Zašto pobeda Petera Mađara nije udarac za krajnju desnicu kakvim se prikazuje?

„Ovo je dobar dan“, rekao je novinarima i „veoma jasan signal protiv desničarskog populizma“.

Ali da li je Merc u pravu kada Mađarevu ubedljivu pobedu vidi kao odbacivanje nacionalnog konzervativizma i udarac globalnom krajnje desnom pokretu? Ne baš, piše Politico u analizi.

Dok su evropski centristički političari likovali zbog pada svog „omraženog protivnika“, a mnoge Orbanu bliske stranke strahovale da je američki predsednik Donald Tramp sada postao toksičan za njihove ambicije, svi oni rizikuju da previše učitavaju u rezultat mađarskih izbora, koji je daleko od pobede levičarskog liberalizma.

Ova trka vođena je oko osnovnih ekonomskih tema i korupcije, a sam Mađar je na konferenciji za štampu u ponedeljak svoju pobedu pripisao „dobroj vrsti populizma“. Rezultat će biti novi mađarski parlament koji je u potpunosti desničarski, nacionalistički i suverenistički.

Za MAGA pokret, Mađareva pobeda je ipak bila šok. Do trenutka kada je Merc održao govor u ponedeljak, u Vašingtonu je i dalje vladao neobičan muk povodom pada najjačeg evropskog ideološkog saveznika tog pokreta – Orbana, koji je često nazivan „Tramp pre Trampa“.

I dok su lideri širom Evrope, uključujući italijansku premijerku Đorđu Meloni, čestitali Mađaru, američki predsednik se nije oglašavao.

Tišina je mnogo toga govorila, verovatno ukazujući da i Vašington vidi Mađarevu pobedu kao znak nepovoljnog trenda za populiste. Tramp inače teško odoleva da javno komentariše događaje, ali ovog puta nije i to nije slučajno.

Tramp i MAGA uložili su mnogo u Mađarsku kako bi pokušali da preokrenu rezultat u Orbanovu korist, otvoreno kršeći tabu mešanja u izbore druge zemlje.

Američki predsednik je više puta podržao svog ideološkog „mađarskog srodnika“, uključujući i poslednji put u petak, dva dana pre glasanja. Obećao je Mađarima da su SAD spremne da podrže zemlju „punom ekonomskom snagom“ ako izaberu Orbana.

„Uzbuđeni smo da investiramo u budući prosperitet koji će doneti nastavak vođstva Orbana“, poručio je na svojoj mreži Truth Social.

Uprkos ubeđivanjima, pretnjama i upozorenjima – koja su pratila Orbanovu poruku da će bez njega i Brisel i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski uvući Mađarsku u rat preko granice – Mađari to nisu prihvatili.

Ipak, ovo nije razoran udarac za krajnju desnicu kakvim se prikazuje.

Političari i novinari često brzo proglašavaju ovaj ili onaj izbor kao početak širokog i dugotrajnog transnacionalnog političkog trenda.

Ponekad je to tačno, i izbori – posebno oni koji donesu tako dramatičan zaokret – zaista mogu biti prekretnica.

Ali mnogo češće izbori ne prate strogo međunarodne trendove, već odražavaju lokalne političke i ekonomske okolnosti ili jednostavno prirodno, „lokalno“ kolebanje političkog klatna.

Ovo drugo je, moglo bi se reći, objašnjenje za ubedljivu pobedu britanske Laburističke partije 2024. godine – koja je došla uprkos tome što su osvojili manje glasova nego tokom svog izbornog debakla 2019. – nakon 14 godina u opoziciji.

To je više bila reakcija na Konzervativnu partiju nego na konzervativizam; dokaz izrazite nepopularnosti torijevaca (izgubili su sedam miliona glasova u odnosu na 2019), što je i sama stranka priznala kao loše vođenje vlasti.

Nema sumnje da će se Mađareva pobeda i dalje tumačiti kao simboličan udarac populizmu, možda još i više zbog globalnih napora krajnje desnice da podrži Orbana u njegovom trenutku potrebe, i sve veće spremnosti Vašingtona da pojača podršku političkim akterima sličnog profila širom Evrope.

Uoči objave rezultata izbora, neki u populističkom pokretu – poput Orbanovog saveznika Franka Fureidija, koji vodi briselski institut Mathias Corvinus Collegium — već su bili spremni da priznaju da bi poraz premijera bio loša vest.

„To bi se doživelo kao ideološki ili intelektualni udarac ako izgubi“, rekao je Furedi za Politico.

„Morate imati na umu da Orban igra nesrazmerno uticajnu ulogu u pogledu stavova mnogih od ovih stranaka i njihovih lidera, koji prema njemu imaju snažnu naklonost“, rekao je on.

„Mislim da bi poraz imao uticaj bar kratkoročno, u smislu uticaja na političku dinamiku širom kontinenta“.

To je nešto na šta Mađareva pobeda svakako utiče: ostavlja premijera Slovačke Roberta Fica izolovanim u EU. Verovatno će demoralizovati druge evroskeptične populiste i, kako je Furedi primetio, predstavlja udar na prestiž krajnje desnih pokreta širom sveta.

Takođe je verovatno da će podstaći evropske populističke lidere da se distanciraju od MAGA pokreta — što se već ubrzano dešava od prošlog proleća, kao reakcija na američku ekonomsku politiku i oštri govor Džej Di Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji.

Od tada je protivljenje Trampu poraslo među evropskim populistički nastrojenim biračima – što je upozorenje desničarskim populističkim partijama koje pokušavaju da privuku širu podršku da približavanje Trampu nosi rizike. Podrška američke administracije daleko je od garancije pobede i može postati „poljubac smrti“.

Ali kada je reč o mađarskim izborima, rezultat nije toliko pitanje ideologije koliko pitanja poslova, stagnirajuće ekonomije, loših javnih usluga i nezadovoljstva korupcijom.

Kako je i sam Mađar, koji je konzervativac skeptičan prema Ukrajini i verovatno neće raskinuti sa OrbAnovim migracionim politikama, napisao na platformi X: mađarsku istoriju „ne pišu Vašington, Moskva ili Brisel“.

A u Mađarskoj su birači postali nestrpljivi – sve umorniji od Orbana i njegove partije Fides nakon 16 godina političke dominacije.

Zaista, prava pouka za svakog nacionalno-konzervativnog i populističkog lidera, ili bilo kog aktuelnog vlastodršca, jeste sledeća: ako ne isporučiš rezultate u svakodnevnim ekonomskim pitanjima, rizikuješ poraz.

Ili, kako je sam Mađar rekao: „Morate ostati uz narod“.