Bosanski rekvijem

Dva glavna tematska toka, ili, moglo bi se reći, dve tematske „obale“ Šehićevog romana su sećanje na detinjstvo i odrastanje u gradiću Bosanska Krupa na reci Uni tokom poslednje dve decenije socijalističke Jugoslavije, i s druge strane, građanski rat u Bosni iz devedesetih. Građa za Šehićev roman je nedvosmisleno autobiografska: za naratora i glavnog junaka, Mustafu Husara, koji sebe opisuje kao „pjesnika u pokušaju i veterana našeg milog rata“, nedovoljno je reći da je autorov alter ego, on je zapravo sasvim prozirna narativna maska na autorovom licu.

Pripovedni okvir je hipnotički san u koji Šehićev junak dospeva pri slučajnom susretu s „fakirom“ iz putujućeg cirkusa koji je stigao u njihov gradićistog dana kada se on sastao s preživelim „ratnim drugovima“. S jedne strane, to se može učiniti kao pomalo „veštački“ nametnuto rešenje, možda najpre s ciljem obezbeđivanja alibija za eventualnu neadekvatnost moralnih sudova. Nepretenciozni, melanholični ton pripovedanja, međutim, sugeriše da je junakova ispovest „iznuđena“, da bi on, ako bi mogao da bira, radije ćutao. „Osjećam gađenje kada moram pričati o bivšoj zemlji i početku rata“, tvrdi Šehićev junak. On sebe vidi kao „arhivara melanholije“, koji – naravno, bezuspešno, bez konačne katarze – želi „pobjeći u idilični prostor iz djetinjstva na rijeci Uni“.

Knjiga o Uni podeljena je na četrdesetak poglavlja, od kojih bi mnoga mogle biti zasebne kratke priče. „Ratne priče“ raspoređene su, premda ne po strogoj kompozicionoj zamisli, uglavnom u središnjem delu romana, dok je sećanje na „predratno“ doba, uslovno rečeno, okvir junakove ispovesti. Kada govori o reci Uni, Šehićuobličava snažan poetski, gotovo panteistički doživljaj prirode. Pripovedanje ima idilički, himnični ton, koji (uglavnom) mimoilazi konvencionalnosti i ne prelazi u kič. Opisi dečjih igara i ribolova smenjuju se s fantastičkim i oniričkim epizodama, s istorijom i legendama vezanim za grad, s pagansko-mitološkim poimanjem prirode, u cikličnom ritmu smenjivanja godišnjih doba. (Ta poglavlja Šehićevog romana nastaju na nasleđu Ćopićeve Bašte sljezove boje i Kišovih Ranih jada). Pop-kulturne i književne reference, kao i „nelagodnost“ koju narator kao tinejdžer počinje da oseća prema društvu u kome odrasta, predstavljaju kontratežu i tako spasavaju mitopoetske, „izvanistorijske“ opise prirode od klišetiranosti i patetike.

Poseban kvalitet Šehićevog romana je kritička perspektiva iz koje posmatra socijalističku Jugoslaviju, odnosno to što ostaje izvan tipičnih, sladunjavih narativa jugonostalgije. Pozitivni sadržaji „predratnog“ vremena za Šehićevog junaka nalaze se „izvan društva“, vezani su isključivo za prirodu, za reku Unu, ili, s druge strane, za rokenrol, film, književnost. Komunističko društvo za Šehića je pozitivno gotovo samo utoliko što ga je smenilo nešto mnogo gore. On s ironijom govori o komunističkoj Jugoslaviji kao o društvu u kome je vladajuća ideologija bila fasada koja je prikrivala interese vladajuće klase. Autor o tome govori izvan antikomunističke ostrašćenosti, koja „na ovim prostorima“ gotovo bez izuzetka potiče iz nacionalističkih pozicija. Postjugoslovenski nacionalizmi za njega su nove totalitarne ideologije koje su smenile prethodnu: dojučerašnji komunisti jednostavno su se „prešaltali“ na nacionalističku „priču“. Blisko tome je i junakovo odbacivanje svih institucionalnih religija, kao takođe instrumenata i fasada moći.

Poglavlja romana u kojima vidimo junaka na frontu, pisana u maniru „reporterskog“ ratnog realizma, nalikuju pričama iz Šehićeve zbirke Pod pritiskom. Naratorska perspektiva prevashodno je individualistička i posttraumatska: junak je pre svega čovek čiji je cilj da u ratu prosto ostane živ, a tek potom je „Musliman“ i vojnik Armije BiH, koji se bori protiv „četnika“ i „autonomaša“ Fikreta Abdića. U tome se ogleda neupitni i suštinski antiratni angažman Šehićeve proze. Pripovedačtako sebi pribavlja moralno opravdanje za prividno slepilo prema zločinima „svoje strane“, za koje je znao da se dešavaju u njegovoj blizini, ili koje je i sam video. Međutim, kada nastoji da da uopštene iskaze o ratu, na nivou kolektivnih krivica i žrtava, Šehićev pripovedačima problematične, neodmerene iskaze – što bi se doduše moglo shvatiti i kao izraz ciničkog nihilizma traumatizovanog povratnika iz rata – kao na primer kada za sebe kaže da je „pripadnik naroda kojem je ovdje devedesetih godina bila namijenjena sudbina Jevreja u Trećem rajhu“, ili kada je za njega u jednom trenutku dovoljno opravdanje za muslimanske zločine nad Srbima to što su „neki od mučitelja tu bili zbog osvete za izgubljenog brata, kćerku, sina“.

Knjiga o Uni mogla bi se opisati kao roman o nerazrešivoj poziciji ne samo Šehićeve generacije nego svih (nas) rođenih u SFRJ, za koje je sećanje na „predratno doba“ nužno, ali istovremeno i nemoguće, jer „devedesete godine imaju vlast nad nama kao totalitarno sjećanje“. U tom smislu Šehićdefiniše nešto poput postjugoslovenskog Arhimedovog zakona, koji glasi: „Težina naših pojedinačnih trauma može se izmjeriti količinom sadašnjosti koju smo potisnuli svojim tijelima.“ Berlinska memorijalna crkva Kajzer Vilhelm, konzervirana nakon rata u polusrušenom stanju, bez vrha na centralnom tornju, koja je „poslednji kadar“ u Šehićevom romanu, preko koga ide odjavna špica, jeste simbolička predstava toga kako junak doživljava sebe, svoj život i svoju bivšu, odnosno sadašnju domovinu.