Zašto zemlje Persijskog zaliva ulažu milijarde u Afriku?

Pre nekoliko dana objavljeno je da kompanija ADNOC Distribution iz Ujedinjenih Arapskih Emirata preuzima Šelovo poslovanje s benzinskim stanicama i distribucijom goriva u Južnoafričkoj Republici. Vrednost transakcije procenjuje se na oko milijardu američkih dolara. Time Abu Dabi obezbeđuje pristup najvećem afričkom tržištu goriva.

Ovaj posao vredan više milijardi samo je jedan primer trenda koji se proteže daleko izvan energetskog sektora. Države Persijskog zaliva već godinama kontinuirano šire svoje ekonomsko prisustvo na afričkom kontinentu, uprkos povremenim usporavanjima. Prema podacima britanskog istraživačkog centra Četam haus, zemlje Saveta za saradnju u Zalivu uložile su više od sto milijardi dolara u Afriku tokom poslednje decenije. Od toga je oko 59 milijardi dolara investirano iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, a gotovo 26 milijardi iz Saudijske Arabije.

„Za zalivske države Afrika nije udaljen region, već njihov neposredni sused“, ukazuje politikolog Štefan Rol iz Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove (SWP).

Prema njegovim rečima, istočna Afrika nalazi se uz ključne trgovinske rute, a između dva regiona postoje višedecenijske ekonomske i društvene veze. Zato rastuće angažovanje zemalja Persijskog zaliva u Africi nije iznenađujuće.

„Ono što im je svima zajedničko jeste nastojanje da svoje privrede učine manje zavisnim od nafte i gasa“, kaže politikološkinja Madalena Prokopio iz Evropskog saveta za spoljne odnose.

Zbog toga zemlje Persijskog zaliva već godinama tragaju za novim izvorima prihoda i sve više Afriku posmatraju kao tržište budućnosti.

Različite strategije

Prema analizama Četam hausa, Brukings instituta i Afričke razvojne banke, kapital se pre svega ulaže u energetiku, luke, logistiku, poljoprivredu i kritične sirovine.

Za zemlje Persijskog zaliva takve investicije obezbeđuju trgovinske rute, jačaju prehrambenu bezbednost i omogućavaju pristup sirovinama poput bakra, kobalta i litijuma, koji su ključni za proizvodnju baterija, električnih vozila i razvoj veštačke inteligencije.

Međutim, države regiona imaju različite pristupe.

Prema rečima Prokopio, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati prvenstveno investiraju u obnovljive izvore energije, kao i u preradu i distribuciju naftnih derivata. Katar je do sada imao znatno manju ulogu i mnogo selektivnije pristupa ekonomskoj saradnji.

Oba stručnjaka smatraju da su Ujedinjeni Arapski Emirati otišli najdalje.

„Njihovu politiku morate posmatrati kao celinu“, kaže Štefan Rol.

Politika upravljanja lukama, logistika i ekonomski interesi ne mogu se odvojiti od spoljnopolitičkih i bezbednosnih ciljeva. Kontrola strateških lučkih lokacija donosi Abu Dabiju ne samo ekonomske koristi, već i politički uticaj duž važnih trgovinskih puteva.

Slično ocenjuje i Prokopio, koja ističe da Emirati znatno snažnije povezuju ekonomski angažman sa spoljnopolitičkim i bezbednosnim interesima nego druge zalivske države.

„Saudijska Arabija, s druge strane, primenjuje selektivniji pristup“, navodi Rol. „Fokusira se na određene sektore, pre svega energetiku. Uz to, Kraljevina ima značajnu ulogu u finansiranju razvoja, kako bilateralno tako i preko multilateralnih institucija poput Islamske razvojne banke.“

Zbog toga Rol ne vidi stvarno nadmetanje između Rijada i Abu Dabija.

Prokopio smatra da različite strategije proizlaze pre svega iz ekonomskih okolnosti. Dok su Emirati kao mala trgovinska država posebno zavisni od međunarodnih mreža, Saudijska Arabija mora svoje spoljnoprivredne aktivnosti da usklađuje sa sopstvenom ekonomskom transformacijom.

Koristi za afričke države

Za mnoge afričke zemlje rastuće interesovanje država Persijskog zaliva dolazi u pravom trenutku.

Prema podacima Afričke razvojne banke, potrebe kontinenta za finansiranjem rastu, dok se zapadna razvojna pomoć smanjuje, a Kina postaje opreznija u odobravanju kredita.

Investicije iz zemalja Persijskog zaliva mogle bi zato da pomognu u zatvaranju finansijskih praznina u oblastima infrastrukture, energetike i logistike.

Prokopio vidi i dodatnu prednost.

Za razliku od Kine, zemlje Persijskog zaliva su se dosad više oslanjale na direktne investicije nego na kreditiranje. Kapital je dostupan relativno brzo i uglavnom je uslovljen manjim brojem političkih zahteva.

Istovremeno, afričke vlade dobijaju priliku da prošire krug svojih međunarodnih partnera.

Opasnost od novih zavisnosti

Ipak, takav angažman nije bez kontroverzi.

Četam haus upozorava da je veliki deo ulaganja koncentrisan na luke, lance snabdevanja i sirovine, što pre svega služi strateškim interesima zemalja Persijskog zaliva.

Brukings institut upozorava na opasnost da Afrika ponovo bude svedena na ulogu izvoznika sirovina. Ključno je, smatraju njihovi stručnjaci, razvijati preradu i stvaranje dodatne vrednosti na samom kontinentu.

I Štefan Rol upravo u tome vidi najveći izazov.

Po njegovom mišljenju, problem nisu same investicije, već mogućnost nastanka novih oblika zavisnosti kroz kontrolu strateške infrastrukture ili izvoz sirovina. Ekonomski i geopolitički interesi ne mogu se uvek jasno razdvojiti.

Na oprez poziva i Madalena Prokopio. Partnerstvo između Afrike i zemalja Persijskog zaliva još je u ranoj fazi razvoja.

Prema njenom mišljenju, tek će naredne godine pokazati da li će milijarde dolara iz Abu Dabija, Rijada ili Dohe dugoročno doprineti industrijalizaciji afričkih zemalja.

U tome se krije suština izazova.

Uspeh ovog partnerstva neće zavisiti od porekla kapitala, već od toga da li će afričke države uspeti da iz tih ulaganja stvore veću sopstvenu dodatnu vrednost.

I Afrička razvojna banka i Brukings institut ističu isto: strana ulaganja mogu da budu važan pokretač ekonomskog razvoja, ali će trajne rezultate doneti samo ako podstaknu razvoj domaće industrije i dugoročni privredni rast.