Šta zapravo Putin želi?

Valdaj je postao jedan od glavnih načina na koji se ruski lider obraća svetu. Putin želi da svet zaboravi Ukrajinu. Od sredine 2000-ih do početka 2010-ih Putin je proveo sate na konferenciji, odgovarajući na pitanja vodećih ruskih stručnjaka, razgovarajući o jedinstvenom demokratskom razvoju Rusije i njenom otvaranju prema svetu.

Ono što smo od Putina čuli 27. oktobra na ovogodišnjoj konferenciji u Valdaju bila je radikalno drugačija retorika, piše politički analitičar Anton Barbašin za Al Džaziru.

Pre događaja portparol predsednika Dmitrij Peskov obećao je da će javnost nekoliko puta „pročitati” Putinov govor. Pretpostavlja se da je predsednik želeo da se to dogodi jer se našao u trenutku koji će definisati njegovo nasleđe, a i sam je potpuno uveren da ga istorija neće opisati kao gubitnika.

Međutim, mnogi nisu tako videli njegov govor. On je veliki deo obraćanja proveo žaleći se na Zapad, što je navelo neke posmatrače Rusije da zaključe da je to još jedno zezanje ogorčenog lidera koji je izgubio dodir sa realnošću.

Međutim, važno je pročešljati Putinovu direktnu, a ponekad i vulgarnu retoriku da bismo razumeli šta je njegova globalna strategija. Putin je poslao nekoliko poruka, usmerenih na različitu publiku, i pokušao da istakne jednu ključnu ideju – ovde se ne radi o Ukrajini, radi se o mnogo više od toga.

„Početak multipolarnosti”

Putinova glavna i najpopularnija priča za međunarodnu publiku je ona o „kraju unipolarnih vremena“ i „početku multipolarnosti“.

O tome propoveda skoro otkako je postao predsednik, nadahnjujući se tekstovima bivšeg ruskog premijera i ministra spoljnih poslova pokojnog Jevgenija Primakova.

Nije iznenađujuće da je upravo ovaj narativ dominirao govorom u Valdaju. Optužujući Zapad i SAD da stvaraju krize i seju haos širom sveta, on je ponovio uverenje da rast drugih svetskih sila zahteva poštovanje njihovih interesa i učešće u kreiranju pravila koja vladaju svetom.

Njegova ključna poruka zemljama poput Kine i Indije je da kraj američke hegemonije takođe treba da dovede do kraja promociju demokratije i institucija vlasti na Zapadu, univerzalnost ljudskih prava i, uopštenije, ono što se naziva „liberalni svetski poredak“. .

„Takav razvoj bi takođe trebalo da oslobodi prostor za nezapadnu finansijsku arhitekturu, ideju koju Rusija promoviše decenijama. To je već počelo da se dešava, donekle, dedolarizacijom, ali ne tako brzo koliko je Putinu potrebno da se uspešno bori sa negativnim posledicama sankcija koje mu je uveo Zapad. Ruski predsednik se takođe obratio globalnom jugu, nudeći im modernizovanu verziju sovjetske poruke – Moskva poštuje suverenitet i pravo svake nacije da „sledi sopstvenim putem“, za razliku od zapadnih kolonijalnih sila koje to istorijski nisu činile.

Takođe je naglasio kontinuiranu svetsku dominaciju Zapada i njegovu „eksploataciju zemalja u razvoju kroz neokolonijalnu globalizaciju“. Putin nije propustio priliku da govori o „bolestima” zapadnih društava, obraćajući se onima koji se ne slažu sa svojim vladama na Zapadu ili se bore protiv ustaljenih kulturnih i društvenih normi.

Time je želeo da iskoristi osećanja konzervativaca na Zapadu, navodeći kulturu „otkazivanja“ i predstavljajući je kao despotsko brisanje svega što liberalne elite proglašavaju pogrešnim ili neprihvatljivim. Govorio je o tradicionalnom, hrišćanskom jezgru zapadne civilizacije, odbacujući „čudne ideje“ kao što su „desetine rodnih identiteta i gej parade ponosa“. Putin je istakao da su za njega problem elite Zapada, a ne narodi Zapada.

Ukrajina – “unutrašnji problem”

Ruski predsednik je čak pokušao da se obrati klimatskim aktivistima, rekavši da Zapad ignoriše klimatsku krizu zbog sukoba sa Rusijom. Ukratko, svima na Zapadu, Istoku i Jugu dao je dovoljno razloga da razmišljaju o sopstvenim problemima i globalnim krizama da na isti način počnu da gledaju na rat u Ukrajini – Ne radi se o Ukrajini, već o nečem mnogo većem.

Ovo je poruka koju Putin i Kremlj žele da pošalju svetu, a posebno Zapadu – cena podrške Ukrajini je previsoka, a njen značaj je zanemarljiv u odnosu na ono čime se svet trenutno bavi. Može se rešiti jednostavno „dijalogom između jednakih“.

Moskva, naravno, igra glavnu ulogu u izazivanju ovih kriza – pokrenuli su gasni rat sa Evropskom unijom, pokušali da potkopaju sporazum UN o žitu, ograničili izvoz žita iz Ukrajine i pogoršali nestašicu hrane na globalnom jugu. Cilj je skrenuti pažnju sveta sa rata u Ukrajini i predstaviti ga kao mali, regionalni – ako ne i unutrašnji – problem.

I zaista, za one koji ne prate detaljno rat u Ukrajini, za one koji ne razumeju kontekst i koji ne veruju izveštajima o ratnim zločinima, ono što Putin govori deluje relativno razumno. Nažalost, ono što on naziva dijalogom ili rešenjem zapravo je potpuna predaja Ukrajine – on zahteva da Zapad okrene leđa užasima ruskog rata i okupacije.

To je multipolarnost koju Putin propoveda – svetski poredak koji omogućava onima koji imaju moć da rade šta hoće i krše međunarodno pravo. I dok Putin želi da svet zaboravi na Ukrajinu, on sam je opsednut njome. Za njega je ovo lično; želi da sprovodi „istorijsku pravdu“, kako je on shvata u svom ruskom imperijalističkom pogledu na svet, zaključuje Barbašin.