Aleksandra Godfroa: Događaj od “tamo negde” obavezno se odrazi i na nas

Ono što se dešava „tamo negde” obavezno se odrazi i na nas, povezali mi to ili ne. O tome će govoriti ljudi koji datu oblast dobro poznaju, tako da se na primerima i kroz razgovor obrade pojave i događaji koji se oko nas i, posledično, sa nama dešavaju – kaže Aleksandra Godfroa, novinarka sa višegodišnjim iskustvom izveštavanja iz Rusije, koja se pridružila timu N1 i vodi emisiju „Global fokus”.

Osim što je bila dugogodišnja dopisnica iz Moskve, Godfroa je kao novinarka i prezenterka nekadašnje TV B92 izveštavala i snimala reportaže sa svih bitnih događaja u Rusiji, uključujući sve izbore od 2003. do danas. Izveštavala je i o uličnim protestima, terorističkim napadima, međunarodnim skanadalima, oružanim sukobima u istočnoj Ukrajini i aneksiji Krima, kao i o ratu u Siriji, gde je snimala ekskluzivne reportaže.

Zbog čega ste izabrali baš novinarstvo?

– U novinarstvo sam ušla jer sam želela da svojim očima vidim događaje, da znam šta se dešava. Naime, do mog punoletstva država u kojoj sam se rodila se raspala u ratovima. Sa TV su tada na nas, građane, sipani propaganda i laži. S druge strane, bilo je i hrabrih i poštenih novinara koji su se trudili da istina dopre do ljudi. Kad je 2002. godine B92 objavila veliki konkurs za novinare prijavila sam se. Tamo je tada radila sjajna ekipa ljudi od kojih sam mnogo naučila. Tako se složilo, da sam već 2003. otišla za Rusijiu, izveštavala odatle do 2008. Onda sam se vratila, radila novinarski i prezenterski posao nekih pet godina, pa opet otišla za Moskvu da budem dopisnica.

Bili ste dugogodišnja dopisnica iz Moskve – šta vas je odvelo tamo?

– Sticaj okolnosti. Moj muž je dopisnik holandskog javnog servisa i oni su 2003. rotirali dopisnike. A 2008. se desilo nešto slično. U oba slučaja moji urednici, prvo Aleksandar Timofejev, a onda Jelena Kosanić-Podunavac, složili su se da ja odatle izveštavam za B92. Prvi put kad smo tamo otišli nisam govorila ruski jer sam u školi učila engleski i nemački. Ali, ako želite da znate šta se dešava, a pre svega da komunicirate samostalno, progovorićete bilo koji jezik.

Možete li da napravite neku paralelu i uporedite medije tamo i ovde?

– Kao i ovde i tamo postoje „zavisni” i nezavisni mediji. Vremenom, novinarski standard medija koji su državni ili prodržavni se spuštao sve niže i niže. A nezavisnim je bilo sve teže i teže. I da finansiijki opstanu i da dođu do svojih čitalaca / gledalaca. Rusija je ogromno tržiše tako da je ipak moguće te se sada neki izdržavaju preko donacija građana, pretplate i slično. Dešavalo se i da medij promeni vlasništvo ili urednika koji krene da traži da se neki tekst povuče ili novinar natera da otkrije izvor pod pretnjom otkazom. Zbog toga je, na primer, otkaze dao celokupan politički desk Komersanta. Ono što je drastična razlika je da u Rusiji postoji tzv. Zakon o stranim agentima (organzacija koja ima neko finansiranje iz inostranstva, makar i jedna uplata nekog pojedinca, a bavi se političkim životom, opet vrlo široko tumačeno, mora da se markira kao strani agent i da to ističe stalno i na svakom mestu). Taj zakon je sa NVO proširen i na medije, a potom i na pojedince. U slučaju pojedinca to znači da taj novinar čak i kad napiše komentar na društvenoj mreži mora da velikim slovima doda citat gde izjavljuje da dato saopštenje piše ili širi osoba koja je strani agent. To je ogroman pritisak i na redakcije u celini i na ljude.

Koje su sličnosti i razlike u odnosu političara prema novinarima u Rusiji i Srbiji?

– Moje je iskustvo da političari u Rusiji komuniciraju sa medijima, pre svega ruskim. Postali su podozrivi prema strancima ali vas njihove pres službe odbiju na fin način njihove. Oni sebi ne dopuštaju da lično napadaju novinare ili ih vređaju, uz par mračniih izuzetaka. Putin, iako je svaki dan u medijima, ustvari retko daje intervjue. Ulogu da saopšti stav Kremlja ima njegov dugogodišnji portparol Dmitrij Peskov koji svakim radnim danom održava telekonferencije sa grupom novinara, gde je i nekoliko nezavisnih medija i nekoliko svetskih agencija. Tu svi učesnici mogu da pitaju šta žele. Putin na pitanja odgovara tradicionalno dva puta godišnje: na velikoj godišnjoj pres konferenciji i na godišnjem odgovaranju na pitanja koja dolaze od građana. Ovo poslednje, primetili smo, s godinama je postalo toliko režirano da se samo posmatra kao fenomen.