Subotički berberin Stevan Poljaković, foto; J. PatarčićNjegovi alati su britva, električni brijač i mašinica za skraćivanje brade, te čitav spektar različitih makaza i četki, a najvažniji od svih, uho za slušanje želja mušterija i ruke koje čuvaju stari zanat berberina.
Stevan Poljaković je subotički berberin, koji se ovim poslom bavi duže od dve decenije. Kako nam priča, najpre je počeo da radi kao frizer, ali je nakon nekoliko godina odlučio da se osamostali i otvori svoju berbernicu u kojoj će uz frizerske, pružati i usluge sređivanja brade.
“Još u osnovnoj školi sam sebe zamišljao kao frizera. Upisao sam srednju frizersku školu i posle toga sam počeo da radim. To je bilo 1996. godine, a samostalan sam 15 godina”, počinje svoju priču Stevan, dok oblači berbersku kecelju i priprema se da dočeka prvu mušteriju ovog jutra.
Uz lagani džez koji se čuje u salonu, Stevan nam otkriva da se ovim pozivom u porodici niko nije bavio, već je to bio isključivo njegov odabir, a da je ideja o tome kako bi želeo da izgleda njegova berbernica došla naknadno.
“Zamislio sam neku berbernicu koja je u centru grada, uređena u retro stilu, a to je ujedno i turistička atrakcija, da vidiš kako je nekada izgledalo ići kod berberina”, kaže Stevan.
A ono što je zamislio, vremenom je i ostvario. Tako je iz malog salona, koji je odisao toplinom zbog svoje ispunjenosti brojnim berberskim ukrasima, prešao u veći i komforniji lokal svega nekoliko metara niz ulicu, uređujući ga onako kako je hteo.
“U Engleskoj, gde sam radio kao berberin, tamo imaju crveno-beli znak, a u Americi izgleda ovako”, pokazuje Stevan na čuveni znak za berbernicu koji je krasio ulaz ispred njegovog prethodnog salona.
“Preko oko stotinjak godina, nisu postojale organizovane ambulante i bolnice i ti manji zahvati, kao što su vađenje zuba, neke amputacije, čak i kontrola pritiska, radili su se u berbernicama jer je to bila najhigijenskija ustanova. Bela boja označava upravo to, da je ovo higijenska ustanova, crvena da se ovde radi sa krvlju, dok za plavu nisam siguran, ali su možda vene i arterije. Kod nas je potpuno drugačija tradicija i ispred jednog ili dva salona u gradu se može videti zlatni tanjir. To je urbani mit, da je kralj bio toliko zahvalan berberinu na njegovim uslugama, da mu je poklonio zlatni tanjir”, objašnjava naš sagovornik priču iz znaka za berbernicu.
Na zakazani termin stiže prva mušterija. Dok objašnjava kakvu frizuru i bradu želji, Stevan već pogledom prelazi preko radnog stola, tražeći alat koji će mu biti potreban. A ima ga mnogo. Od električnog brijača i nekoliko vrsta mašinica sa različitim nastavcima, preko seta specijalnih četki, do makaza kojima uvek počinje da sređuje bradu.
“Bradu uvek oblikujem po želji mušterije, jer ima različitih vrsta brada. Neko želji da ostavi dužu, pa sa strane moraš da počneš velikom mašinicom, pa posle detalje malom, pa onda još detaljnije britvom da bi se napravile te linije”, priča Stevan dok češljem prolazi kroz bradu mušterije, a višak odstranjuje mašinicom.
Upravo je britva najbitniji alat za oblikovanje i brijanje brade, kaže subotički berberin. Da bi rukovao ovim veoma oštrim sečivom, ističe da je uz mirnu ruku i sigurne poteze, potreban i “osećaj” koji se stiče višegodišnjim radom.
“Sve je u iskustvu. Moraš čak i određen ugao da pogodiš. Kod običnih brijača, žilet je već podešen na nekih 35 stepeni, a kod britve to moraš rukom da osetiš. Kao da imaš skalpel, pa zamisli koliko ti treba iskustva da nekoga ne posečeš. To se uči tako što se prvo proba bez žileta, još u školi, pa posle nadograđuješ sam i ideš na praksu”, ističe Stevan.
Ono čega ranije nije bilo, a danas ima u izobilju, jesu i preparati za bradu, za koje naš sagovorik kaže da su otvorili potpuno novi univerzum u ovoj branši.
“Postoje antistatik češljevi za bradu koji ispravljaju dlaku i možeš da je začešljaš, a da nemaš elektricitet. Postoje i ulja koja omekšaju dlaku i baš u Subotici imamo jednog proizvođača ulja za bradu. Ima dosta novih alata koji nisu postajali pre, ali i novih frizura koje se nisu mogle izvoditi starim alatima. To su specijalne četke, pa mašinice za izbrijavanje, ima mnogo vrsta makaza i nisu sve za istu namenu, tako da je sada to dosta unapređeno”, kaže Stevan.
Svi noviteti imali su za cilj da ubrzaju proces brijanja, dodaje Stevan, ali se u poslednjih nekoliko godina to promenilo i sada se više pridaje pažnja samoj ceremoniji brijanja koja postaje neka vrsta rituala za muškarce.
“Za vreme socijalizma su svi bili uredno podšišani i obrijani, a čim si imao bradu, ti si bio neki problematičan tip. I onda dosta posle toga, ponovo vidiš momke sa bradama. To se u poslednjih desetak godina vratilo, postalo je popularno uređivanje brada i to da muškarci malo više vode računa o sebi, da nije samo najosnovnija frizura”, dodaje Stevan, dok polako privodi kraju svoju prvu mušteriju.
U njegov salon danas dolaze mušterije koje šiša duže od deset godina, a posla ima toliko da dok jednu završi, sledeća već čeka svoj red. Međutim, do toga je bio dug put, priseća se Stevan, koji kaže da za uspeh nije dovoljno biti majstor zanata i pružiti kvalitetnu uslugu, već je od presudnog značaja odnos prema mušterijama.
“Ima jedno pravilo da svakoj mušteriji posvetiš punu pažnju, a novoj još veću. Kada nekoga ošišaš i kad se taj neko vrati, to jejako dobar osećaj. A zamisli kako je tek kada uradiš posao i ne samo da se on vrati, nego te još preporuči nekome”, izdvaja Stevan šta ga najviše raduje u ovom poslu.
“Volim svoj posao, baš ga volim, ali možda još više volim to što sam samostalan. Svakome ko se odvaži na takav korak pružam podršku, jer je to jako teško. Kad se setim kako je to izgledalo pre 15 godina, to je zaista teško. Sećam se jedne subote, to je dan kada ljudi najviše dolaze na šišanje, a bila je subota sa fantastičnom temperaturom od 25 stepeni, dakle svi preduslovi su bili ispunjeni, i niko mi ne uđe u salon ceo dan. Zamisli taj početak, kad odeš posle takvog dana kući. Jako si zahvalan na svakoj mušteriji i kad ti se neko vrati, nisi spreman tek tako da ga izgubiš”, zaključuje subotički berberin Stevan Poljaković.
Najgore iskustvo
Sastavni deo svakog posla su greške, pa se tako i Stevanu nekoliko puta desilo da britvom ili mašinicom slučajno poseče mušteriju, ali kaže da je najgore iskustvo imao makazama.
“Pre jedno 16 ili 17 godina, došao je momak koji je tada išao u vojsku. Ja sam ga šišao i posekao sam ga po uhu. Osetio sam, kad sam napravio potez makazama, da sam zasekao nešto mekano i pogledam, nema ništa. Međutim, kad je to krenulo da krvari, nije moglo da se zaustavi. Tada sam radio u nekom drugom salonu, iza njega su sedeli ljudi koji su sledeći na redu, a ti ne možeš da zaustaviš krvarenje, crveniš, raste ti pritisak. Nekako sam uspeo i on je još pitao koliko je dužan, ali, ono što je zanimljivo, jeste da mi je ove godine došao u salon jedan čovek. Zakazao je šišanje preko telefona i kad je seo, pitao sam ga da li je prvi put ovde, na šta je odgovorio ‘Ovde sam prvi put, ali me ti šišaš drugi put’. To je bio taj mladić sa početka priče. Došao je, iako mi je to bio na najgori frizerski događaj, čovek se vratio”, nasmejao se Stevan.
Trendovi
Stevan kaže da je tokom rada uočio da se frizure smenjuju na svakih pet godina, a da uglavnom zavise od trendsetera tog vremena.
“Andre Agasi, teniser koji je bio jako popularan osamdesetih i devedesetih godina, imao je dugu plavu kosu i kad je počeo da je gubi, ošišao se na ćelavo. On je bio trendseter tog vremena i tada su se svi šišali na ćelavo. Grozan period je bila tarzanka ili zemunka. Toga sam se našišao i ne bih voleo da se ponovo vrati, a ima kad mušterija dođe i kaže da želi klasičnu frizuru i ti moraš da proceniš iz kog je on vremena i šta je za njega klasična frizura”, kaže Stevan.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
