„Bosansko proljeće“ – rezime

Šta se stvarno dešavalo u Tuzli?

Zna se kako je sve počelo pre nešto više od mesec dana! Već godinu i više, svake srede u Tuzli su, pred zgradom kantonalnih vlasti, protestovali radnici i radnice „Dita“, „Konjuha“, „Guminga“, „Polihema“, „Kvasca“, „Tuzla puteva“, „Partizana“, „Poliochema“, živiničkog „Konjuha“… dakle radnici preduzeća žrtava privatizacije koja im je 'poklonila' bezbroj tužnih priča i ostavila ih bez plata, bez povezanog radnog staža, bez zdravstvenog osiguranja, pa čak i fizički bez njihovih fabrika, i malo ko im se priključivao na ovim skupovima. Duže od godinu dana su protestno šetali po Tuzli, išli peške u Sarajevo do federalnih vladavinskih institucija, slali na sve strane zahteve i molbe, štrajkovali glađu, ali ništa nije pomagalo.

No, u sredu, 5. februara, desilo se nešto drugo! Protestima su se pridružili građani, pozvani posredstvom društvenih mreža i jednog od lokalnih građanskih udruženja. Naime, Tuzlak Aldin Širanović, besan što on i supruga nikako da dođu do zaposlenja, pozvao je, a pozivu su se pridružili i građani iz „Revolta“, na protest zbog korupcije, nepravde, beznađa, nezaposlenosti… Policija je, kako to obično biva – u svim ovakvim situacijama, u svim vremenima, i u svim režimima bez razlike – upotrebila „prekomernu silu“, što je bila kapisla koja je sledećih dana zapalila celu Tuzlu, i odmah zatim Sarajevo, Zenicu, Bihać, Mostar, Vitez i još dvadesetak federacijskih gradova, ali i Banja Luku, Prijedor i Bijeljinu u Republici Srpskoj.

Protestanti su kamenicama i vatrom znatno oštetili brojne zgrade, uglavnom kantonalnih institucija, zapalili i uništili na desetine automobila, a u sukobima je povređeno više stotina demonstranata i policajaca. Na ulice se izlio nekontrolisani gnev, naravno huligani su dobili šansu i nisu je propustili.

Iako u početku nije bilo gotovo nikakve koordinacije između demonstranata, mnogi zahtevi su se svuda ponavljali – brorba protiv korupcije, pljačke i bezakonja i borba protiv privatizacija i nezaposlenosti – da bi prerasli u ultimatume da vlade u kantonima, zatim i u Federaciji, podnesu ostavke i raspišu vanredne izbore. Bili su vrlo glasni i zahtevi da se poveže radni staž onima koji rade u propalim firmama, da minimalna penzija bude 200 evra, da se drastično smanje plate poslanicima i ministrima, da budu uhapšeni korumpirani političari i tajkuni…

Takođe bez kordinacije, svi demonstranti su svoje aktivnosti premestili u plenume, jedan od novijih oblika direktne demokratije, jedan od novijih pokušaja da se demokratija vrati narodu! Jer, demokratija je po definiciji socijalna demokratije, inače je nema. Dešavanja u plenumima, i oko plenuma, predmet su posebne analize, koju ćemo ostaviti za neku drugu priliku.

Prpa bolan, bre, bogca ti, nego šta!

Svi su odmah izrazili zabrinutost zbog „nasilja“ u BiH, počev od domaćih političara i onih u susedstvu, preko funkcionera EU, tzv. međunarodne zajednice i OHR-a, te raznoraznih analitičara i eksperata na svim stranama, do, razume se, generalnog sekretara UN.

Pred navalom prvo radničkog i zatim građanskog gneva kantonalni funkcioneri širom BiH su podneli ostavke, što je izgledalo kao ustupak demonstrantima da se protesti ne bi proširili. O tome govori jedan sarajevski transparent: „Političari idite svi u…“

EU prebacuje loptu na domaće političare „nesposobne da se dogovore“ i ispune uslove za napredak, ali kad se dirne u „tekovine Dejtona“ izgleda da je ćorsokak neizbežan.

Emir od Srbije Aleksandar Vučić odmah je pozvao Emira od Republike Srpske Milorada Dodika na hitne konsultacije u Beograd – usaglasili su se da iza protesta stoje strani faktori, ali i političke ambicije Bošnjaka da ukinu Republiku Srpsku. Dodik je, izmešu ostalog, optužio i Natašu Kandić da plaća demonstrante u RS. Premijer Hrvatske Zoran Milanović je odmah otputovao u Mostar i pred zapaljenim HDZ-om, sedištem Tuđmanove ’bosanske politike’, takođe okrivio Bošnjake za sve. Valentin Incko je zapretio vojnom silom, mada se nešto kasnije ’povukao’ i ’solidarisao’ sa demonstrantima. I, ’upozorenja’ demonstrantima tako redom do generalnog sekretara UN.

Lokalni političari, ugroženi pitanjem kako to da smo mi ovoliko osiromašili, a vi se toliko obogatili, odgovaraju kao i godinama do sada tvrdnjom da zli drugi napadaju njihov narod, i kad god ih pitaš za pare, oni sete se naroda, države, vekovnih ognjišta…

I, svi se uplašili „domino efekta“, odnosno širenja protesta u susedstvo, jer ceo prostor bivše Jugoslavije u dubokoj je krizi…

Srbijanski političari čak tvrde da u Srbiji i nema razloga za proteste. Nema veze što štrajkuju radnici u Kraljevu, u Vranju, u Smederevu… Neme veze što hiljade i hiljade radnika ne prima zarade mesecima… Što ništa ne radi… Nema veze ni to što dnevno stotine radnika dobija otkaz… O zaduživanju i države, i građana da i ne govorimo! O pravosuđu? O povećanju maloletničkog kriminala?…

Ipak, svođenje protesta na vandalizam ’snaga haosa i bezumlja’nije moglo dugo opstati pred očiglednošću da je u BiH nezadovoljna većina stanovništva, ne samo huligani, da su koreni protesta socijalni – u pljačkaškim privatizacijama, velikoj nezaposlenosti, čak 40 odsto među mladima, korupciji… Uz to, BiH je na začelju u procesu evrointegracija među zemljama Zapadnog Balkana.

Iako su protesti uglavnom održavani u Federaciji BiH – u Republici Srpskoj su, po našem osećanju i iskustvu, prevladali pre apatija građana i svojevrsni dodikovski teror nego strah od „bošnjačkog proleća“ – jasno je da je gnev građana bio usmeren pre svega na osobe koje sumnjiče za politički, ekonomski i socijalni sunovrat bez obzira na nacionalnost (i veru). Pritom, notorna je laž da su protestima učestvovali isključivo Bošnjaci, u njima su učestvovali građani sve tri ’konstitutivne’ nacionalnosti, ali i drugih. Bio je to bunt i protiv nacionalističkih politika. Najrečitije o tome govori, opet sarajevski, transparent: „Ne želim biti Srbin, Hrvat, Bošnjak i ostali. Želim biti građanin i živit od svog rada!“

„To nije naša revolucija“, misle i Hrvati i Srbi, nespremni da vide ono što bi slep video, da vide kako ovo „između Bošnjaka“ nikakve veze s Bošnjacima, Srbima i Hrvatima nema, da nema veze s muslimanima, katolicima i pravoslavcima, zastavama i grbovima, jer nisu u Tuzli, Zenici i Sarajevu bošnjački demonstranti palili zgrade bošnjačkih vlada, nego su demonstranti palili zgrade vlada. Nisu na „ovim našim prostorima“ samo Bošnjaci osiromašeni, nezaposleni, prezaduženi, privatizovani, obespravljeni, temeljno sjebani… Da parafraziram 'odgovor' Seja Seksona Neletu Karajliću (kad je ovaj '92. pobegao u Beograd, poručivši da to „nije njegov rat“: „Jok, nego je moj“): Jeste, drugovi, braćo, sugrađani… ovo jeste naša revolucija, ovo jesu naše demonstracije, nikakve veze ovo nema sa našom nacionalnom i verskom pripadnošću, sa popovima, svećenicima i hodžama, sa referendumima o ovome i onome, istopolnim zajednicama i prajdovima, ćirilicom ili latinicom, nema čak nikakve veze ni sa time ko je trenutno na vlasti, jer kad eksplodira rezignacija iz one druge opšte rečenice – „svi su oni isti“ – malodušnost koja je balkanske političke elite sve ove godine držala na sigurnoj udaljenosti od njihovih birača, jednako će im i tada svi oni biti isti!

Doduše, niko nije ispitivao jeste li za scenarij u kojem će se na srbijanskim i hrvatskim ulicama naći neki „street fighting men” tražeći odlazak „bande lopovske“, ali se već propituje ko jeste, a ko nije za generalni štrajk zbog novog Zakona o radu!?

Bošnjačka ujdurma?

Ispričali su se Vučić i Dodik, a Milanović je boravio Mostaru, ispostavljajući smernice za dekonstrukciju „bosanskog proleća“.

U međuvremenu, srpska, hrvatska i ine inteligencije udarnički rade na demontaži tzv. socijalnih nemira u susednoj državi. Novinski komentatori, univerzitetski profesori, nezavisni intelektualci, književnici, blogeri, analitičari i eksperti, geostratezi i stručnjaci za međunarodne odnose ispisuju stranice i stranice u dirljivom konsenzusu nacionalne pameti da bi zaključili kako je ono što se prodaje kao „pobuna gladnih” tek dobro smišljena bošnjačka ujdurma uperena protiv Hrvata i Srba!

U fanatičnoj zameni teza, sve ono što je bilo očiglednim dokazom da je do demonstracija, baš kao i pratećeg nasilja nad „društvenom imovinom”, došlo spontano – splašnjavanje nereda, plenumi građana, naivni zahtevi, zbrka među 'revolucionarima’, njihova „razotkrivena” prepiska, otimanje za čast i slavu „vođe” – izvedeno je kao dokaz da je „revolucija” organizovana, a činjenica da je do pobune došlo u većinski bošnjačkim kantonima kao dokaz da je organizovana u bošnjačkom političko-obaveštajnom podzemlju (pod mentorstvom svetskih centara moći).

O tome više u sledećem nastavku!

Nastavak u sledećem broju