Život uz eksplozije postaje normalnost: Reporter Danasa u ukrajinskim gradovima koji su na meti vazdušnih udara ruske vojske (2) 1Život uz svakodnevno zaobilaženje barikada: Odesa Foto: Kristijan Eker

Olga radi na Univerzitetu u Odesi, gde predaje matematiku. Sedi u kafiću u centru grada i objašnjava zašto je odlučila da ostane u Odesi.

– Nemam više dvadeset godina, već skoro duplo… Ne želim da idem negde drugde kao izbeglica i da počinjem ispočetka. Teško je ovde u Ukrajini, ali je teško i u Nemačkoj ili bilo gde. Ovde je ostala i moja porodica, otac, majka, braća. Pomažemo jedni drugima. Kada je pala prva bomba, 24. februara, i kuća se zatresla, svi smo se sreli u dvorištu, rođaci i komšije, i zagrlili se. U tom trenutku sam shvatila da nisam sama i odlučila sam da ostanem.

Na pitanje kako vidi trenutnu situaciju i šta misli o predsedniku Vladimiru Zelenskom, Olga jasno i odlučno odgovara:

– Mi smo žrtve agresije i moramo da se borimo. Ne možemo sebi dozvoliti da Rusima prepustimo ni jedan metar naše teritorije. Zelenski je dosta sazreo od februara; postao je vođa. Ne znam da li je to zahvaljujući njemu ili timu koji ga podržava i sa kojim radi. U svakom slučaju, on je naš predsednik. Predsednik svih Ukrajinaca. Pišite, pišite u svojim novinama da je Ukrajina ujedinjena, da je Ukrajina konačno zemlja bez unutrašnjih lomova.

Odesa osam godina ignorisala rat

Ne dele svi Olgina razmišljanja i procene. U popularnoj četvrti Moldavanka, koja je duša Odese, u dvospratnoj kući sa bujnom zatvorenom baštom, profesor T. pakuje kofere. Sutra kreće u Rumuniju, gde ga čekaju prijatelji koji će ga sa granice odvesti u obližnji grad Galacija, gde ga čekaju supruga i deca, koji su izbegli još u februaru.

– Olga mi je draga prijateljica – kaže profesor – ali živi u zemlji čuda. Ja, nažalost, živim u Ukrajini. Oni koji, kao i ja, tvrde i drže da je bilo i da još jeste neophodno postići dogovor sa Rusima da bi se izbegla katastrofa, rizikuju zatvor. Zato i odlazim.

Život uz eksplozije postaje normalnost: Reporter Danasa u ukrajinskim gradovima koji su na meti vazdušnih udara ruske vojske (2) 2
Strah da će ruske snage odseći snabdevanje je stalno prisutan: Arčiz, Besarabija Foto: Kristijan Eker

Profesora su pozvali prijatelji koji su ga upozorili: policija želi da ga uhapsi, ima 48 sati da napusti Odesu.

– Problem je što Ukrajina nema tačan ratni cilj: šta mi želimo da uradimo? Uništiti Rusiju? Nemoguće. Povratiti Krim? Čak ni deca iz vrtića ne veruju da je to moguće. Sad je kasno, gotovo je sve. Odlazim, ne znam da li ću se vratiti u moju Moldavanku.

Na pitanje šta bi bio pravi put, profesor odgovara:

– Pre svega, rat je počeo 2014. U početku je bio samo u Donbasu. Mi smo se u Odesi pretvarali da se ništa nije dogodilo, uvereni da se iz oružja ovde nikada ne bi pucalo. Rat je uvek negde drugde, dugih osam godina smo ga ignorisali. Posle Majdana, Petro Porošenko (bivši predsednik Ukrajine – prim.aut) je zabranio upotrebu ruskog jezika na javnim mestima. Ja sam već tada rekao da treba što pre da se dogovorimo sa Rusima, zato što niko nam neće pomoći u slučaju konflikta. I niko nam ne pomogne; Zapad kao da nam šalje oružje kako bismo još brže uništili našu zemlju – kaže ironično profesor.

– U srednjoj školi u kojoj radim – nastavlja profesor – nastavljao sam da govorim ruski, iako je bilo zabranjeno, a ja sâm sam Ukrajinac. Moj maternji jezik je ruski. Više puta sam dobio ukor od strane direktora, jer su se neki roditelji žalili. Gle, čudno, oni koji su se žalili bili su roditelji neuspešnih đaka… Glasao sam za Zelenskog jer je obećao da će ukinuti ovaj apsurdni zakon. Nije to uradio. Zašto? Pitajte ga vi, novinari. Rat je počeo 24. februara. Dan kasnije, napisao sam komentar u novinama u kojem sam tvrdio da Ukrajina mora što pre da se dogovori sa Moskvom da bi se izbegla pogibija civila i sprečilo uništenje ukrajinske teritorije. Nisam proruski orijentisan, ali sam studirao istoriju i znam šta je diplomatija. Rezultat? Zvali su me Putinovim agentom. Špijun čoveka koga sam baš ja u nekoliko navrata nazvao agresorom. Sada je počeo rat, i za one poput mene, koji žele diplomatsko rešenje po svaku ceni, više nema mesta. Odlazim. Nadam se samo da će moja Moldavanka preživeti.

Na pitanje kako može da napusti zemlju iako ima samo 45 godina, profesor uz lukavi osmeh odgovara:

– Vi dolazite iz Srbije, zar ne? Neka Vam onda Srbi koji su preživeli devedesete objasne kako možete da se snađete u korumpiranoj zemlji ako ne želite da idete u rat ili zatvor.

Profesor sumnja i u način vođenja ratnih operacija Ukrajinaca:

– Vojska je prešarala flomasterom nazive ulica u centru Odese, u nadi da će se Rusi, u slučaju da se iskrcaju u grad, izgubiti u lavirintu ulica u centru grada. Kao da neprijatelji nemaju GPS, ili običan smartfon… Ima dosta naivnosti u odlukama naših komandanata i to me brine. U svakom slučaju, mnogo je onih koji se slažu sa mnom. Ali ljudi se plaše, ne govore jer je na snazi vanredno stanje i mogu da te strpaju u zatvor ako kažeš nešto što se vlastima ne sviđa. Živimo u strahu. Kakva demokratija, kakva sloboda govora!

Sunce zalazi za Odesu i Moldavanku. U daljini, čuje se opet tupi zvuk jedne daleke eksplozije.

Besarabija u strahu od izolacije

Besarabija, ili Bužak, trougao je zemlje koji se nalazi između Dunava, Crnog mora i reke Dnjestar. To je multietničko područje, kao što je Vojvodina u Srbiji. Jedan most povezuje Odesu i Ukrajinu sa ovim stepskim i prašnjavim regionom. Ako Rusi sruše ovaj most (pokušali su, ali nisu uspeli), Bužak bi ostao izolovan. Strah od pripajanja regiona Moldaviji ili Rumuniji plaši Kijev. Na putu od Odese do Izmaila na bilbordima je pisalo: „Besarabija je ukrajinska“. U Rumuniji se na zidovima često pojavljuje slogan: „Besarabija je rumunska“.

Život uz eksplozije postaje normalnost: Reporter Danasa u ukrajinskim gradovima koji su na meti vazdušnih udara ruske vojske (2) 3
Opera Foto: Kristijan Eker

Svetlana Kruk živi u Serpneveu, gradu na granici sa Moldavijom. Visoka, plava, elegantna i izuzetno fina, Svetlana je potomak nemačke porodice u zemlji: jedna od onih koji su osnovali Serpneve 1800-ih, kada su teritoriju, koja je oslobođena od Turaka i pripojena Ruskom carstvu, kolonizovali seljaci i zanatlije koji su dolazili sa podunavskih područja današnje Nemačke i Austrije.

Svetlana je pre mnogo godina otvorila hotel i od zarađenog novca kupovala stare i oronule kuće u Serpneveu i obližnjem Tarutinu. Kupila je i neobrađene zemlje i obradila ih.

U kućama, koje je vremenom obnavljala, otvorila je kafane, centre za seoski turizam, hostele za studente etnologije koji dolaze u ove krajeve da izučavaju tradiciju više od 100 naroda koji naseljavaju Bužak.

Pola sela radi za Svetlanu, koja je bukvalno vratila Serpneve i Tarutino u život, zahvaljujući i pomoći Netanela Risa, preduzetnika koji živi u Nemačkoj, a poreklom je iz ovih krajeva. Uprkos ratu, Svetlana nastavlja da radi:

– Teško je vreme; kuće i hotel sam stavila na raspolaganje izbeglicama, ali ja nastavljam sa svojim planovima. Ne smem sada da prestanem: oni koji prestanu da sanjaju prestaju i da prave planove i da realizuju svoje ideje. Ovo bi bila smrt Ukrajine. Prestati sanjati i raditi opasnije je od ruskih bombi.

Poslednji kontrolni punkt pre granice sa Moldavijom nalazi se u Tarutinu. Julija, devojka koja ima tek dvadesetak godina i koja je dobrovoljno otišla u ukrajinsku vojsku. Zadužena je za proveru dokumenata putnika automobila i kombija.

Julija ima crvenu kosu, prpošne grudi na kojima visi kalašnjikov, burmu na prstu koji sija na letnjem suncu. Na veoma suvi način pita sve muškarce kuda idu i zašto. Oči uperene u pasoše, sagovornike nikad ne gleda u lice. U jednom trenutku me pogleda da proveri da li mi lice odgovara onom koje se nalazi na fotografiji ličnog dokumenta. Koristim ovu priliku da joj se nasmejem. Otvoren, iskren, sunčan osmeh. Gleda me plavim očima, poluzatvorenim, umornim i promrzlim. Na njenom licu nema ni senke odgovora na moj osmeh:

– Čist si, možeš ići.

Okreće se i vraća se u bunker pored puta. Kalašnjikov veselo pleše na njenim grudima, dok kombi nastavlja svoju vožnju, podižući oblak prašine do neba. Prašina lebdi dugo u vazduhu i ne stiže ni da se slegne na frizijske konje i na bunker pored puta, a kombi je već u Moldaviji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.