Srpska ratna misija u SAD

Srpska vlada na Krfu je ubrzo prepoznala ovaj značajan trenutak koji će, ispostaviće se, biti ključna determinanta ishoda rata. Preduzimaju se brojni diplomatski koraci ka unapređenju dotad ustanovljenih bilateralnih političkih, ekonomskih, vojnih i kulturnih odnosa između Srbije i SAD. U tom poslu, „Srpska ratna misija,“ čije se delovanje vezuje za period od 21. decembra 1917. do početka februara 1918, zauzima istaknuto mesto istoriografskih i politikoloških istraživanja, kako zbog ambicioznosti platforme po kojoj je delovala, tako i zbog ostvarenih učinaka. Istoriografsko bavljenje „Srpskom ratnom misijom“ se na našim prostorima posmatralo iz dve, više teleološke perspektive: prvo, odmah nakon završetka „Prvog svetskog rata“ u literaturi srećemo, uglavnom, preispitivanje kompatibilnosti rada „Misije“ i ideje jugoslovenstva, odnosno doprinos izgradnji jugoslovenske države. Nakon „Drugog svetskog rata“, primetno je sveobuhvatnije bavljenje istorijskim kontekstom, svim relevantnim akterima (vlada SAD, saveznici, „Jugoslovenski odbor“, dijaspora) koje je uz više arhivske građe koja je bila istraživačima ovog perioda na raspolaganju, pružilo čitaocima solidnu osnovu za pravilno razumevanje značaja koji je „Misija“ imala za srpsko-američke odnose. Upućivanju „Misije“ prethodile su intenzivne diplomatske pripreme praćene bogatom diplomatskom prepiskom poslanika u Parizu i Vašingtonu sa Ministarstvom inostranih dela i Vladom na Krfu. Prema svedočenju ključnih aktera, LJubomira Mihailovića, srpskog poslanika u Vašingtonu, Milenka Vesnića, poslanika u Parizu i Nikole Pašića, predsednika vlade i ministra inostranih dela, nije postojala jednoglasnost u pogledu pogodnog trenutka upućivanja „Misije“, njenih ciljeva, odnosno stanja srpsko-američkih veza u ratnim godinama.

O ratnoj misiji Srbije razmišljalo se već u maju 1917. Povod Pašićevom razmišljanju da uputi „Misiju“ u SAD jeste istovrstan potez Francuske i prijem njene misije u SAD sa velikim uvažavanjem. Takva misija bi se uputila sa namerom da „blagodari za pomoć, a u isto vreme obavesti Amerikansku vladu o našim pretenzijama nacionalnim i o budućim trgovinskim odnosima sa Amerikom“, kako je to u telegramu od 18. maja 1917. formulisao Pašić. Podrška za takav stav dolazila je od Pašićevog čoveka od poverenja, Milenka Vesnića. Naime, niz telegrama upućenih iz Pariza ukazivali su na nužnost ostvarivanja tog zadatka, ne samo u svrhu službenih poseta Predsedniku SAD i Kongresu, već i političke i moralne propagande u američkoj javnosti, pridobijanja podrške jugoslovenske dijaspore u Americi, odnosno ostvarivanja višeg nivoa interesovanja privrednih i finansijskih organizacija u SAD za našu zemlju. Dodatno, tako nešto je u tom trenutku već učinila i Belgija, za koju se u srpskim diplomatskim krugovima smatralo da se nalazi u položaju sličnom Srbiji. Prilog skepticizmu povodom mogućih učinaka „Misije“ činilo je diplomatsko izveštavanje LJubomira Mihailovića iz Vašingtona. Julski telegram (2.7.1917) upućen vladi na Krfu sadržao je savet da se Misija ne šalje u tom trenutku, već da bi trebalo sačekati kraj rata. Obrazloženje je pratilo unutrašnje raspoloženje američke administracije koja je u tom trenutku bila zauzeta pripremama za rat, i drugo, za Srbiju znatno važnije, činjenicu da SAD nisu bile u ratu sa Austrougarskom i Bugarskom, što je Mihailović smatrao ključnom preprekom ostvarivanju ciljeva „Misije“. Predlozi i teme koje su iznedrili Vesnić, Mihailović, ali i Sima Lozanić, Mihailo Rašić, a za čiju detaljniju elaboraciju ovde nema adekvatnog mesta, zaista mogu poslužiti kao svojevrstan bilans odnosa Srbije i SAD tog vremena, ali i kao tadašnji putokaz kako razvijati odnose ubuduće. Iako se često u telegramima ponavljalo da se u Americi malo zna o nama, a da su pojmovi o Srbiji još nejasni i neodređeni, te da je pre odašiljanja „Misije“ neophodno poslati našem poslanstvu dosta podataka o vojsci, njenoj akciji, stradanjima, što više fotografija, filmova, rešenjem Ministarskog saveta od 26. oktobra 1917. odlučeno je da se u decembru 1917. „Srpska ratna misija“ uputi u SAD.

Instrukcije u 12 tačaka

Sastav „Misije“ umnogome su određivali njeni ciljevi, utvrđeni u detaljnim instrukcijama od 12 tačaka kojima je Pašić opremio „Misiju“ pre odlaska. Zadaci „Misije“ bili su: zahvaliti na pruženoj pomoći i na izjavama da se SAD bore za ravnopravnost i samoopredeljenje naroda; podneti memoar o tome gde srpski narod živi i šta želi; uveriti američku vladu u vezanost Austrougarske sa Nemačkom; uveriti vladu SAD u potrebu sporazuma Južnih Slovena sa Italijom; uveriti SAD u opasnost od Velike Bugarske; skrenuti pažnju na sličnost Alzas-Lorene i Makedonije; skrenuti pažnju SAD da se srpski narod jedini sam oslobodio i da je nosilac demokratskih ideja; moliti da SAD i ubuduće pomažu Srbiji zbog iscrpljenosti evropskih saveznika; moliti SAD da upute pomoć na „Solunski front“; ukazati na uzajamnu povezanost Centralnih sila, odnosno nemogućnost da se u borbi protiv njih bilo koja poštedi; podneti memoar u kome su naznačene granice troimenog naroda; podneti memoar o privredi. Političko i diplomatsko predstavljanje pred „Belom kućom“ i oba doma Kongresa SAD pripalo je šefu Misije, Milenku Vesniću. Za vojna pitanja, poput zahtevane pomoći na „Solunskom frontu“, nastavka pružanja pomoći Srbiji usled iscrpljenosti evropskih saveznika ili ukazivanja na vojnu povezanost i nužnost potpunog poraza Centralnih sila u celosti u „Misiji“ su bili zaduženi general Mihailo Rašić (delegat srpske Vrhovne komande kod francuske Vrhovne komande), odnosno pukovnik Mihailo Nenadović (vojni izaslanik u Bernu) i artiljerijski kapetan Milan Jovičić. Podnošenje memoara o privredi, u kome su pored zahvalnosti za dotadašnju pomoć SAD predstavljene i mogućnosti razvoja posleratnih ekonomskih odnosa, bilo je zaduženje Sime Lozanića. Uspešnu saradnju sa „Crvenim krstom Misija“ je ovekovečila posetom koju je predvodio otac dr Nikolaj Velimirović.

Na drugoj strani, državni sekretar SAD Robert Lansing uputio je 7. decembra, na dan kada je Kongres zvanično podržao odluku o objavi rata Austrougarskoj, izveštaj predsedniku Vudro Vilsonu sa ciljem što podrobnijeg informisanja o „Srpskoj misiji“. Sadržaj koji je zajednički pripremao sa ambasadorom Grejvsom Šarpom ukazao je predsedniku na sastav „Misije“, njene namere i proklamovane ciljeve. Tako pripremljen, Vilson je 21. decembra 1917. primio u „Beloj kući“ članove „Srpske ratne misije“. Vesnić je predsedniku tom prilikom uručio pismo prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, kako bi i na najvišem državnom nivou iskazao zahvalnost Srbije za finansijsku pomoć koju pružaju SAD, ali i zarad obezbeđenja podrške daljim vojnim delovanjima na Balkanu. Rečima iz pisma prestolonaslednika u kome se „… moj narod pridružuje meni da Vam zahvalim Gospodine Predsedniče, Vama i vašem plemenitom narodu na pruženim mnogobrojnim materijalnim potporama u cilju da se ublaži beda srpskih boraca i njihovih porodica“ započeta je diplomatska inicijativa „Srpske ratne misije“ u SAD.

Predstavnici slobodnih ljudi

Intenzitet delovanja Misije se najbolje oslikava brojem poseta državnim zvaničnicima. Članove „Misije“ primili su, osim predsednika Vilsona 21. decembra 1917. i 24. januara 1918. i potpredsednik Maršal, državni sekretar Lansing, sekretari za odbranu Bejker i finansije Makadu, zatim sekretar unutrašnjih poslova Lejn i poljoprivrede Dejvid Hjuston, sekretar za mornaricu Danijels i načelnik američkog Generalštaba Takser Blis. Ostalo je zabeleženo i obraćanje Milenka Vesnića pred Senatom 5. januara, odnosno Predstavničkim domom 8. januara 1918, ali i predstavničkim telima država Masačusets i NJujork i grada NJujork. „Misija“ je, u skladu sa proklamovanim zadacima, od 11. do 22. januara posetila i Pitsburg, Klivlend, Sent-Luis, Bafalo, Albani, Boston i Čikago. Vesnić se u tom periodu susreo i sa poslanicima Francuske, Engleske i Italije, a prisustvovao je i polaganju venca na grob DŽordža Vašingtona na „Maunt Vernonu“. Nakon povratka u Vašington, Vesnić je ponovo govorio u Senatu, ovaj put pred „Odborom za spoljnu politiku“. Značaj ovog događaja oličen je u javnom obraćanju člana „Misije“ kojim se naglašava potreba nestanka Austrougarske i stvaranja zajedničke jugoslovenske države, naročito u kontekstu insistiranja SAD da u posetu dođe „Srpska ratna misija“, bez članova „Jugoslovenskog odbora“.

Kako smo već naglasili, članovi „Misije“ uživali su tokom svog boravka u SAD tretman dostojan najviših nosioca vlasti tog vremena. Obraćanje stranih lidera i znamenitih ličnosti Senatu i Predstavničkom domu Kongresa SAD naročita je čast koja se ukazuje u svrhu iskazivanja vanrednog poštovanja prema predstavnicima neke države. Osim poštovanja, SAD na taj način žele da ukažu i na bliskost ali i značaj koji ta država ima za njih. Milenko Vesnić, šef Misije u SAD, ali i kasnije Petar II Karađorđević, poslednji Kralj Jugoslavije, čine grupu od oko šezdeset stranih lidera i najznamenitijih ličnosti koji su kroz istoriju po proceduri „House Reception“ govorili pred Kongresom SAD. Ispostaviće se, oni se svrstavaju u red znamenitih državnika i ličnosti poput Markiza Lafajeta, heroja francuske revolucije, Remzija Mekdonala, DŽavarhalal Nehrua, premijera Indije, Konrada Adenauera, kancelara Zapadne Nemačke i mnogih drugih. Govor pred Senatom Milenko Vesnić je održao 5. januara 1918, a tri dana kasnije i pred Predstavničkim domom Kongresa SAD, istog dana kada je Vudro Vilson održao nadaleko čuveni govor „14 tačaka“.

Kao sedmi govornik kome je istorijski posmatrano pripala takva čast, Vesnić je sa članovima „Srpske ratne misije“ posetio Senat u ličnoj organizaciji Tomasa R. Maršala, tadašnjeg potpredsednika SAD. Potpredsednik je „Misiju“ predstavio kao „predstavnike slobodnih ljudi… ljudi koji su gotovo šest vekova, u smrtnoj borbi sa Austrijancima i Turcima, ispisivali krvlju svojih sinova, na zelenoj strani svake planine i doline Balkana, besmrtni krik Patrika Henrija“ (Patrik Henri je na „Drugoj konvenciji“ u Virdžiniji 1775. održao čuveni govor „Dajte mi slobodu ili mi dajte smrt“). Jelena Lozanić, kćerka Sime Lozanića, jednog od članova „Misije“, navodi da su i galerije sale Senata bile „pune sveta“. Vesnić je u briljantnom govoru, i na odličnom engleskom jeziku, posebno istakao „zlatni karakter slobodarskog američkog i srpskog naroda“ i pozvao predsednika SAD da vodi svet ka trajnom miru. Rečima „verujemo u mir, ali takođe verujemo i u pravdu, pravednost i slobodu više nego iko na ovom svetu, verujemo da uz predsednika Vilsona taj mir ne može postojati bez pravde, bez slobode i pravednosti“, Vesnić je zaključio svoje obraćanje pred Senatom.

Između posete Senatu i Predstavničkom domu koja će tek uslediti „Srpska ratna misija“ posetila je „Maunt Vernon“, mesto počinka DŽordža Vašingtona. Govore su tom prilikom, nad grobnicom DŽordža Vašingtona, održali državni sekretar SAD, Robert Lesing i šef „Srpske ratne misije“, Milenko Vesnić. U svom obraćanju Lansing je uporedio ideale DŽordža Vašingtona i Karađorđa Petrovića, kao i borbu dva slobodarska naroda, srpskog i američkog, za pravdu i nezavisnost. Pozdravio je članove Misije kao „… predstavnike hrabrog naroda koji je kroz vekove održao svoj nacionalni identitet, uprkos turskom ugnjetavanju i okoreloj mržnji ljubomornih suseda“.

Nekoliko dana kasnije, dan nakon pravoslavnog „Božića“, Vilson u svom znamenitom govoru iznosi „14 tačaka“ na kojima se temeljilo posleratno uređenje sveta. Veliki dan za čitav svet, ali i za tadašnju Srbiju. Neposredno nakon predsednika Vilsona, Vesnić je, kako smo već i naglasili, govorio pred Predstavničkim domom Kongresa SAD. Nakon obraćanja Senatu, bio je ovo veoma važan događaj za ostvarivanje ciljeva „Misije“. Utiske o govoru je možda na najbolji način rečima oslikala Jelena Lozanić, koja je i sama prisustvovala ovom događaju. „Brzo po svršetku govora predsednika Vilsona pojavio se g. Vesnić s ostalim članovima Misije. Kao i u Senatu, tako je i ovde svaki član „Misije“ bio dopraćen do svog mesta od strane članova Kongresa. Spiker je opet kucanjem svog čekića objavio Kongresu: „Srpska ratna misija“. Nastade silan aplauz i svi članovi se digoše da pozdrave Misiju. g. Vesnića, oca (Simu Lozanića), generala Rašića i našeg poslanika staviše na počasna mesta, a ostali članovi zauzeše mesta u prvom redu poslaničkih klupa. Spiker je sa nekoliko reči pozdravio g. Vesnića, posle čega se g. Vesnić diže i poče da govori“. Struktura Vesnićevog tridesetominutnog govora savršeno sažeto predstavila je apsolutno svaki segment postavljenih ciljeva „Misije“. Na taj način, a ispostaviće se i kroz kasnija diplomatska izveštavanja Vesnića i Mihailovića, ostvaren je važan zadatak: obaveštavanje Kongresa SAD o činjenicama važnim za Srbiju.

Uspeh Srpske ratne misije

Sudeći prema Vesnićevom izveštavanju, za sve vreme delovanja „Misije“ održao je više od 50 govora. Dva najveća skupa, izvan zvaničnih institucija, u čast „Misije“ održana su u NJujorku 20. januara i Čikagu 27. januara. Zapisano je da su u NJujorku prisustvovali i češki, slovački i poljski iseljenici pa je skup poprimio oblik opšteslovenskog. U Čikagu se okupilo čak 12.000 ljudi, među kojima i 500 dobrovoljaca koji su odlazili na „Solunski front“. Mediji koji su sa posebnom naklonošću izveštavali o „Srpskoj ratnoj misiji“ bili su brojni, a za ovu priliku možemo izdvojiti „The New York Times“, „Christian Science Monitor“, „Washington Post“, „New York World“, „New York evening Standard“, „New York Sun“, „New York Tribune“, „Pittsburgh Dispatch“, „Cleveland Press“, „Saint Louis Star“, „Albany Evening Journal“, „Boston World“, „Chicago Daily Tribune“, kako bismo dali samo naznaku medijske pažnje koju je „Misija“ uživala. Ipak, ostaje zabeleženo u telegramima šefa „Ratne misije“ Pašiću, kao i naknadnim izveštajima Vesnića, Lozanića, Rašića i Mihailovića srpskim vojnim i civilnim vlastima da je u svim razgovorima inicijativa bila na srpskoj strani, a da su se članovi američke administracije ograničili na pažljivo slušanje i izražavanje dobrih želja i, u najboljem slučaju, nagoveštavanje ispunjenja zahteva u budućnosti.

Osim zvaničnih sastanaka, ostvareni su i neformalni susreti članova „Misije“ sa predstavnicima američke administracije. U tom pogledu svakako najznačajniji rezultati ostvaruju su se kontaktima Vesnića i Lansinga, odnosno u brojnim konsultacijama Vesnića sa Edvardom Hausom, savetnikom predsednika Vilsona. Velika čast ukazana „Srpskoj ratnoj misiji“ učinjena je večerom koju je državni sekretar Lansing organizovao za veoma uzak krug viđenijih Amerikanaca i članova diplomatskog kora. Prema izveštavanju Mihailovića i Vesnića o tom događaju, zabeležena je vanredna naklonost državnog sekretara prema srpskom narodu i njegovoj vojsci u zdravici: „Gospodo, ne sme se gubiti iz vida, da je zajednički neprijatelj prvo napao Srbiju i da je ona krvlju natapala svaku stopu svoje junačke Otadžbine. Kada se bude pisala istorija ovog rata najslavniji odeljak te istorije nosiće naziv: Srbija“. Značaj koji je „Misija“ uživala tokom svog boravka u SAD potvrđen je, ponovo, potrebom predsednika Vilsona da pre, već pomenutog, svog znamenitog obraćanja Kongresu, delove koji se odnose na Srbiju usaglasi sa potrebama i sklonostima „Srpske misije“. Brojni kontakti između Vesnića i Hausa nisu rezultirali promenama u prvobitnom predlogu teksta zbog, u tom trenutku, značajnih razlika u stavovima povodom jugoslovenskog ujedinjenja. Uvažavajući postojeće razlike, predsednik Vilson predlaže da se Vesnić i Haus ponovo sretnu kako bi se dogovorilo sastavljanje memoranduma o srpskom i balkanskom pitanju za potrebe „Savetodavnog tela Bele kuće“. Prilog tome pružio je i Mihailović uputivši telegram Lansingu u svrhu pridobijanja podrške za „rešavanje pitanja Južnih Slovena“.

Vilsonov govor pred oba doma američkog Kongresa izazvao je vidljivo razočaranje među zvaničnicima srpske vlade na Krfu, izveštavao je Persival Dodž, američki poslanik. U datom trenutku je izgledalo da Srbija nije dobila podršku politici jugoslovenskog ujedinjenja što je bio latentno sveprisutni zadatak „Misije“. U prilog tom stavu govore i delovi Vesnićevog završnog izveštaja upućenog Pašiću, u kome se konstatuje velikodušan prijem članova „Misije“ i njihovih stavova, dok izostaju pozitivni i konkretni odgovori američke administracije. Ipak, „Misija“ je uspela u nameri obezbeđivanja dalje finansijske podrške aktivirajući zajam u vrednosti od nekoliko miliona dolara. Srpski poslanik u Vašingtonu, sa druge strane, ističe i dobro informisanje američke javnosti kao ključni i u celosti ostvareni zadatak „Misije“. Premda kratkoročno nevidljivo, „Srpska ratna misija“ ostvarila je učinke koji su ugrađeni u buduću politiku SAD prema Srbiji, i kasnije, prema Kraljevini SHS.

Autor teksta je asistent na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka ([email protected])