Diskriminisane i u Sigurnim kućama

Vera Kurtić iz Ženske romske mreže Srbije, ističe za Danas poražavajući podatak da je jedna anketa među Romkinjama pokazala da sto odsto ispitanica doživelo ili doživljava neki oblik psihičkog nasilja, a 94 odsto ispitanica i fizičko nasilje. Neke od tih šest odsto, koje su se izjasnile da nikada nisu bile izložene fizičkom nasilju, iznele su „da im muž ponekad udari šamar“,ali to nisu ocenile kao nasilje.

– Pored Udrženja „Osvit“ iz Niša i Udruženja Romkinja Novi Bečej, nedavno je proradio i SOS telefon za Romkinje i decu žrtve nasilja na teritoriji Beograda. Ipak, Romkinjama nisu dostupne te mere usled nedostatka informacija, slabog poznavanja jezika većine, nepoznavanja kulturoloških specifičnosti romske zajednice od strane aktivistkinja, neprepoznavanje nasilja kao kršenje ljudskog prava. Zbog toga je važno da postojanje ovakve organizacije i SOS linije pomaže ženama u sticanju svesti da nasilje nije normalna pojava i da može da se bori protiv nasilja, kao i da postoji način i podrška,institucionalna i lična,da se prevaziđe problem nasilja – kaže Vera Kurtić.

Istraživanje organizacije „Ženski prostor“ iz Niša, pokazalo je da, iako mnoge Romkinje gotovo svakodnevno trpe neki vid nasilja, čak 90 odsto njih takav tretman ne prepoznaje kao nasilnički. Takođe, seksualno nasilje prepoznaju kao silovanje van partnerskog odnosa, ili kao vid trgovine ljudima, smatrajući da nemaju prava da silovanje u braku karakterišu kao nasilje.

Vera Kurtić objašnjava da je Romska ženska mreža 2004. osnovana sa ciljem da se aktivistkinje iz 35 organizacija i inicijativa širom Srbije udruže, kako bi pružile otpor konzervativnim strujama, ali i tradicionalno negativnom izveštavanju medija o aktivnostima romskih organizacija. Ona naglašava da predstavnici medija imaju naviku da predstavljaju Rome kao primaoce socijalnih davanja i društveni problem, ali uglavnom ne obraćaju pažnju na konstruktivne predloge i aktivnosti pripadnika romske zajednice.

– Veliki problem predstavlja tradicionalno, patrijarhalno vaspitanje u okviru romske porodice, zbog čega se Romkinje ne usuđuju da otvoreno govore o svom položaju. Prvo, retko prepoznaju neku situaciju kao nasilje nad njima, često pristaju na to kao tradicionalni model odnosa u porodici, ali i zbog straha od odbacivanja iz zajednice ako se usprotive, što sa sobom nosi i ekonomsku nesigurnost i pretnju oduzimanja dece – naglašava Kurtić.

– Treba ukazati i na diskriminaciju prema Romkinjama tokom prihvata u Sigurne ženske kuće. Prema podacima Udruženja Romkinja „Osvit“, kriterijumi za prijem žena u Sigurnu kuću u Nišu, koja je inače na budžetu grada Niša, žene koje su „primaoci socijalne pomoći ne mogu biti primljene“. Ovakvi propisi direktno sprečavaju da Romkinje pristupe sigurnim kućama, iako su ovakve usluge najpotrebnije. Ostale Sigurne ženske kuće, pored teškoća oko prihvata žena koje su socijalni slučajevi, naglašavaju i problem velikog broja dece koju Romkinje imaju i nemogućnost da se sva ona smeste, nizak obrazovni nivo Romkinja koji sprečava da nakon boravka u kući pronađu posao – kaže Kurtić.