„Tramp jeste promenio režim u Teheranu“: Analiza britanskog profesora za Gardijan „teške strateške greške“ koja je „ojačala“ Iran

Nanošenjem ekonomske boli daleko van regiona i usporavanjem globalne ekonomije Iran je pokazao da njegova kontrola nad Ormuskim moreuzom predstavlja njegovo najmoćnije sredstvo odvraćanja – s verovatno većim posledicama nego što ima njegov sada ugašeni nuklearni program. Kontrola nad moreuzom biće najmoćniji izvor uticaja Teherana u godinama koje dolaze.

I ova strategija nije ograničena samo na Ormuz. Oslanjajući se na svoje saveznike Hute u Jemenu, iranski Korpus islamske revolucionarne garde (IRGC) takođe je signalizirao svoju sposobnost da ugrozi moreuz Bab el-Mandab na južnom vrhu Crvenog mora – usko grlo kroz koje prolazi otprilike osam odsto globalne trgovine i značajan deo svetskih pošiljki energenata i hemikalija.

Izgledi za poremećaje i u Ormuzu i u Bab el-Mandabu predstavljao bi dvostruki šok za globalnu ekonomiju.

U tom kontekstu, ne čudi što su saveznici SAD u Zalivu reagovali sa uzbunom. Ono što najviše uznemirava vladare Zaliva jeste mogućnost da posleratni Iran kontroliše Ormuz kao stalnu polugu prisile – dok SAD, u najboljem slučaju, deluju kao nepouzdan garant njihove bezbednosti. Zemlje Zaliva se bore da se zaštite od ove nove nestabilnosti izgradnjom alternativnih bezbednosnih aranžmana sa regionalnim silama poput Pakistana, Egipta i Turske dok istovremeno produbljuju veze sa Evropom, Kinom i Indijom.

Iako je rat koji su predvodile SAD i Izrael ekonomski i vojno oslabio Iran, njegov dugoročni efekat može biti suprotan – ohrabreniji, snažniji i odlučniji Iran. Jedna od najznačajnijih nenamernih posledica rata je promena u strateškoj doktrini Teherana, piše u analizi za Gardijan Favaz Gerges, profesor međunarodnih odnosa na Londonskoj školi ekonomije, čija najnovija knjiga nosi naziv „Velika izdaja: Borba za slobodu i demokratiju na Bliskom istoku“.

Umesto da se oslanja na oprez i odvraćanje, Iran će verovatno usvojiti pristup na više frontova – eskalirajući i ciljajući širu ekonomsku i bezbednosnu infrastrukturu svojih rivala i protivnika kao što je to učinio u ovom sukobu.

U stvari, rat je ubrzao pojavu Irana kao odlučnije regionalne sile, sa sve većim kapacitetom da projektuje uticaj daleko van svojih granica.

Unutar Irana, ova ponovna procena je već u toku. Nova generacija oficira unutar IRGC-a je, čini se, izvukla oštru lekciju – uzdržanost je dovela do ranjivosti. Godinama su se pokojni vrhovni vođa i njegovi savetnici pridržavali doktrine „strateškog strpljenja“, verujući da će kalibrisana uzdržanost osigurati opstanak i konsolidaciju režima.

Ali atentati na visoke iranske vojne lidere i nuklearne naučnike od strane SAD i Izraela i njihovi direktni napadi na iransku teritoriju pojačali su percepciju da odbrambeni stav više ne garantuje bezbednost. Ta doktrina je sada sahranjena sa starom iranskom gardom.

Već postoje sve veći dokazi da je IRGC učvrstio svoju vlast, usmeravajući ratne napore i oblikujući diplomatski angažman sa SAD. Atentati na visoke iranske političke i vojne lidere ubrzali su ovu promenu. Tramp je više puta tvrdio da je postigao promenu režima u Teheranu. U izvesnom smislu jeste, ali ne na način na koji je nameravao.

I daleko od toga da je oslabio vlast režima kod kuće, rat ga je, izgleda, ojačao – barem privremeno. Uprkos široko rasprostranjenom negodovanju i protivljenju vladajućim sveštenicima, mnogi Iranci – kao i stanovništvo u drugim delovima zemlje koje je pod spoljnim napadom – videli su uništenje civilne infrastrukture ne kao udarac režimu, već kao napad na samu naciju.

Rezultat nije bio revolt, već poznata dinamika iz ratnog vremena – okupljanje oko zastave, pojačano prisilom i strahom od državne odmazde. Međutim, na duži rok, Iran će se suočiti sa dubokim strukturnim, društvenim i političkim ranjivostima. Zapanjujući zakon o obnovama koji prelazi 200 milijardi dolara, zajedno sa projekcijama MMF-a da bi inflacija mogla da pređe sedamdeset odsto – istorijski maksimum – postaviće ogroman teret na iransku ekonomiju. Ukoliko novi vladari ne olabave svoj uticaj i ne ublaže svoje mešanje u svakodnevni život, verovatno će se susresti sa obnovljenim narodnim otporom.

Ove pogrešne procene nisu bile samo taktičke – one su odražavale dublje pretpostavke. Čini se da Tramp nije ozbiljno razmatrao najgore scenarije, poput toga da li bi Iran mogao da uzvrati zatvaranjem Ormuskog moreuza. Umesto toga, bio je predisponiran – u skladu sa svojim karakterom i ideološki – da prihvati uveravanja Benjamina Netanjahua da će rat biti brz, čist i odlučan.

Ta pretpostavka je odražavala širi obrazac strateških pogrešnih procena i imperijalne oholosti. Ohrabreni očiglednom lakoćom kojom su američke snage zarobile predsednika Venecuele Nikolasa Madura, Tramp je verovao da će se Iran pokazati kao slično ranjiva meta. Ispraznivši institucije kao što su Stejt department, Ministarstvo odbrane i Savet za nacionalnu bezbednost, Tramp je osigurao da postoji malo ograničenja za njegove instinkte, a još manje upozorenja protiv odluke koja nosi toliko posledica.

Ali postoji šira logika na delu u Trampovom ratu koji je izabrao u Iranu – ovo je u svojoj suštini imperijalni projekat. Od Južne Amerike do Arktika i Bliskog istoka Tramp je otvoreno prihvatio jezik ekspanzionizma, više puta signalizirajući svoju želju da proširi američku kontrolu nad teritorijama bogatim resursima.

Tramp je čak tretirao Venecuelu kao obrazac – ukazujući na zaplenu njene nafte kao dokaz da sila može dovesti do sličnih materijalnih nagrada u Iranu. „Pobedniku pripada plen“, rekao je Tramp, signalizirajući svoju sklonost ka povratku imperijalizmu iz 19. veka. „To nismo čuli, mislim, možda stotinama godina“, rekao je.

Za razliku od svojih prethodnika, koji su intervencije prikrivali jezikom međunarodnog poretka ili ljudskih prava, Tramp se odrekao takvog pretvaranja. Bio je neobično iskren u vezi sa motivacijama koje vode njegovu spoljnu politiku, čak je opisao teritorijalno sticanje kao „psihološki“ važno za njega. Ono čemu svedočimo nije raskid sa moći SAD, već njeno ogoljeno izražavanje.

Posledice ovog pristupa su već vidljive. Geopolitičke i geoekonomske posledice Trampovog debakla u Iranu zasenjuju posledice rata Džordža V. Buša u Iraku 2003. godine.

Pokretanjem preventivnih udara dok su nuklearni pregovori trajali, Tramp je prekršio norme diplomatije i postavio opasan presedan u međunarodnim odnosima. Od čuvara posleratnog poretka, SAD su postale revolucionarna sila, svrstavajući se uz neliberalne i autokratske vladare širom sveta, i sada se suočavaju sa obračunom čak i među svojim najbližim evropskim saveznicima.

Budući istoričari bi ovaj trenutak mogli videti kao početak kraja američkog veka i početak neizvesnije i opasnije ere koju sve više oblikuje uspon Kine.