Dejtonski sporazum lekcija za Trampa: „Ako želi zaustaviti Putina, treba razmisliti šta je bilo potrebno da se zaustavi Milošević“

Komentar dolazi netom nakon održane proljetne sjednice Parlamentarne skupštine NATO-a čija centralna tema je bila godišnjica Dejtonskog mirovnog sporazuma. Zvaničnici koji su učestvovali na panelima između ostalog su govorili o uspjesima i neuspjesima mirovnih pregovora, uključujući Dejtonski, ali i lekcijama koje mogu poslužiti za postizanje mira u Ukrajini.

„Ako Tramp želi zaustaviti rat ruskog predsjednika Vladimira Putina, a to je učinio prioritetom svoje administracije, onda bi trebao razmisliti o tome šta je bilo potrebno da se konačno zaustavi srbijanski predsednik Slobodan Milošević 1995. – nakon gotovo četiri godine ubijanja i više od 100 hiljada mrtvih, uključujući masakr u Srebrenici, najgori genocid u Evropi od Holokausta“, ističe autor teksta.

U kratkom podsetniku na put do postizanja sporazuma, navodi da je bio neophodan „neumoljiv američki diplomatski angažman potkrepljen dokazanom vojnom prijetnjom i proveden uz ujedinjene evropske saveznike“.

Intenzivni pregovori su trajali dvadeset i jedan dan, period tokom kojeg su sve strane bile izolovane od medija i spoljnih uticaja u avio bazi Rajt-Peterson.

Kongresmen iz Ohija Majk Tarner je nakon trideset godina okupio delegate iz trideset i dva saveznika, kao i iz partnerskih zemalja, koji su se pridružili liderima sa Zapadnog Balkana, raznim stručnjacima, pa čak i Sarajevskoj filharmoniji, koja je nastupila za prisutne u ogromnom hangaru opremljenom predsjedničkim avionima u Nacionalnom muzeju američkih avio snaga.

Lekcije Dejtona za rat u Ukrajini

Autor smatra da bi bilo lako isključiti lekcije Dejtonskog sporazuma za Ukrajinu i Rusiju sada, gde su ulozi toliko veći, u poređenju sa slučajem Bosne i Hercegovine i tadašnje Srbije.

„Nuklearno naoružana Rusija ima dvesto puta veću kopnenu masu od Srbije i više od dvadeset puta veću populaciju. A Ukrajina, s predratnom populacijom od četrdeset miliona i teritorijem veličine Francuske, više je od deset puta veća po geografskoj veličini i populaciji od Bosne i Hercegovine“, navodi autor, uz naglasak kako, po njegovom mišljenju, to lekcije čini samo još uverljivijima.

Prvo se poziva na mišljenje Karla Bilta, bivšeg švedskog premijera i posebng predstavnika Evropske unije na pregovorima pre trideset godina, kasnije i visokog predstavnika u BiH, koji je rekao da su mirovni sporazumi izuzetno retki , a pored Dejtonskog u modernoj evropskoj istorji postoji još samo onaj iz 1998. koji je okončao sukob u Severnoj Irskoj.

„Oba su nastala nakon strašnog nasilja, što je slučaj i u Ukrajini. No, oba su zahtevala i nešto što i danas nedostaje: odlučno, usredsređeno i kreativno američko vođstvo u skladu s evropskim partnerima.

Oba su takođe uspela disciplinovanom diplomatijom, vojnim uticajem i neglamuroznim radom na kompromisu“, ističe autor analize.

Osim toga, nastavlja, postizanje mira u Dejtonu zahtevalo je američki kredibilitet, ali ne i neutralnost.

„U Dejtonu, Sjedinjene Države nisu bile nepristrani posrednik, već fokusirani uticajni igrač, koristeći svu potrebnu snagu za oblikovanje ishoda. Nijedan trajni sporazum ne može nagraditi Putinovu agresiju, baš kao što Dejton nije popustio da nagradi Miloševića“, zaključak je autora, koji smatra da je upravo ovo prva lekcija.

Druga lekcija je, naglašava Kempe, to da je „izgradnja mira jednako važna kao i okončanje rata“.

„Nakon Dejtona i Belfasta usledile su godine međunarodnog angažmana, ekonomske pomoći i sigurnosnih obveza. Mir je mogao propasti da se ti napori nisu nastavili“, potcrtao je.

Koja je bila uloga SAD-a?

„Najvažnije je da su Sjedinjene Države predvodile, ali nisu same išle na taj put. Mir koji traje zahteva multilateralnu podršku. Dejton nije savršeno funkcionisao, ali bez Evropske unije i NATO-a uopšte ne bi funkcionisao“, naglasio je autor.

Isto je podvukao i sam Bild u svom izlaganju, rekavši da samo u situacijama kada se međunarodni akteri okupe s jedinstvenom porukom moguće je postići rezultat.

Identičnu poruku poslao je američki general Vesli Klark, tada desna ruka Ričarda Holbruka, tvorca Dejtonskog sporazuma.

Današljim liderima je poručio „Nemojte biti plašljivi“.

„Moraćemo biti ujedinjeni. I moraćemo biti dovoljno snažni da uverimo Putina da neće pobediti. Trenutno misli da pobeđuje“, dodao je na obeležavanju godišnjice Dejtona.

„Nisam siguran da je Rusija spremna za mir“

Šamar Trampovim naporima da posreduje u postizanju mira, smatra autor analize, bio je potez Putina da od prošlog petka do nedelje pokrenuo ono što su ukrajinski zvaničnici nazvali najvećim kombinovanim vazdušnim napadom ovog sukoba, uključujući oko devetsto dronova i desetine projektila različitih tipova.

To je izazvalo frustriranu reakciju Trumpa, koji je za Putina rekao da je „poludeo“.

Kempe komentariše da nema ništa ludo u Putinovim kalkulacijama, dok pokušava da iscrpi Ukrajinu i njene parntere, uzdajući se u svoju izdržljivost.

Vašington će se sada morati puno više potruditi kako bi promijenio mišljenje „ubilačkog despota“ – ili se pomiriti s Putinovim ratom i njegovom ambicijom da preoblikuje evropsku kartu, dodaje.

Klark je tokom prošlosedmičnog događaja u Dejtonu naglasio da „sve dok se Vašington nije suprotstavio Miloševiću 1995., srbijanski lider je mislio da može zavarati Evropu svojom malom vojskom koja je preplavila BiH“.

Kada se na kraju pregovora oprostio od Miloševića, Klark se seća da je balkanski vođa rekao: ‘Mi, Srbi, nikada nismo imali šanse protiv vašeg NATO-a, vaših aviona, vaših projektila’.

Još jedan govornik istog panela, Kristofer R. Hil, koji je bio deo Holbrukove delegacije u Dejtonu, dodao je još jednu važnu lekciju – da strane moraju biti spremne okončati rat. „Nisam siguran da je Rusija spremna za mir“, rekao je.

„Dejtonski sporazum nije bio savršen, ali je bio dokaz šta Amerika kao lider može postići kada se pravilno primeni. Govoreći u Bosni i Hercegovini ubrzo nakon što je sporazum finaliziran, tadašnji američki predsednik Bil Klinton objasnio je zašto su Sjedinjene Države odlučile voditi, a ne izbegavati evropski sukob“, podsetio je autor, zaključivši tekst izjavom Klintona:

„Deo sveta ljudi se ugledaju na Ameriku ne samo zbog naše veličine i snage, već i zbog onoga za što se zalažemo i protiv čega smo spremni suprotstaviti se. I iako nam to nameće dodatne terete, ljudi nam veruju da ćemo im pomoći da dele blagoslove mira. Ne možemo biti svugde… Ali tamo gde možemo napraviti promenu, gde su naše vrednosti i naši interesi u pitanju, moramo delovati“.