Evropska pravda: Glasna ostavka u teškim vremenima, zašto odlazak Šmita ugrožava stabilnost Balkana?

Ova vest je odmah postala centralna tema u medijima, jer je visoki predstavnik najviša figura u sistemu vlasti Bosne i Hercegovine. On je garant sprovođenja Dejtonskog mirovnog sporazuma, ukazuje u analizi za Evropsku pravdu Volodimir Cibuljnik, doktor istorijskih nauka i ekspert za Zapadni Balkan.

U kancelariju Visokog predstavnika deluje kolektivno telo sastavljeno od predstavnika 55 država – Savet za implementaciju mira, kojem pomažu evropske snage EUFOR.

Zašto je Šmit otišao u tako teškom trenutku za BiH?

Bezbednosna i politička situacija su nestabilne, političko-ekonomska kriza se produbljuje, pritom je ostalo samo pet meseci do opštih izbora, na kojima će se u BiH birati i predsednici i novi sastav parlamenata.

Čini se da se iza njegove ostavke krije čitav splet problema i razloga koji naglašavaju složenost, pa čak i dramatičnost trenutne situacije u zemlji.

Umor Šmita i umor od Šmita?

Redovna sednica Saveta bezbednosti UN održana je 12.maja na kojoj se raspravljalo o redovnom polugodišnjem izveštaju Kancelarije visokog predstavnika o situaciji u BiH.

Nakon toga je u intervjuima za nekoliko medija Kristijan Šmit delimično otkrio razloge svoje ostavke.

Kako je rekao, na to ga je „naterao pritisak ne samo na njega, već i na strukture Dejtonskog mirovnog sporazuma“. Šmit nije naveo ko vrši taj pritisak. Umesto toga, naglasio je postojanu podršku evropskih prestonica.

I odmah je neočekivano dodao da se Kancelarija visokog predstavnika sada ne sme zatvarati – kao da postoji moguća pretnja da bi se to moglo dogoditi.

Takav potez bez postizanja postavljenih ciljeva „doveo bi u pitanje postojanje Dejtonskog mirovnog sporazuma i EUFOR-a“, naglasio je Šmit.

Govoreći o svojoj ostavci, Šmit je takođe spominjao „lične razloge“.

Verovatno zaista postoji umor zbog toga što ponekad nije imao dovoljnu podršku u BiH od međunarodne zajednice. Morao je da vodi stalnu borbu za očuvanje celovitosti države sa Miloradom Dodikom, separatistom i Putinovim saveznikom. A Dodiku su se pridružili i hrvatski ideolozi trećeg entiteta u BiH, ukazuje Cibuljnik .

Verovatno se takođe nakupio umor zbog nerazumevanja njegovih poteza i od strane bošnjačkih lidera.

U celini, tokom svih pet godina mandata Šmit je bio pod pritiskom međunarodnih aktera.

Rusija, koja je svojevremeno blokirala odobravanje kandidature Šmita u USBUN, smatrala je nelegitimnom proceduru po kojoj je on imenovan na tu funkciju. Tu poziciju je podržavala i Kina.

Moskva je insistirala na ukidanju funkcije visokog predstavnika – navodno štiteći interese Bosne i Hercegovine.

Takođe, bivša mađarska vlada Viktora Orbana blokirala je sankcije protiv Dodika i de fakto podržavala odvajanje bosanskih Srba. Čak je i slala mađarske specijalne jedinice u Republiku Srpsku kako bi sprečila hapšenje Dodika.

Oponent Šmita bio je i srpski predsednik Aleksandar Vučić, koji teži da ujedini sve Srbe u „srpski svet“ – što je sve u sukobu sa Dejtonskim sporazumom.

U poslednje vreme, među onima koji nastoje da destabilizuju BiH pridružile su se i Sjedinjene Američke Države.

Na kraju, neko je možda mogao da se umori i od Šmita u Bosni i Hercegovini, Evropskoj uniji i Americi.

Zaista, on je široko koristio pravo da menja zakone, ukida ih, uvodi sopstvena rešenja u pravni sistem BiH i da se meša u političke i upravljačke procese.

Takva ovlašćenja visokom predstavniku daju Bonska ovlašćenja, koja su dodatno proširila mogućnosti njegovih „intervencija“ u politički život. To je hranilo mit o „stranom mešanju“, „kolonijalnom stilu upravljanja“ i „onemogućavanju“ lokalnih političara da upravljaju državom.

Američki trag

Verovatno su ključnu ulogu u ostavci Kristijana Šmita imale SAD, koje su dolaskom Donalda Trampa na vlast počele stalno da vrše pritisak na njega.

U Vašingtonu su se promenili prioriteti u vezi sa BiH. U prvi plan su došli poslovni projekti (posebno u energetici) prijatelja i partnera američkog predsednika, a ne problemi Bosne i Hercegovine.

Šmit se tu pokazao kao suvišan. Štaviše, počeo je da smeta Amerikancima u realizaciji strateški važnog projekta – izgradnje Južne interkonekcije. On treba da poveže gasovode Hrvatske i BiH, kroz koje bi prolazio američki gas.

U središtu problema našli su se pokušaji visokog predstavnika da uredi pitanje državne imovine.

To ne odgovara SAD, kao ni Šmitovi pokušaji da pronađe rešenje koje ne bi izazvalo novo zaoštravanje odnosa entiteta Republike Srpske i Federacije BiH.

Najnezadovoljniji su bili vlasnici malo poznate i od energetike udaljene kompanije AAFS Infrastructure and Energy, bliski američkom predsedniku.

Kako bi pomogla Trampovim prijateljima, američka administracija je promenila odnos prema Miloradu Dodiku – postao je čest gost u Vašingtonu, postepeno je izlazio iz međunarodne izolacije i na kraju su mu ukinute sankcije, kao i njegovoj porodici i bliskom okruženju.

Zauzvrat, on je podržao zakon BiH koji je toj kompaniji omogućio da bez tendera i uz kršenje EU pravila konkurencije postane investitor i realizator projekta.

To je bio težak udarac i upozorenje Šmitu.

Ispada da je njegov glavni protivnik, kao i protivnik Dejtonskog sporazuma i Bosne i Hercegovine, postao gotovo glavni lobista američkih privatnih poslovnih interesa.

Ipak, stav visokog predstavnika izazvao je nezadovoljstvo ne samo kod bosanskih Srba i američke administracije, već i kod Bošnjaka, zainteresovanih za gasovod. Zato su tvrdnje o „nerazumevanju“ Šmita i o potrebi ukidanja OHR-a dolazile sa svih strana.

Šta će biti sa Kancelarijom visokog predstavnika?

Tako je ostavka Šmita i izbor njegovog naslednika postao širi problem: da li će Kancelarija visokog predstavnika (OHR) nastaviti da postoji?

Gotovo niko (pre svega u EU) ne sumnja da zatvaranje OHR-a nije trenutno rešenje. On obezbeđuje sprovođenje Dejtonskog sporazuma, čuva ustavni poredak i teritorijalni integritet BiH.

Očuvanje OHR-a posebno je važno danas, kada mir u BiH postaje sve krhkiji. Zatvaranje kancelarije moglo bi da dovede i do povlačenja snaga EUFOR-a, što bi bio poslednji korak ka ugrožavanju celovitosti BiH.

Nasuprot tome, ideju ukidanja OHR-a podržavaju Rusija, Milorad Dodik i pojedini marginalni političari.

A kako bi mu barem skratili „vek“, pojavila se i ideja da se OHR „premesti“ u drugu državu, navodno neutralnu. Time bi se, kako tvrde, omogućilo elitama BiH da samostalno rešavaju svoje probleme, bez „stranog mešanja“.

Ovo je, međutim, otvoreno loša i provokativna ideja.

Prvo, ta ideja odvlači pažnju od stvarnih pokušaja da se krene u reformu Kancelarije visokog predstavnika (OHR).

Drugo, teško je zamisliti kako bi se mogli konsultovati o državnim pitanjima dok se nalaze daleko izvan države, bez osećaja za događaje, probleme i pretnje.

Iako OHR nikada nije ni bio zamišljen kao trajna institucija u Bosni i Hercegovini.

Takav stav potvrdio je i Savet za implementaciju mira 2008. godine, usvajanjem „Programa 5+2“.

Dokument sadrži pet ciljeva i dva uslova, čije je ispunjenje obavezno za zatvaranje OHR-a i prelazak zemlje na potpuno samoupravljanje, što je ključno i u procesu integracije BiH u Evropsku uniju.

Međutim, do danas su ispunjena samo dva uslova.

Zbog toga će OHR, po svemu sudeći, još neko vreme postojati. Ipak, promena njegovih funkcija, radnih mehanizama i strukture je neophodna.

Pokušava se ograničiti mandat

Sledeće pitanje u sadašnjoj situaciji jeste da li će se mandat visokog predstavnika ograničiti.

Najverovatnije da hoće, što je potvrdila i nedavna rasprava na sednici Saveta bezbednosti UN. Pominjalo se čak i „značajno ograničenje“.

To znači manje bonskih ovlašćenja i manje zakonodavnog intervencionizma, a više stručnih i savetodavnih nadležnosti.

Sa takvim pristupom nisu saglasne sve stalne članice Saveta bezbednosti.

Velika Britanija insistira na očuvanju bonskih ovlašćenja. Nemačka i Francuska navodno nisu protiv, ali otvorenu podršku još nisu dale. Rusija uporno traži da se OHR odmah ukine.

Kina formalno ne insistira na zatvaranju kancelarije, ali traži strogo poštovanje svih procedura – odnosno da Savet bezbednosti UN odobri naslednika Šmita. To Rusiji zauzvrat daje mogućnost da ucenjuje druge zemlje pretnjom veta.

Istovremeno, deluje da se većina slaže da bi mandat trebalo na neki način „ublažiti“, ostaviti iza sebe ulogu „velikog brata“ prema lokalnim elitama i preneti im veću odgovornost za BiH.

Ko je sledeći?

Kristijan Šmit je obećao da će raditi do trenutka kada bude imenovan njegov naslednik. To bi trebalo da se dogodi u junu.

Već je jasno da su glavni kriterijumi za kandidate visoka stručnost u pitanjima BiH i Zapadnog Balkana, prihvatljivost za ceo politički spektar u BiH, kao i posvećenost suverenitetu i teritorijalnom integritetu zemlje.

Novi predstavnik ne bi trebalo da diktira odluke lokalnim vlastima, već da im pomaže u njihovom donošenju.

Već se pominje nekoliko kandidatura.

Između ostalog, spominje se ime Karen Pirs, iskusne britanske diplomatkinje. Ona je, između ostalog, rukovodila balkanskim odeljenjem u britanskom ministarstvu spoljnih poslova, bila predstavnica u UN i ambasadorka u SAD.

To je ujedno i signal Londona ne samo za mesto visokog predstavnika, već i za pokušaj da igra značajniju ulogu u BiH.

Među mogućim kandidatima je i još Zanardi Landi, italijanski diplomata, kojeg podržavaju SAD. Američki diplomati takođe nagoveštavaju da i Vašington ima svog kandidata, ukoliko drugi ne budu prihvatljivi.

Tradicionalno, na ovu funkciju se postavlja predstavnik jedne od zemalja EU, dok je njegov zamenik građanin SAD. Da li će se taj princip zadržati sada – još uvek nije sasvim jasno.

U svakom slučaju, izbor novog visokog predstavnika biće ozbiljan izazov za Savet za implementaciju mira. Može se očekivati žustra rasprava, zaključuje Volodimir Cibuljnik.