Kako su bivši komunisti slavili krsnu slavu u Hagu: Zatvorske beleške generala Perišića

Prvi put sam došao u februaru 2004. godine po zahtevu tužilaštva Haškog tribunala radi nastavka intervjua Džefriju Najsu, glavnom tužiocu protiv Slobodana Miloševića. Intervju je počeo u Beogradu u decembru 2003. godine, nije završen, jer nisam hteo da svedočim protiv bivšeg predsednika SRJ za zločine koje nije počinio. Nadali su se da ću, kada nastavim odgovore na pitanja u Hagu, pristati iz straha da i sam ne budem optužen.

Drugi put sam došao dobrovoljno u martu 2005. godine sa ciljem da, braneći sebe, odbranim srpski narod, vojsku i državu, jer sam kao bivši NGŠ VJ optužen za ratne zločine koje nisam počinio, i to u Sarajevu, Zagrebu i Srebrenici, pa posle izjave da nisam kriv pušten na privremenu slobodu radi pripreme za suđenje.
Treći put sam došao u septembru 2008. godine radi suđenja.

Tada sam zatekao u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala sve optužene iz bivše Jugoslavije koji su se pripremali za suđenje ili bili u sudskom procesu.
Među njima bilo je: Hrvata, Albanaca, Muslimana, Makedonaca, ali najviše Srba. Svi smo bili pomešani bez obzira na nacionalnost, veru i državljanstvo, što je imalo za posledicu, pored ostalog, i isticanje verskih običaja. Međunarodni sud je omogućio, pod plaštom ,,zapadne demokratije“, obeležavanje verskih običaja u pritvorskoj jedinici uz prisustvo verskih službenika pripadnika svih vera.

Verski običaji su sprovođeni u namenskim prostorijama opremljenim po zahtevu verskih službenika, a svakodnevno po nahođenju pritvorenika pripadnika svake vere.
Srbi su se isticali po obeležavanju krsnog imena – srpske slave kojih je bilo najviše krajem i početkom godine, i to u vreme posta.

Većina optuženih Srba, s obzirom na političke i vojne funkcije koje su imali u SFRJ, bili su po ideološkom opredeljenju komunisti. Preko ,,noći“ su se naprečac transformisali u ,,velike vernike“, pa se i malograđanski takmičili ko je veći Srbin. To su posebno isticali na sastancima Crkvenog odbora uz prisustvo sveštenika, sprovodeći verske običaje, a najprimitivnije pri pripremi i obavljanju srpskih slava.

Bilo je dozvoljeno da se iz pritvorske kantine naručuje za jelo i piće sve što na kugli zemaljskoj postoji. Radi primera navodim: moglo se naručiti pečeno jagnje ili prase sa jabukom u ustima, bilo koja vrsta ribe, čak i sve vrste pića sa prirodnom bojom, mirisom i ukusom, ali bez alkohola.

Većina je pristojno obeležila svoju slavu, ali su pojedinci preterivali u smislu isticanja svojih finansijskih mogućnosti kroz nabavku ekskluzivnih jela i pića, misleći da tako dokazuju koliko su veliki Srbi, iako su se do ,,juče“ predstavljali kao najveći komunisti.

To mi je veoma smetalo, najviše zbog malograđanskog preterivanja, što su gosti – pripadnici drugih nacionalnosti koristili u omalovažavanju srpskih običaja. Javno su hvalili kvalitet jela i pića, a diskretno su obezvređivali slavske običaje.

Želeo sam da upozorim ,,velike“ Srbe da ne daju povoda za obezvređivanje pravoslavnih – srpskih običaja, ali su oni mislili da im ja držim pridiku, i to zbog nepoznavanja verskih običaja i religije uopšte, i da sam ostao ortodoksni komunista.

Da bih ih razuverio, počeo sam da im postavljam razna pitanja iz te oblasti na koja su imali pogrešan ili nikakav odgovor. Primera radi, navodim neka pitanja i odgovore:

1. Zašto je na posnim slavama dozvoljeno jesti riblje, a nije svinjsko, ovčije… meso?
Odgovori su bili razni, pored ostalog da nije dozvoljeno da se jede životinjsko meso, a riblje jeste – jer riba nije životinja. Uputio sam ih da pročitaju u Bibliji na strani 4, tačku 21, pa će videti da nisu u pravu.

2. Tada oni meni govore kako je znak komunista neprirodan, a ja im odgovorim da je prirodniji od bilo kog religioznog znaka. Ne veruju, pa najglasnijem kažem da uzme jabuku, da je preseče popreko i videće u sredini pravi prirodni znak petokrake. Neki su se začudili kad su to videli, a ja sam se iznenadio da ljudi tog nivoa obrazovanja, tih godina starosti i funkcija koje su imali u vojsci ili politici, nisu znali da u jabuci postoji petokraka, a ko zna koliko su ih u životu pojeli. (…)

Nekako tih dana u Srbiji bio je izabran za patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irinej Niški, moj dugogodišnji prijatelj.

U znak poštovanja prema SPC i njemu odlučih da, iz skoro nemogućih uslova, čestitam mu izbor sa ličnim potpisom i potpisom svih Srba koji su se nalazili u pritvorskoj jedinici u Hagu. Krenem u skupljanje potpisa sa kratkim objašnjenjem, skoro svi, a posebno najveći Srbi, sa vidnom nevericom i čuđenjem pitaju me: „Kako to ti, najveći ateista, da čestitaš izbor novom patrijarhu?“ Nasmejem se i kažem: „Samo ti potpiši, a o tom – potom.“ Svi potpisaše. Sin mi tih dana dođe u posetu, diskretno, van znanja službenih lica, predam mu čestitku sa potpisima sa molbom da je pošalje novom patrijarhu.

Nakon nekoliko dana u medijima u Srbiji novoizabrani patrijarh se zahvali svima koji su mu čestitali izbor, a posebno zatočenim Srbima u Hagu koji, braneći sebe od nepravednih optužbi, brane sav srpski narod, njegovu vojsku i državu. To moje sapatnike još više iznenadi, ali splasnu kritički odnos prema meni „ateisti“.

U toku sudskog procesa vođenog protiv mene došlo je do duže pauze zbog Mladićevog dnevnika, koji je zaplenjen od strane našeg MUP-a u njegovoj kući. Umesto da taj dnevnik bude poslat prvenstveno odbranama nas Srba optuženih kojima se sudi u Hagu, on je odlukom našeg ,,mudrog, rodoljubivog“ državnog vrha na čelu sa Borisom Tadićem i Vojislavom Koštunicom poslat Tužilaštvu Haškog tribunala, a posle nekoliko meseci to tužilaštvo šalje našim odbranama, što je neshvatljivo, ali takvi smo mi.

U toj pauzi tražio sam i dobio puštanje na privremenu slobodu u Srbiju. Pošto je to javno publikovano, prvi dan po stizanju kući javlja se Patrijarh Irinej i moli da obavezno dođem kod njega na razgovor.

Oko 17 časova zakazanog dana odlazim u Patrijaršiju, dočekuje me Patrijarh, zahvaljuje se na čestitki, pita me o stanju optuženika u Hagu i da li nam je potrebna neka njegova pomoć. Kratko ga informišem, pored ostalog, o radu Parohije optuženika u Hagu. (…)

Na kraju insistira na pružanju lične pomoći meni. Svestan neizvesnosti dužine trajanja procesa u Hagu, a i želje da nešto korisno uradim u pauzi posle završenog suđenja i čekanja prvostepene presude, a i posle nje do drugostepene – punosnažne presude, rekoh mu:

„Ako možete, omogućite mi upis i dopisno studiranje na Teološkom fakultetu.“

On me, očito iznenađen, pogleda, zamisli se gladeći svoju negovanu bradu i posle nekoliko minuta reče:

„Ne dolazi u obzir, to nikako!“

Sada ja iznenađen, svašta mi se vrzma u glavi, čak i pomisao da neko od mojih sapatnika iz Haga, ,,velikih Srba“, nije mu nešto doturio o mom kritičkom odnosu prema njihovom ,,visoko“ religioznom ponašanju…

Kada Patrijarh nastavi:

„Koliko znam, ti si završio najviše vojne škole, neke višeg ranga od fakulteta, vanredno si diplomirao psihologiju. Šteta je da ideš u horizontalu na treći fakultet, nego ću ti ja omogućiti da doktoriraš na nekoj temi iz bogoslovije. Konsultovaću se sa doktorima teologije i poslaću ti doktorsku disertaciju…“

On zadovoljan razgovorom, a posebno ja, raziđosmo se uz njegovu tvrdnju:

„Vidimo se kada te oslobode, do tada zbogom!“

Vratim se u Hag, svi Srbi sjatiše se oko mene, pitaju kako je bilo, šta ima novo u našoj Srbiji, jesi li video Patrijarha…? Odgovorih im: „Naša majčica Srbija ne haje za nas, dokaz je Mladićev dnevnik poslat Tužilaštvu protiv nas, kao i zabrana da bilo ko iz vojske i značajnih državnih funkcija svedoči kao svedok odbrane. (…) Patrijarha sam video, sve vas je pozdravio i poželeo dobro zdravlje i brz povratak u Srbiju. Meni će poslati doktorsku disertaciju, hoću da doktoriram bogosloviju.“ Neki se iznenadiše, neki rekoše da se šalim, najviše ih se šeretski nasmeja, a najmanje poverova.

Danima i mesecima ne stiže disertacija. U početku poneko me zajedljivo pita: „Jesi li dobio?“, a kako vreme odmiče, sve više ,,velikih Srba“ me provocira na tu temu, a poneko i vređa.

To me natera da zovnem suprugu, koja je više puta bila u društvu zajedno sa mnom i Vladikom Irinejem Niškim, i da je zamolim neka pita Patrijarha Irineja za disertaciju.

Ona se cinički nasmeja i pita:

„Perišiću (jedino tako me oslovljava kada se naljuti na mene), da li znaš gde je Patrijarh bio pre susreta sa tobom, u koje doba dana te primio, koliko je tada imao godina i da li je još neko prisustvovao razgovoru?“

Razmislih, setih se i odgovorih joj da je on taj dan bio na sahrani sina od brata u okolini Čačka, da je sa mnom razgovarao oko 17 časova, da je tada imao 84 godine života i da smo razgovarali bez prisustva drugih lica.

Supruga samo reče:

„U takvim uslovima od takvog čoveka nisi smeo očekivati brz odgovor. Ja ga neću zvati, ali sam sigurna da će ti, kad se seti, ispuniti obećanje.“

Pre ispunjenja njegovog obećanja stiže oslobađajuća presuda po mojoj žalbi i ja se vratih slobodan u Srbiju.

Na nekoj prvoj državnoj proslavi po mom povratku iz Haga bih pozvan i na svečanoj akademiji beše mi određeno mesto u prvom (počasnom redu), tik do Patrijarha.

Srdačno se pozdravismo kao stari prijatelji i po završetku programa poče razgovor Patrijarhovim izvinjenjem što mi je disertaciju poslao po mom oslobođenju – već se vratila, ali iako mu je žao što brže nije reagovao, srećan je što sam oslobođen, pa sada možemo normalno nastaviti druženje i, ako imam motiva i vremena, mogu realizovati planirano teološko uzdizanje.

Oko nas su dojučerašnji ,,veliki komunisti“, sada ,,još veći vernici“, kružili ko predatori spremni da po završetku našeg razgovora što pre dopru do Patrijarha, da mu celivaju ruku uz duboki naklon i traže blagoslov za ono što rade i što ih lično interesuje.

Prozrevši njihovu nameru, rekoh Patrijarhu da bi bilo dobro da ja idem, jer nestrpljivi nasrtljivci me mrko gledaju i hoće da vas pozdrave, ali Patrijarh me zamoli da još ostanem, jer i on to što oni žele vidi, ali zna ko su i kakvi su bili, a kakvi sada hoće da mu se predstave.

„Zato, Đenerale, uživajmo zajedno u njihovim mukama brzog presvlačenja i stavimo im do znanja da dobro znamo ko su, šta su i šta žele.“
Od zadovoljstva što slično mislimo, isto vidimo i dobro poznajemo poltronsku psihologiju, zagrlih i poljubih Patrijarha tri puta u obraz i odoh, ne osvrćući se da vidim perverzno ponašanje meni dobro poznatih presvlakača.

Uskoro ti presvlakači i preletači narediše početak suđenja meni za ugrožavanje države koju sam branio i na bojnom polju i u Hagu, a oni tu državu rasturili i doveli na nivo crne rupe u Evropi.

Zbog suđenja meni, a Patrijarhovih obaveza i bolesti, nisam više bio u stanju da se vidim s njim. Ostao mi je u dragoj uspomeni kao redak, častan čovek i prijatelj.
(Pisano u Zabeli gde se bivši načelnik Generalštaba nalazi zbog osude za špijunažu)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.