Zima dolazi u Britaniju

„Plan iz Čekersa“ (plan sa imanja Čekers, rezidencije predsednika britanske vlade) na kojem je britanska premijerka Tereza Mej zasnovala svoju pregovaračku strategiju klinički je mrtav. NJega nije odbacila samo EU i opoziciona Laburistička partija, već i dovoljno poslanika iz redova konzervativaca da on definitivno neće preživeti glasanje u Parlamentu.

Shodno tome, jedinu opciju koju Vlada ima na raspolaganju jeste da odlaže i nada se da će nešto iskrsnuti (što je takođe poznato i kao guranje pod tepih). Ali, iako bi trenutni ćorsokak mogao jednostavno da znači da je pregovaračka strategija Tereze Mej manjkava, to bi takođe moglo da znači da je suštinska logika Bregzita nekoherentna.

Sa svoje strane „Plan iz Čekersa“ počiva na nizu neprijatnih kompromisa. Ujedinjeno Kraljevstvo bi zadržalo carinske veze sa EU, ali ono ne bi bilo u carinskoj uniji EU. Umesto toga, sudovi i Ujedinjenog Kraljevstva i EU bi primenjivali zajednički „pravilnik“, a Ujedinjeno Kraljevstvo bi moglo da odstupa od trgovinskih pravila EU kada zaključuje sporazume s trećim stranama.

Ali, čak i ako bi maska carinske unije bila prihvatljiva za obe strane, i dalje bi postojalo pitanje irske granice. Preciznije, ili bi morala da postoji granica između Severne Irske i Republike Irske (koja će ostati u EU) ili između Severne Irske i Velike Britanije. Prvi scenario bi ugrozio irski mirovni proces; drugi bi uništio Ujedinjeno Kraljevstvo.

Bregzit je utemeljen na verovanju da je nacionalni suverenitet jedina racionalna osnova međunarodnog poretka. Stručnjaci bi to predstavljali kao „realizam“, kojim se tvrdi da su države vođene precizno definisanim i jasno izraženim interesima koji se stalno kose jedni s drugima na globalnom nivou. Popularna neakademska interpretacija ove doktrine se može naći u seriji „Igra prestola“ („Game of Thrones“ – GOT) u kojoj se kombinuju Šekspirovi elementi s fantazijom.

Za mnoge gledaoce „GOT“ je postao prozor za razumevanje savremene realnosti. Na ovogodišnjem sastanku Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke na Baliju predsednik Indonezije DŽoko Vidodo je kanalisao glavnu temu serije kada je upozorio da „stiže zima“. Pošto se „velike kuće“ Sjedinjenih Država i Kine takmiče za kontrolu nad „gvozdenim prestolom“, globalna kriza koja nikoga neće poštedeti postaje sve verovatnija.

Budući da predstavlja svet podmuklosti i raskinutih savezništava, GOT služi kao savršena priča za naš sadašnji trenutak međunarodne neizvesnosti. Takođe je favorit među bregziterima. Majkl Gav, jedan od lidera kampanje za napuštanje EU, prepoznao je taktičara-autsajdera Tiriona Lanistera kao svog omiljenog lika u seriji.

Prema realizmu u stilu GOT-a, EU institucionalno nema smisla jer počiva na jednoj nemogućoj premisi – na transcendentnosti nacionalizma i državnih interesa. Jedna od pokretačkih snaga Bregzita bilo je uverenje da se Evropa raspada pod težinom nepremostivog duga i nekontrolisane migracije. Ujedinjeno Kraljevstvo je jednostavno bežalo iz kuće u požaru pre nego što se sruši.

Problem sa ovom interpretacijom jeste taj što ona zanemaruje sve načine na koje institucije EU, regulatorne vlasti i zakonski okviri ne daju da se kuća sruši. Doduše, uvek ima nekih ljudi u nekim zemljama kojima se ne dopadaju pravila. Evropljani sa severa i juga imaju različite perspektive krize evra; Evropljani sa istoka i zapada imaju veoma različite stavove prema izbeglicama. Ali glavne političke podele su u okviru, a ne između društava, a mogućnost izlaska bi ih najverovatnije produbila.

Naposletku, novi poredak donosi nove podele, kao što je sada očigledno u Ujedinjenom Kraljevstvu. London je rastrgnut između banaka koje brinu da će izgubiti evropske klijente i tržišta i hedž fondova koji se raduju što će biti oslobođeni od evropskih regulativa. Pojedini farmeri brinu da će izgubiti subvencije EU, dok drugi misle da bi novi okvir mogao da im omogući da praktikuju održiviju poljoprivredu. I pojedini bregziteri žele veću socijalnu potrošnju, dok bi drugi hteli da postanu raj bez pravila koji se takmiči sa Singapurom. Svi žele bolji svet, ali malo njih može da se složi kako bi taj svet izgledao.

U kontinentalnoj Evropi teškoća, ako ne i nemogućnost, formulisanja održivih nacionalnih strategija za izlazak je sada naširoko poznata. Kada je Marina le Pen iz ultradesničarskog Nacionalnog fronta (koji se sada zove Nacionalno okupljanje) predložila referendum o članstvu u evrozoni tokom predsedničke kampanje u Francuskoj na početku 2017, izgubila je podršku. Ista dinamika se sada odigrava u Italiji, gde dve populističke stranke na vlasti moraju da odstupe od evroskeptičnih opaski iz prošlosti da bi jasno stavile do znanja da „Italoegzit“ nije na stolu.

Kako kontinentalni populisti saznaju, razilaženje zahteve lidera čini nemogućim. U realnom okviru Vlada mora savršeno da zastupa interese svoje zemlje. Ali nacionalni interesi u pluralističkoj demokratiji su predmet konstantne debate i neslaganja. Realizam je poslednji put imao smisla kao način interpretiranja sveta 1930-ih, kada je demokratija bila u krizi i samo su autoritarni režimi mogli da deluju onako kako teorija nalaže.

Tokom kampanje za opšte izbore u junu 2017. Mej je obećala da će voditi „snažnu i stabilnu“ vladu. Ali, pošto ona ne može da vlada kao autokrata, zahvaljujući Bregzitu, „snažna i stabilna“ više nije opcija.

Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston i viši saradnik u Centru za inovaciju u međunarodnom upravljanju

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org