Izrael se približava još jednim parlamentarnim izborima, a Palestinci jedva da se i spominju.
Glasanje dolazi u trenutku kada Sjedinjenje Države insistiraju na svom loše koncipiranom planu mira koji je usmeren na ekonomiji kao putu ka prosperitetu. Imajući u vidu da izraelsko-palestinski sukob više ne narušava ekonomski prosperitet Izraela niti njegov globalni položaj to pitanje je i otpalo sa domaće političke agende. Parlamentarni izbori u septembru biće drugi ove godine. Nakon prvih održanih 9. aprila, premijer Benjamin Netanjahu – čija je partija Likud osvojila 35 od 120 mesta u Knesetu – nije uspela da formira vladu.
Jedva mesec dana da je prošlo pošto je parlament položio zakletvu, a njegovi članovi izglasali su raspuštanje. Taj neuspeh nije imao nikakve veze sa Palestinom. Netanjahu je izgubio podršku svog desničarskog saveza zbog neslaganja oko nacrta vojnog zakona (u vezi sa izuzećem ultraortodoksnih Jevreja). Nije čak mogao da natera ni glavnu centrističku opozicionu stranku, „Plavo i belo“, da sarađuje sa njim, uglavnom zahvaljujući očekivanju da će protiv Netanjahua biti podignuta optužnica zbog mita, prevare i krivokletstva.
Što se tiče uspavljujuće izborne kampanje koja je u toku, njeni samo kratki trenuci vitalnosti obeleženi su mrljama u vezi sa korupcijom i drugim napadima ad hominem, koji se uglavnom odnose na „kraljevsko“ ponašanje Netanjahua i njegove porodice. Savez „Plavo beli“ – koji predstavlja najozbiljnijeg rivala Likudu – usredsređuje se na borbu protiv Hamasa u Gazi, tvrdeći da njom može efikasnije da upravlja od Likuda. Čak se i Laburistička stranka, pretpostavljeni naslednik ideje o uspostavljanju mira bivšeg premijera Jicaka Rabina, bavila domaćim „socijalnim pitanjima“.
Izraelska javnost deli ovaj nedostatak interesovanja za palestinsko pitanje. Prošlog meseca obećanje Netanjahua, dato na ceremoniji povodom 40. godišnjice Regionalnog saveta Samarije, da će Izrael „zauvek kontrolisati celokupnu zemlju do reke Jordan“, jedva je izazvalo reakciju.
To delom odražava razočaranje mirovnim procesom: istraživanje iz 2018. pokazalo je da 81 odsto izraelskih Jevreja ne veruje da je rešenje o postojanju dve države održivo. Ali, takođe, to naglašava u kojoj meri je Izrael izbegao bilo kakve posledice za svoje postupanje prema Palestincima, uključujući i prkošenje Arapskoj mirovnoj inicijativi iz 2002.
Kako je Evropa okupirana vlastitim izazovima, SAD pod rukovodstvom Donalda Trampa postaju više nego ikad nekritička podrška Izraelu. Na Trampovo pozivanje, Izrael je prvobitno odbio ulazak dvema muslimanskim američkim kongresmenkama – Ihani Omar i Rašidi Tlaib, zbog njihove podrške pokretu Bojkot, povlačenje investicija i sankcije (BDS), koji protestuje protiv izraelskog postupanja sa Palestincima.
Ta odluka je bila u potpunosti u skladu sa tim kako Netanjahu doživljava BDS. Kako je pokret poslednjih godina dobio podršku u SAD-u i Evropi, Netanjahu se trudio da ga predstavi kao globalni pakao za uništenje jevrejske države. Ipak, istina je da je pokret imao samo marginalan uticaj na sve veći ekonomski i politički uticaj Izraela.
Činjenica je da je svojom inovativnom ekonomijom i haj tek vojnom industrijom Izrael postao neizostavan partner za zemlje u regionu i šire; redovno mu se „udvaraju“ sile poput Kine zbog njegove tehnološke sposobnosti. A s otkrićem ogromnih polja prirodnog gasa u Istočnom Sredozemlju više ne mora zavisiti od nestabilnih, uglavnom neprijateljskih suseda za snabdevanje gorivom.
Istovremeno, ti susedi postaju nešto manje neprijateljski raspoloženi – ili, u najmanju ruku, manje su zainteresovani za palestinsko pitanje. NJihovi sopstveni izazovi – uključujući brojnu i frustriranu mladu populaciju, nepopustljive terorističke pokrete i regionalne ratove – ostavljaju im malo volje da se bore za palestinsku stvar.
Čini se da i sami Palestinci gube energičnost u borbi protiv svog okupatora, njihovu energiju crpi borba između Palestinske oslobodilačke organizacije koja kontroliše Zapadnu obalu i Hamasa koji kontroliše Gazu. Nesigurnost oko sve izvesnije kraja dugog mandata palestinskog predsednika Mahmuda Abasa samo još više slabi položaj Palestine.
Nikada ranije u istoriji Izrael nije uspevao da razvije spoljnu politiku tako oslobođenu od palestinskog pitanja. Ovo bi moglo naslutiti značajnu eskalaciju u teritorijalnim težnjama Izraela. U prošlosti je Netanjahu bio dovoljno suzdržan prema odobravanju novih naselja kako bi izbegao prekomerne političke reakcije, čak i ako je to značilo razočaranje njegovih krajnje desnih saveznika, koji sanjaju o aneksiji većeg dela Zapadne obale.
Ako se uzme u obzir da je rešenje o postojanju dve države praktično mrtvo i međunarodna zajednica koja je većim delom ustuknula od palestinskog pitanja, malo je toga što će sprečiti Izrael da utemelji rešenje o jednoj državi kao realnost što pokušava vlada desnog centra bez obzira da li to vodi do stalnog građanskog rata.
Upravo zbog ovoga izraelsko-palestinski sukob treba da bude u prvom planu aktuelne izborne kampanje. Trebalo bi uložiti velike napore da se izraelska javnost edukuje o posledicama ostanka na sadašnjem kursu i o konstantnim kršenjima ljudskih prava Palestinaca. Političare bi trebalo primorati da odgovore na pitanje koje je još američki predsednik Lindon DŽonson postavio 1968. tadašnjem izraelskom premijeru Leviju Eškolu: „Kakav Izrael želite?“
Umesto toga, Izrael – naizgled uveren da će Palestinci uvek biti žrtve istorije, a Izraelci njegovi pobednici – nudi samo saučešće. Da li će biti potrebna regionalna kataklizma da ponizi zemlju? Imajući u vidu da je Izrael sve veći izazov za Iran, što uključuje i dostavljanje informacija SAD-u o potencijalnim iranskim napadima i pokretanje udara protiv milicija koje podržavaju Iran u Siriji i Iraku – možda neće proći dugo dok ne dobijemo odgovor na ovo pitanje.
Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Potpredsednik je Međunarodnog Centra za mir Toledo
Copyright: Project Syndicate, 2019.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
