EPA/SARAH YENESELSedam je meseci do najvažnijih izbora za Kongres u istoriji SAD. U međuvremenu, predsednik SAD Donald Tramp, zajedno sa Izraelom, započeo je rat protiv Irana. Ovo su idealni uslovi za šefa države da preuzme vlast pučem.
Glavna briga Trampa je očuvanje sopstvenog komfora i moći, od kojih će veliki deo biti izgubljen ako Demokrate ponovo preuzmu kontrolu nad Predstavničkim domom, što izgleda da će se dogoditi.
Jasno je da Tramp nema moralnih dilema kada je reč o mešanju u izbore: već je pokušao da poništi predsedničke izbore 2020. godine i razmišljao je o otkazivanju izbora za Kongres.
Nedavno je pokušao da progura zakon koji bi značajno ograničio pravo glasa, tretirajući ga više kao privilegiju nego kao pravo.
Kada je reč o Iranu, Tramp i američki sekretar za „rat“ (odbranu) Pit Hegset zaglavljeni su u logici eskalacije, po kojoj osećaj poraza danas može biti poništen ako se sutra uradi prva stvar koja padne na pamet.
Svakog dana dok konflikt i neizvesnost oko njega traju – uključujući i pitanje da li će dvonedeljno primirje sa Iranom opstati – ljudi oko predsednika profitiraju (putem insajder trgovine, političkih opklada ili trgovine oružjem).
Što duže situacija traje, veća je šansa da će biti iskorišćena za pokušaj puča.
U tom kontekstu, Trampov predlog da poveća budžet za odbranu za više od 40 odsto treba shvatiti kao nagradni paket za oficire čiju podršku želi da osigura.
Hegset, s druge strane, frustriran uklanja ljude principijelne naravi iz najviših redova vlasti.
Priznaje se da je pretvaranje stranog rata u domaću diktaturu inherentno teško, a Trampova pozicija je slaba. Ipak, ako bi pokušao puč, verovatno bi sledio jedan od pet scenarija.
Tramp bi mogao tvrditi da trenutni rat zahteva čvrstu ruku. Predsednik SAD Džordž W. Buš se oslanjao na ovu tvrdnju – koja zanemaruje da li je rat uopšte bio vredan započinjanja i da li su oni na vlasti kvalifikovani da ga vode – da bi pobedio na predsedničkim izborima 2004.
Nasuprot tome, Tramp bi morao da koristi ovaj argument da otkaže izbore ili poništi njihove rezultate.
Dodatno komplikuje situaciju to što bi Tramp trebao saveznike spremne da prekrše zakon. Većina Amerikanaca se protivi ratu u Iranu, a konflikt je otkrio pukotine unutar njegovog MAGA pokreta. Štaviše, neki od verovatnih manipulatora izbora već su otpusteni.
Drugi scenario je Bonapartizam, u kojem se aspirant na diktatorsku vlast bori za demokratiju u inostranstvu, dok je istovremeno razgrađuje kod kuće.
Kao što ime implicira, ova strategija je stajala iza Napoleonovih ratova. Tramp, međutim, nikada nije glumio da ga zanima demokratija, već je preferirao diktatore poput ruskog predsednika Vladimira Putina i kampanjom se protivio izgradnji nacija u drugim zemljama, obećavajući da će novac potrošiti na Amerikance.
Alternativno, Tramp bi mogao da krene putem Biumarkove unifikacije, pri čemu vladar nastoji da ujedini naciju.
Pruski lider Otо fon Bizmark ujedinio je nekoliko nemačko‑govornih država tako što je dobio tri rata (protiv Danske, Austro-Ugarske i Francuske) između 1864. i 1871. godine. Pošto je to postignuto silom, a ne revolucijom ili izborima, novi Nemački Rajh je od početka bio militaristička monarhija sa parlamentom koji je bio uglavnom simboličan.
Tramp bi svakako voleo ovaj model, ali ima problem što nije u stanju da dobije ni jedan rat, a kamoli tri.
Četvrti pristup je pristup fašističkog lidera koji žrtvuje dovoljan broj sopstvenih građana u velikoj kampanji da bi preživeli prihvatili da je sve borba, da su neprijatelji svuda i da ih svet cilja.
Masovna smrt postaje izvor smisla, ujedinjujući Firera sa njegovim narodom. Rat Vladimira Putina u Ukrajini sadrži elemente toga, ali klasičan primer je izuzetno težak nacistički napad na Sovjetski Savez 1941. godine, koji je, kako pokazuju dnevnici Viktora Klemperera, ojačao fašistički pokret u Nemačkoj više od tri godine.
Tramp, međutim, nije fašista u tradicionalnom smislu. On ne veruje u borbu kao što su to činili nacisti, rat je prihvatio kasnije u životu, uveren da bi laki „pobednički poduhvati“ u inostranstvu doneli uspeh kod kuće.
Pošto se već desetine puta hvalio pobedama u Iranu, loše je pozicioniran da naredi kopnenu invaziju u obimu koji bi izazvao ogromne američke žrtve, jer nije obavio ideološki „pripremni rad“.
Poređenja radi, Hitler je pre invazije na Sovjetski Savez već dobio brze ratove u Poljskoj i Francuskoj, što je među prethodno sumnjičavim vojnim komandantima i civilima stvorilo osećaj da zna šta radi. To je otvorilo put za drugu, ideološki snažniju fazu rata.
Na kraju, i najviše zabrinjavajuće, jeste iskorišćavanje terora. Ovaj plan zavisi od toga da strani neprijatelj izvrši napad na američke civile tokom rata, čime bi ambiciozni diktator dobio povod da proglasi vanredno stanje i suspenduje izbore.
Ništa slično tome se do sada nije desilo u SAD. I možda se neće ni desiti upravo zato što je to Trampova najveća nada: iranski lideri moraju biti svesni da bi Tramp pokušao da iskoristi takav napad.
Naravno, iranska propaganda uključuje pretnje pojedinim američkim liderima. Ali režim ima više koristi od podsmevanja Hegsetu nego od njegovog atentata.
Druga mogućnost je operacija pod „lažnom zastavom“. Samoteror može biti uspešna strategija. Godine 1999. ruske tajne službe su bombardovale stambene zgrade u Moskvi, pokrenuvši niz događaja koji su postavili Putina na put ka diktaturi. Velike su šanse da je Tramp, Putinov klijent u Beloj kući, razmatrao ovaj pristup.
Međutim, Tramp, koji ima problematičan odnos sa američkom obaveštajnom zajednicom, verovatno bi tako nešto loše izveo.
Čak i da bi Tramp mogao da izvede lažni napad na američkom tlu, ne postoji jasan put za zaustavljanje izbora. U svakom slučaju, ako se teroristički napad dogodi u narednih sedam meseci, Amerikanci bi trebalo da budu skeptični prema Trampu, koji će neizbežno pokušati da okrivi domaće protivnike i diskredituje izbore.
U stvari, ako Amerikanci budu oprezni i odlučni, nijedan od ovih scenarija ne bi trebalo da uspe. Poznavanje istorije može promeniti budućnost. Najveća prepreka Trampu da sprovede puč nije njegova slabost, nego što građani neće slediti naredbe ili instrukcije pre nego što se nešto dogodi.
Autor je prvi predsednik Katedre za savremenu evropsku istoriju na Munk školi za globalna pitanja i javnu politiku Univerziteta u Torontu i stalni istraživač na Institutu za humanističke nauke u Beču. Autor je ili urednik 20 knjiga
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
