Tri karte za Povratak u budućnost 1

Fabula filma Božidara Nikolića „Tri karte za Holivud“ dobro opisuje sklonost srpskog naroda da se poistovećuje sa velikim silama, koja danas deluje kao vanvremenska. Međutim, u današnjoj Srbiji bi srazmera između proruski i proamerički orijentisanih bila ubedljivo na strani prvih. Ako pitate studente u Srbiji kakvi su kroz istoriju bili srpsko-američki odnosi, dominantan odgovor koji ćete dobiti je – neprijateljski. Istraživanje koje je sproveo istraživački tim „Fakulteta političkih nauka“ na reprezentativnom uzorku za studentsku populaciju u Srbiji pokazalo je da više od 80 odsto budućih akademskih građana veruje u tezu o istorijskom neprijateljstvu dve nacije. Sa jedne strane – ovaj stav jeste iznenađujuć. Savezništva u oba svetska rata, činjenica da deo Banata danas verovatno ne bi bio srpski bez podrške predsednika Vilsona zahtevima delegacije Kraljevstva SHS na mirovnim pregovorima u Parizu, devizni priliv veći od 15 milijardi dolara u vidu američke pomoći tadašnjoj Jugoslaviji tokom 1950-ih (u današnjim dolarima je ta vrednost višestruko veća), pa i podatak da je i od 2000. do danas Amerika, posle EU, najveći donator Srbije – sve su ovo podaci koji govore u prilog jako bliskim odnosima u većem delu istorije.

Ipak, sa druge strane, ovaj nalaz i nije zapanjujuć, ako se setimo „NATO“ bombardovanja 1999. i potonje podrške SAD jednostrano proglašenoj nezavisnosti južne srpske pokrajine Kosovo i Metohija 2008. Jednostavno, koliko god ovi istorijski događaji bili vremenski kraći od decenija partnerstva i bliske saradnje – činjenica da su se oni desili u skoroj prošlosti zaokupljuje našu kolektivnu memoriju i čini da čitavu istoriju posmatramo kroz prizmu najskorijih i za nas najtraumatičnijih događaja, čije posledice i dalje osećamo. Ovaj fenomen se u socijalnoj psihologija naziva „heuristika dostupnosti“. Gotovo izvesno bi sličan odgovor bio i kod američkih studenata (naravno, uzimajući u obzir one koji uopšte znaju nešto o Srbiji). Verovatno bi im prva asocijacija bili Milošević, ratovi 1990-ih ili paljenje američke ambasade 2008, a ne američki piloti koje su spasli Srbi u operaciji „Halijard“ 1944, ili reči državnog sekretara SAD Roberta Lansinga pred kraj „Velikog rata“ da će se jednoga dana, kad bude pisana istorija tog rata, „njeno najslavnije poglavlje zvati – Srbija“.

Sa druge strane, isto istraživanje je pokazalo i da bi većina srpskih studenata preferirala poboljšanje odnosa sa SAD u budućnosti. Postavlja se pitanje na koji način obezbediti taj „Povratak u budućnost“, da parafraziramo naslov čuvenog serijala filmova Stivena Spilberga iz 1980-ih (a kasnije i naslov teksta DŽona Miršajmera s početka 1990-ih)? Deluje da je trenutno stanje u odnosima stabilno, ali ipak daleko od savezničkog odnosa koji smo nekada imali. Različiti pogledi na status Kosova, određena nerešena pitanja iz prošlosti, poput slučaja Bitići, paljenja američke ambasade 2008, pa i pitanje posledica upotrebe osiromašenog uranijuma u bombardovanju 1999 (nedavno ponovo problematizovano) indikatori su da, uprkos velikoj ekonomskoj pomoći SAD, solidnom nivou američkih investicija, zavidnoj bezbednosnoj saradnji u okviru „Partnerstva za mir“ i nezanemarljivoj ekonomskoj razmeni (koja bi mogla biti i veća), odnosi Srbije i SAD danas jesu daleko od nivoa na kome su bili 1918. ili 1953.

S tim u vezi, postavlja se pitanje i da li u istoriji možemo pronaći obrasce koji nam mogu biti smernica za budućnost, odnosno koji nam mogu pomoći da odnose sa SAD radikalno promenimo na bolje i da se u budućnosti vratimo na savezništvo koje smo nekad imali? U kom pravcu treba uzeti „karte“ da bismo ostvarili „povratak“ u željenu budućnost?

Strpljenje i strateško delovanje

Prva karta koju nam istorija savetuje da kupimo kako bismo ostvarili ovaj cilj jesu „strpljenje i strateško delovanje“. Promene u politici SAD prema nama nisu dolazile često i lako, pa zato ne treba ni očekivati da postoji karta za brzi voz u pravcu bolje budućnosti. U periodu od zvaničnog uspostavljanja diplomatskih odnosa s početka devete decenije 19. veka, pa sve do „Prvog svetskog rata“, promena gotovo da nije ni bilo, a nivo političkih interakcija ostao je prilično nizak. Nakon turbulentnih ratnih godina i prvih godina mira, koje su obeležili jako prisni odnosi, gotovo čitav period između dva rata obeležiće kontinuirano nizak stepen interakcije, a ovaj kontinuitet izazvan američkom izolacionističkom politikom 1920-ih neće promeniti čak ni izbor predsednika Franklina Delana Ruzvelta, već će politika ostati u dobroj meri ista sve do 1941. I dok će period od 1941. pa do kraja decenije nesumnjivo obeležiti ogromne varijacije u odnosima, i u najvećem delu „Hladnog rata“ može se videti određeni kontinuitet. Naime, uprkos velikim varijacijama u primeni ovog načela u različitim periodima – politika koja bi se mogla označiti kao „održavanje Tita na površini“ bila je esencija stava SAD prema Jugoslaviji od perioda nakon razlaza Tita i Staljina, pa do 1980-ih. Ova politika jeste dosta varirala – od direktne vojne pomoći i neformalnog saveza kroz tzv. „Balkanski pakt“ Grčke, Turske i Jugoslavije početkom 1950-ih, do ogromne napetosti zbog jugoslovensko-sovjetskog neformalnog pakta u toku izraelsko-palestinskog sukoba 1967. Međutim, esencijalno ona ni u trenutku najveće bliskosti nije prerasla u želju da se Tito i njegova komunistička Jugoslavija trajno ojačaju i izvuku iz tih „nemirnih voda“ time što bi se direktno uključile u „NATO“ (iako to pitanje jeste razmatrano), a isto tako ni u trenutku najveće udaljenosti nije dovela u pitanje spremnost SAD da spreči da „Brežnjevljeva doktrina“ potencijalno „udavi“ Tita, kao što je „udavila“ Dubčeka u „Praškom proleću“ 1968. U periodu od 1992. pa do 2000, sa delimičnim izuzetkom godina bez rata (1996-1998), takođe je postojao kontinuitet u stigmatizaciji Slobodana Miloševića i Srbije od strane SAD, s tim što su se razlikovala sredstva kojima je to činjeno. Konačno, svedoci smo i relativnog kontinuiteta u periodu nakon 11. septembra 2001 (kad se strateški fokus SAD premešta na Bliski Istok i Pacifik) u politikama DŽordža Buša Mlađeg, Baraka Obame, kao i u prvim godinama aktuelne administracije Donalda Trampa, prema regionu Zapadnog Balkana u domenu ključnih pitanja. Istorija nam, dakle, pokazuje da je teško izaći iz okvira američkog obrasca delovanja poznatog kao „business as usual“, naročito u periodima kada Balkan nije u strateškom fokusu SAD. Očigledno da trenutno ne postoji karta za ekspresni „povratak u budućnost“, već da se mora raditi strateški i postepeno na tome da se iskoristiti prva povoljna prilika za veliku promenu, a do tada treba činiti makar male promene i poboljšanja u odnosima.

Pažljivo praćenje svake promene

Druga karta koju bi trebalo obezbediti jeste „pažljivo praćenje svake promene“. Istorija nas uči da su velike promene u odnosima dolazile uglavnom u velikim krizama i periodima promena poretka – u „Prvom svetskom ratu“, početkom i krajem „Drugog svetskog rata“, početkom i krajem „Hladnog rata“. Jedini izuzeci od ovog pravila jesu opadanje intenziteta odnosa zbog unutarpolitičkih promena koje su dovele izolacioniste na vlast u Americi početkom 1920-ih, te drastično poboljšanje odnosa zbog unutarpolitičkih promena početkom 2000-ih nakon promene vlasti u Srbiji. U trenucima globalnih promena, naša država je dobijala na važnosti, i to kroz dva vida. Prvi je geopolitički položaj, čiji se značaj ogledao u brojnim primerima: važnost „Solunskog fronta“ za ishod „Prvog svetskog rata“; pomoć gerilske borbe i diverzija na Balkanu u odvlačenje nemačkih jedinica sa frontova u „Drugom svetskom ratu“; ključnost Jugoslavije u „Hladnom ratu“ za zaprečavanja izlaska Sovjetskog Saveza na „Jadransko“ i „Sredozemno more“ preko njenih luka, kao i za zatvaranje tzv. „LJubljanskih vrata“ kojima je bilo moguće proći u Italiju iz pravca Mađarske, a da se zaobiđu „Alpi“. Drugi vid je uspostavljanje precedenta za pravila ponašanja u novoj konstelaciji međunarodnog poretka kroz ponašanje neke države, čemu smo često služili baš mi. Na kraju „Prvog svetskog rata“, solidna podrška zahtevima Kraljevstva SHS baziranim na etničkom principu, nasuprot zahteva Rumunije ili Italije koji su bili bazirani na odredbama tajnih ugovora sa „Antantom“, ili nasuprot zahtevima Austrije i Mađarske, koje su želele da očuvaju što veće delove predratne države, bila je posledica činjenice da je SHS u tom trenutku zagovarala normu koju je predsednik Vilson želeo da uspostavi kao univerzalnu u novom poretku – normu prava naroda na samoopredeljenje. Nakon rezolucije „Informbiroa“ i raskida sa Staljinom 1948, Amerikanci su rešili da pomognu komunističkoj Jugoslaviji i zato što je ovaj precedent trebalo da pošalje poruku drugim komunističkim zemljama da je moguć komunizam bez patronata Moskve. Konačno, 1990-ih, ponašanje SAD prema SRJ/Srbiji trebalo je da posluži kao primer svima koji nisu shvatili (makar trenutni) „kraj istorije“, koji su odbijali da prihvate demokratizaciju i liberalizaciju po zapadnom modelu i težili očuvanju neke forme socijalizma, a ubrzo smo poslužili i kao poligon za testiranje doktrine „Odgovornost za zaštitu“, koja je trebalo da uspostavi precedent kojim je moguće da se vrše takozvane „humanitarne vojne intervencije“ bez odobrenja „Saveta bezbednosti UN“. Imajući u vidu sve navedeno, veoma je bitno osluškivati „vetrove promena“ na svim kontinentima i meridijanima i pažljivo pratiti međunarodna kretanja u budućnosti. Mi smo mala država, sa malo resursa da samostalno isposlujemo radikalnu promenu stavova Vašingtona u našu korist, te je zato veoma važno iskoristi trenutke globalnih promena. Ove promene ne dolaze prečesto i ne treba svaku malu promenu tumačiti kao suštinsku, već treba čekati pravi trenutak.

Više istorijskih činjenica, a manje emotivnog naboja

Konačno, treća karta na koju je potrebno igrati je „više istorijskih činjenica, a manje emotivnog naboja“, kao bi se odluke donosile hladne glave. Podsticanje narativa koji karakteriše film „Tri karte za Holivud“, bilo u vidu amerikanofobije ili preterane amerikanofilije, ili rusofobije ili preterane rusofilije, neće doneti Srbiji samo po sebi ništa dobro. Činjenica jeste da se danas interesi Rusije, Turske, EU i SAD u našem regionu prepliću više nego što je to bio slučaj pre 15 godina, ali to ne znači da smo poligon novog „Hladnog rata“. Zato je bitno da elite ne plaše narod posredstvom medija velikim silama i ne optužuju ih i za ono za šta one nisu krive, što se danas radi širom Balkana, kako u pogledu uloge SAD, tako i u pogledu uloge Rusije. Ne treba imati ni iluziju da je bilo kojoj državi na svetu stalo do nas više nego nama samima. Dobro je u javnosti predstaviti sliku i o zlatnim periodima istorije, kako bi se iskorenile predrasude koje postoje (pogotovu u stavu prema Americi). Na taj način se veliča i istorija našeg naroda i države. Međutim, u isto vreme ne smeju se zaboraviti ni one gorke lekcije iz istorije, kojih je bilo u odnosima sa svim silama (pa čak i sa Rusijom), a poslednjih decenija naročito u odnosima sa zapadnim državama, pre svega 1999. i 2008. Odlazak iz jedne u drugu krajnost bio bi samo promena ekstrema. Potrebno je strasti spustiti na minimalni nivo i čekati, kako bi se maksimalizovala korist od odnosa sa svim stranama.

Ako na kraju poslušamo istoriju i kupimo ove tri karte za povratak u budućnost, moramo da imamo jednu stvar na umu – „uprkos povratku, budućnost neće biti potpuno ista kao i prošlost“. Tri karte za povratak u budućnost ne vode nužno u Holivud. Svet se promenio, i mnoge stvari su otišle svojim tokom, a tek će se menjati – i svet, i Amerika i Srbija. Zapad danas nije isto što je bio pre pet godina, a da ne govorimo o periodu pre jednog veka. Zato i od povratka ne treba očekivati da bude bukvalan i jednak prethodnoj istoriji, već više da bude generalni simbol i uzor koji bi nekada trebalo dostići, ali samo onda kad i ako je to u interesu obe strane – i Srbije i SAD.

Na samom kraju, tri karte na koje je potrebno igrati radi povratka u svetlu budućnost srpsko-američkih odnosa mogu se sumirati u jednoj rečenici, koju je svojevremeno veliki mag srpske spoljne politike Milovan Milovanović u svom tekstu „Naša spoljna politika“ iz 1894. označio kao osnovno geslo uspešnog državništva – potrebno je „umeti čekati, i, u sačekanom, povoljnom trenutku, umeti se odlučiti“. Odnosno, treba proceniti kad i gde kupiti te tri karte za povratak u budućnost, da biste se „vratili“ u budućnost srpsko-američkih koja nalikuje savezništvu s kraja „Velikog rata“, a ne u budućnost koja nalikuje 1990-im godinama.

Autor je asistent na FPN Univerziteta u Beogradu

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.