – vojni i civilni – prestali su da se plaše vlasti, ne veruju u njenu sposobnost da oštro reaguje i testira njenu snagu. Pa tu nema poštovanja odavno.

Naravno, nezadovoljstvo neredom, korupcijom i neprofesionalizmom se gomila u vojsci, ali i u civilnom sektoru, veoma dugo, a sam rat stvara ljude koji su sigurni da im učešće u bitkama daje prednost.

Stoga su se, u principu, sve iste stvari mogle razviti bez Prigožinovog „Marša pravde“ – opruga je dugo bila stisnuta! Ali Prigožin je, takoreći, legitimisao takvo ponašanje – i rečima i delima. Pokazao je put!

Naravno, ovde nema mirisa bilo kakve lepe Rusije budućnosti, već ona miriše na krv. I krvavi kraj režima. I inače, general Popov je, za razliku od Prigožina, bar donekle sličan generalu Kornilovu. Bar to što je general, a ne zločinac.