Da život piše romane dobar je primer Slobodana Markovića, apsolutnog rekordera u davalaštvu krvi, ali ni to nije bilo dovoljno da kraj radnog veka dočeka na radnom mestu, nego je morao da se prijavi na tržište rada kao tehnološki višak.
– Do sada sam krv dao 221 put i dobio sva priznanja Crvenog krsta Srbije, Zavoda za transfuziju, Opštinskog odbora Crvenog krsta u Lebanu čiji sam predsednik bio četiri godine, a pre nekoliko godina osvojio sam i Plaketu Večernjih novosti za najplemenitiji podvig godine – kaže Slobodan Marković, dugogodišnji honorarni saradnik mnogih beogradskih, niških i leskovačkih glasila.
Da život piše romane dobar je primer Slobodana Markovića, apsolutnog rekordera u davalaštvu krvi, ali ni to nije bilo dovoljno da kraj radnog veka dočeka na radnom mestu, nego je morao da se prijavi na tržište rada kao tehnološki višak.
– Do sada sam krv dao 221 put i dobio sva priznanja Crvenog krsta Srbije, Zavoda za transfuziju, Opštinskog odbora Crvenog krsta u Lebanu čiji sam predsednik bio četiri godine, a pre nekoliko godina osvojio sam i Plaketu Večernjih novosti za najplemenitiji podvig godine – kaže Slobodan Marković, dugogodišnji honorarni saradnik mnogih beogradskih, niških i leskovačkih glasila.
Njega, ali i gotovo sve radnike lebanskog Tekstilnog kombinata „Eksporteks“, u kojem je radio više od 35 godina, zadesila je ista sudbina – proglašeni su tehnološkim viškom.
– Nisam ogorčen zbog toga što sam ostao bez posla, iako me mnogi pitaju kako je moguće da neko ko je toliko pomogao drugima mora na tržište rada – kaže Slobodan Marković.
Po prirodi optimista, Marković veli da je radni vek započeo u rudniku Lece, nedaleko od Medveđe, jer je bio njihov stipendista, a potom je radio u nekada uzornoj Tekstilnoj industriji „Eksporteks“ na poslovima zaštite.
– Od najranijih dana pisao sam za mnoge listove. Najduže sam sarađivao s Politikom ekspres, ali su moje priloge objavljivali i Radio Niš, Radio Leskovac, Naša reč i mnogi drugi. Voleo sam da pratim sportske događaje i punih trideset godina izveštavao sam iz Lebana za Sport – nastavlja Marković.
Slobodan Marković je veoma cenjen među novinarima na jugu Srbije. Izdvajao se ne samo vrednoćom (nekada je u jednom broju leskovačkog nedeljnika Naša reč bilo i po desetak njegovih priloga), nego i pouzdanošću. Nikada se nije dogodilo da njegova vest, informacija ili članak, budu demantovani, a proputovao je sva mesta u lebanskom kraju, ali i u opštinama Bojnik i Medveđa.
– Nisam hteo da budem profesionalni novinar, ali sam voleo da pišem. Izveštavao sam, na primer, i sa Sinaja, jer sam bio šest meseci u sastavu snaga Ujedinjenih nacija i tu deonicu svoga života posebno pamtim – kaže Slobodan Marković, dobitnik više opštinskih i drugih nagrada za istrajan višegodišnji humanitarni i novinarski rad.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
