Iran od Hajdegera do Kanta: Slavoj Žižek o vezi između moralnog zakona i dužnosti

Žižekovo tumačenje Kantove etike je potpuno iskrivljeno. Ispada da je moralni zakon solipsistički, zasnovan samo u ličnim projekcijama. Naprotiv, Kantov kategorički imperativ svaku ličnu volju podvodi pod univerzalni zakon, pa je jedini kriterijum moralnog postupanja taj da li se takav moralni postupak može transponovati u univerzalni zakon koji će važiti za sve. To nije ni tzv. zlatno pravilo – ne učini drugom ono što ne želiš ni da se tebi učini, to je upravo pravilo konzistentnog i koherentnog moralnog načela koje mora važiti uvek i na svakom mestu.
Žižek je, izgleda, postao previše estradni umetnik, koji zarad zabavljanja publike šokiranjem i ostalim poskočicama, zalazi tamo gde ne bi smeo, a kada bi imao profesionalnu etiku i, izgleda, malo više brana svom afektivnom ponašanju. Navođenje Ajhmana je neumesno. Kako kada bismo muzičku kritiku Vagnera zasnovali na Hitlerovom obožavanju Valkire i Sumraka bogova.

Kakva jeziva recenica na kraju. Kako ga nije sramota da poredi Irance – ljude koji se brane od decoubica – sa Netanjahuom i Trampom. Odvratno!