Tirana, dan posle

Naporno je. I ljuti me, jer stavlja fokus na mene, a manje na ono što se dešava u Albaniji. Drago mi je da se ljudi brinu i da im je važno da znaju šta se dešava, ali takođe bih volela i da se malo više oslone na javno dostupne informacije (naročito što su moje izjave u pola medija).

Ali sam takođe i ponosna. Ponosna sam na svoju porodicu i njihovu smirenost i poverenje da će sve biti OK i da će od mene blagovremeno dobiti sve informacije.

Ponosna sam što, koliko god sam mogla, uspela sam da svoju smirenost prenesem na druge i budem podrška, a mislim da su me oni tome naučili (možda najviše i tokom bombardovanja 1999 – kako da ne paničimo i kako da procenjujemo informacije koje dobijamo pre svega).

Gledano očima nas stranaca, u Tirani je danas mirno. Informacije koje do nas dolaze su malobrojne i u suštini se oslanjamo na interpretacije naših albanskih prijatelja i kolega. Jezička barijera je posebno frustrirajuća – vidiš da ljudi i dalje proživljavaju šok i traumu, naročito što su već preživeli veći zemljotres u septembru, ali ne možeš da pomogneš nikako osim rečima utehe i podrške.

Posle inicijalne panike i traume, ljudi su danas smireniji jer su više u modu pomoći i akcije, i tužniji. Zemljotres i njegove posledice su glavna tema svih razgovora.

Razgovori liče na naše razgovore posle poplava 2014. godine. Manji potresi oko tri-četiri stepena se i dalje dešavaju na svakih par sati, jer se tlo smiruje i ljudi ostaju u kontinuiranom šoku. Svi sve vreme proveravaju vesti i različite aplikacije koje pokazuju zemljotrese, što prolongira sveopšte stanje uznemirenosti i održava stanje vanredne situacije (u svim razgovorima, kancelarijama, kafićima).

Drač je najviše pretrpeo i štete i žrtava. Čujem da je Vlada Albanije naložila da hoteli otvore svoja vrata da bi ljudi imali gde da spavaju; da su države iz regiona ponudile i poslale već pomoć; novac se prikuplja na društvenim mrežama i raznim kanalima komunikacije. To čini da se osećam bolje jer daje prostora da i ja doprinesem, koliko god mogu. Ono što me nervira je što se svuda šire postovi i slike Pray for Albania.

Nemate šta da se molite, nego pružite ruku podrške i pomoći – ako ljudima treba podrška koja je emocionalna i psihološka – budite tu za ljude koje znate; ako možete da odvojite deo sredstava i pošaljete finansijsku ili materijalnu podršku – uradite to.

Dok ovo pišem sedim u kafiću, sve izgleda najnormalnije i ja sam OK. Moji planovi do kraja nedelje i dalje važe. Ali stanje je i dalje poluopsadno, a naredna dva dana, inače praznična u Albaniji, ove godine će sigurno izgledati drugačije.

Zvanični računi za fond podrške direktno albanskoj Vladi su ovde:

https://exit.al/en/2019/11/26/albania-earthquake-donation-accounts/

Postoji i niz akcija za prikupljanje sredstava, a kažu da je ovo jedna od boljih i proverenih opcija:

https://www.facebook.com/donate/439123520364559/10162531941455043/

Autorka je projektna liderka Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO) u Tirani