Zone uticaja postaju jasnije 1Foto: EPA-EFE/ ALEXEY DRUZHININ SPUTNIK KREMLIN POOL (arhiva)

Godina 2020. počela je na Bliskom istoku veoma dramatično.

Ubistvo iranskog generala Kasema Sulejmanija dovelo je do prve direktne vojne konfrontacije SAD i Irana i u većoj meri nego ikada do sada, ukazalo na rat kao jednu od opcija koje su u planovima SAD i njenih protiviranskih saveznika.

Nametnula se i Libija u prvim nedeljama, prvo vojnim uplitanjem Turske, a zatim zajedničkom tursko-ruskom diplomatskom akcijom koja je nastavljena evropskom inicijativom u Berlinu.

Protesti traju u Libanu, Iranu, Iraku.

Koliko su oni u dubini nastojanje da se promene unutrašnji odnosi u tim zemljama, podržani spolja, toliko oni i izražavaju veliko nezadovoljstvo stanovništva stanjem u tim zemljama i drže spremnom mogućnost nove „pobune naroda“.

Sve u svemu, buran i konfliktan početak, kao što već na Bliskom istoku zna da bude.

U suštini, ovo su signali dubljeg procesa stabilizovanja dobitaka i dostignuća iz prethodnih ratnih godina u regionu, koje će verovatno obeležiti 2020. na Bliskom istoku.

To će dovesti do promene dosadašnje ravnoteže u regionu, gde će zone uticaja postati jasnije i transparentnije.

Prema dosadašnjem ishodu, dobitnici su one zemlje koje su proširile svoj uticaj i obezbedile ekspanziju u regionima u kojima nisu bile prisutne pre „arapskog proleća“ i ratnih sukoba 2011.

Takvim dobitnicima mogu da se smatraju Rusija, Turska, Iran i Izrael.

Poseban slučaj je Kina, koja nije bila uključena u ratna dejstva, ali je proširila svoj uticaj na celom Bliskom istoku i u Africi.

SAD i dalje ostaju dominantna regionalna sila, sa oko 60 000 vojnika raspoređenih u regionu, ali sa najavljenim planovima povlačenja iz regiona. To je najvažnija okolnost koja kreira preduslove za pojavu novih sila u regionu.

SAD menjaju svoju strategiju prema Bliskom istoku, zahvaljujući činjenici da su postale samodovoljne u snabdevanju energentima i da više ne zavise od bliskoistočne nafte.

Ali od nje zavisi svetska ekonomska ravnoteža, zbog koje SAD i dalje ostaju najvažniji spoljni faktor u regionu. Predsednik Obama je počeo, a predsednik Tramp snažnije i upečatljivije nastavio američko povlačenje iz regiona.

Rusija je ojačala svoj položaj u svim arapskim državama, bilo da je reč o jasnom i nedvosmislenom vojnom prisustvu, poput Sirije, ili uvećanjem vojne, ekonomske i političke saradnje, što je slučaj sa svim drugim arapskim državama.

To je rezultat kako promene strategije arapskih država, koje, nakon iskustva iz 2011. ne žele oslonac samo u SAD, nego i u drugim vanregionalnim silama, tako i rasta poverenja u pouzdanost ruskog savezništva, posle uspešne odbrane Asada i Sirije.

Turska je krivudavim putem ostvarila svoje ciljeve u Siriji i Iraku, blokiranjem stvaranja celine kurdske teritorije od Iraka do Turske, uz američku podršku, a sada je ušla u neuobičajeno vojno angažovanje u Libiji, iza koga stoji verovatna podrška Vašingtona i Moskve.

Iran je, posle kraha Islamske države, proširio svoj uticaj od Avganistana do Mediterana, što je naišlo na otpor sunitskih država, SAD i Izraela i uzrok je trenutnih dramatičnih odnosa SAD i saveznika sa Iranom.

Iran će biti „vruća tačka“ u regionu, sa opsegom mogućnosti od rata do diplomatskog rešenja.

Šanse da se Iran odrekne „posredne konfrontacije“ veće su nego da uđe u dalju eskalaciju sukoba.

Izrael je poboljšao svoj položaj otvaranjem novih i javnih relacija sa drugim arapskim državama u regionu, pre svih sa Saudijskom Arabijom i blokom njenih saveznica.

Kina je iskoristila povoljnosti i potpisala povoljne energetske i ekonomske ugovore sa zalivskim i arapskim državama.

Najskuplji posao sklopljen je sa Iranom u iznosu od 450 milijardi dolara na 20 godina, dok je sa Irakom potpisan ugovor na 10 milijardi dolara, neposredno pre početka nemira u toj zemlji, u oktobru prošle godine.

Bliskoistočni poredak pre 2011. i „arapskog proleća“ utemeljen je Kempdejvidskim mirovnim sporazumom Egipta i Izraela iz 1979. Prošle godine obeleženo je 40 godina od njegovog potpisivanja.

Prema ovom sporazumu, Egipat je prva i jedina arapska država koja je priznala Izrael i uspostavila diplomatske odnose.

U isto vreme, stvorena je „osovina otpora“ od država koje su bile najtvrđi protivnici ovog sporazuma – Libije, Iraka i Sirije.

Sukobi iz prethodnih godina doveli su do potpunog kraha te „osovine otpora“ i dominacije „kempdejvidskog duha“ kojem se, pored Egipta, sada pridružuju i druge arapske države, iako još uvek ne oficijelno i institucionalno.

Gubitnici su države „osovine otpora“ na čijem tlu su vođeni ratovi i koje su sada na rubu fizičkog teritorijalnog opstanka. To su Libija, Sirija, Irak i Jemen.

NJihova sudbina biće na kocki i ove godine.

Sudbina Srbije i Balkana u oba svetska rata stizala je u naletima događaja s Mediterana – u prvom sa Solunskog fronta, a u drugom događajima u Kairu.

Za velike sile uvek je bilo pitanje kako se balkanski odnosi reflektuju na njihove interese na Mediteranu i Bliskom istoku. Balkan, a s njim i Srbija, od američke invazije na Avganistana 2001. uključen je kao zapadna granica „globalnog Bliskog istoka“.

To je „luk krize“ nestabilnih država koji se prostire od Avganistana do Bosne.

Evropa je, delimično uspešno, nastojala da se izoluje tokom balkanskih sukoba devedesetih i spreči prodor tog „globalnog Bliskog istoka“ u Evropu. Događaji od 2015-2017 pokazuju da u tome nije uspela.

Bliski istok je uspeo da prodre u Evropu i sada je dominantna tema svih evropskih izbora kao i osnovni razlog osipanja EU i britanskog napuštanja EU, uz blokiranje prijema novih članica u EU.

Bliski istok će nastaviti i ove godine da oblikuje Evropu, a u tom smislu i doprineti opstanku nepoverenja prema balkanskim državama, zajedno sa strahovima da Evropa ne postane „globalna Bosna“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.