"U slučaju neprijateljstava samo će zvaničnici preživeti": U Rusiji je državna tajna gde se nalaze skloništa za bombe 1Foto: EPA-EFE/SERGEY KOZLOV

U Rusiji ne postoje zvanični podaci o tome koliko tačno ima skloništa za stanovništvo u slučaju eventualnog napada i što je još važnije, o tome gde nalaze, piše ruski nezavisni medij Insajder u svetlu sve češćih izveštaja o pripremi objekata civilne odbrane u različitim gradovima Rusije.

Štaviše, nadležni su, kaže, namerno klasifikovali ove informacije. Realno, kako je Insajder saznao, većina gradova nije spremna za potencijalno bombardovanje.

U Moskvi su skloništa za bombe najbolje opremljena: klupe, fenjeri, kompleti za prvu pomoć. Kako piše Baza, oko 900 skloništa već je pripremljeno u jednom od okruga prestonice.

Stanovnike, naravno, interesuje gde da se sakriju u slučaju granatiranja, ali nadležni ne daju adrese. Ovo je zvaničan stav. Evo odgovora nadležnog u kućnom savetu u centru Moskve:
„U slučaju opasnosti, svi će biti upozoreni. Skloništa od bombi su strateške mete i zato njihova lokacija nije unapred saopštena.“

Zvuči apsurdno, ali od usvajanja zakona „o državnim tajnama“ devedesetih godina, podaci „o silama i sredstvima civilne odbrane“ su zaista poverljivi. Zvaničnici će prekršiti zakon ako otkriju tu tajnu stanovništvu, rekao je advokat Sergej Tokarev.

„Teoretski, svako otkrivanje lokacije skloništa za bombe potpada pod ovaj zakon. I ako bilo koji guverner ili gradonačelnik odluči da kaže stanovništvu gde bi trebalo da se sakrije u slučaju bombaškog napada, oni u principu mogu biti krivično odgovorni za to.“

Zbog toga zvaničnici drže ove podatke u tajnosti. I to ne samo od običnih građana. Tako je u junu ove godine, kada su državni mediji aktivno diskutovali o izgledima za nuklearni rat, zamenik moskovske gradske Dume Jevgenij Stupin apelovao na kabinet gradonačelnika sa zahtevom da prijavi adrese skloništa u svojoj izbornoj jedinici i kaže u kakvom su stanju.

Kabinet gradonačelnika je odgovorio da je to državna tajna.

Prema Stupinu koji je po struci advokat, formulacija zakona o državnim tajnama omogućava različita tumačenja, a ovde nema posebne tajnosti:
„Verovatno ima smisla potencirati ovo pitanje na sastanku moskovske gradske Dume. S druge strane, pošto su odlučili da ćute, misleći na državne tajne, najverovatnije neće ništa reći.
Ali u Sovjetskom Savezu svi su znali kako da pronađu utočište – bilo je znakova na zidovima.“

Aktivista Belgoroda za ljudska prava Jevgenij Sokolov bio je toliko uporan u pokušaju da sazna nešto o lokalnim objektima civilne odbrane da je protiv njega pokrenuta tužba.

„Imam 17 meseci borbenog iskustva u Avganistanu i dobro znam šta je artiljerijsko i minobacačko granatiranje. Stoga, kada smo na proleće mi u regionu Belgoroda koji ej na granici sa Ukrajinom počeli da budemo “blago bombardovani”, odlučio sam da saznam gde građani mogu da se sakriju.

Sokolov je uputio apel Savetu bezbednosti u kabinetu gradonačelnika Belgoroda, sličnog tela pod guvernerom regiona Belgorod i regionalnom odeljenju Ministarstva za vanredne situacije.

Reagujući na to, predstavnici tog odeljenja odlučili su da ga tuže. Tamo su naveli da je Sokolov „zloupotrebio svoja prava da bi se žalio državnim telima.

To je izraženo u nameri da se ugrozi ugled Ministarstva za vanredne situacije Rusije u regionu Belgoroda kroz beskrupulozno korišćenje njenog prava na žalbu, kao i nedostatak cilja validne zaštite njihovog života i zdravlja, narušena prava, interesi, nedostatak namere da se ispuni njihova građanska dužnost.

„Početkom jula, uoči odluke suda, balistička raketa “Točka-U” pala je tri stotine metara od terena. Uništeno je nekoliko privatnih kuća, ljudi su poginuli. Na kraju, sve je postalo jasno sudiji, i on je presudio u moju korist.

Međutim, Ministarstvo za vanredne situacije se nije urazumilo. Na sudu smo ih moj predstavnik i ja još jednom pitali gde da se sakrijemo u slučaju raketnog i artiljerijskog granatiranja.

Rekli su: „Imamo skloništa za bombe, ali nećemo vam reći za njih jer je to velika, velika tajna.“

Zanimljivo je da je sam režim državne tajne takav da neće biti odat čak ni u slučaju zvaničnog izbijanja neprijateljstava, ističe Sergej Tokarev.

„Čak ni uvođenje vanrednog stanja ne čini tu tajnu informaciju neklasifikovanom i ne dozvoljava da se stanovništvo informiše o adresama objekata civilne odbrane. Za to mora postojati zasebna naredba. Sada je u regionima koje je Rusija nedavno anketirala na snazi vanredno stanje.

Ali istovremeno, nisam upoznat ni sa kakvim naređenjima koja bi omogućila otkrivanje adresa skloništa na tim teritorijama.“

I zaista, prema Rečima Jevgenija Sokolova, pretraga na nedavno napravljenom sajtu Hersonske ruske administracije ne pruža nikakve informacije o skloništima od bombi.

Vladimir Rjazansky, kopredsedavajući Ruske stambene federacije, objašnjava da se u Moskvi obične menadžment kompanije (okrug GBU „Stambeni“ i, naročito, komercijalne) ne bave skloništima.

„Odeljenja civilne odbrane i vanrednih situacija su odgovorna za njih, a njima opslužuju specijalne organizacije za upravljanje vojskom (GUMF i GUOV). U drugim regionima, obične organizacije za upravljanje takođe mogu da služe na različite načine: po nahođenju guvernerove administracije, prema relevantnom državnom zadatku.

Ključevi skloništa obično se čuvaju u dispečerskim službama.“

Koliko skloništa od bombi ima u Rusiji, niko zapravo ne zna. Poslednji put podaci su objavljeni 2016. Inspektori su potom izbrojali 16.448 komada širom zemlje, a njihov broj se konstantno smanjuje. Samo od 2013. bilo je devet odsto manje skloništa.

Prema rečima izraelskog vojnog eksperta Sergeja Migdala, klasifikacija skloništa za bombe je i dalje sovjetski atavizam.

"U slučaju neprijateljstava samo će zvaničnici preživeti": U Rusiji je državna tajna gde se nalaze skloništa za bombe 2
Foto: snapshot theins.ru

„Za ljude koji su sada na vlasti u Rusiji, SSSR sa svojim državnim tajnama i tajnovitošću je omiljeno vreme. Ovde u Izraelu, nikome ne pomišlja da krije skloništa od bombi od ljudi.

Njihove adrese su na posebnim lokacijama. A u slučaju bilo kakve eskalacije koja bi mogla da dovede do raketnih napada, ljudima na TV-u je rečeno gde da traže te informacije. U telefonima svih stanovnika postoje posebne aplikacije koje upozoravaju na lansiranje raketa i daju adrese najbližih skloništa.

Migdal naglašava da su sva velika urbana podzemna parkirališta dvostruko upotrebljena.

„Na svakom spratu su zalihe vode i hrane, toaleti. Zaposleni u organizacijama kojima pripadaju parkirališta i IDF Logistička služba odgovorni su za njihove uslove. Povremeno se vrše inspekcije, ja sam lično učestvovao u njima dok sam radio u policiji. Identifikovani su nedostaci, ali ne u smislu da je sve polomljeno i ukradeno, već u činjenici da negde zalihe hrane odavno nisu ažurirane ili se neka vrata ne otvaraju dobro.

Skloništa od bombi ispod stambenih zgrada su pod jurisdikcijom saveta stanara, oni takođe čuvaju ključeve. “

Štaviše, u svakom modernom apartmanu se mogu naći posebne prostorije za obezbeđenje – sobe od izdržljivog betona sa uskim vratima i debelim čeličnim roletnama. Praksa pokazuje da čak i sa direktnim udarom projektila u kuće, stanovnici koji se kriju u bezbednosnim sobama dobijaju maksimalne potrese mozga.

Prema rečima Sergeja Migdala, u Tel Avivu se trenutno gradi laki metro, a njegove podzemne stanice takođe će postati deo sistema civilne odbrane. „Uzgred, ukrajinsko iskustvo je pokazalo da se sovjetski duboki metro savršeno nosi sa tim zadatkom“, kaže Migdal.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.