Kako sam sleteo na drvo na Rajcu: Priče generala napisane u zatvoru

Posle nezakonite smene sa dužnosti načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije i prevremenog penzionisanja, takođe bez zakonske osnove, od strane psihotičnog predsednika Savezne Republike Jugoslavije, odlučio sam da se bavim politikom sa glavnim ciljem pomoći demokratskoj opoziciji Srbije u smeni Slobodana Miloševića.

Bio sam u visoko psihofizičkoj kondiciji, veoma motivisan da sprečim dalju razgradnju države posle Kosovskog debakla osionih predatora oko Miloševića iz političkog i vojnog vrha, koji su uprkos mojim predlozima i zdravom razumu ušli u rat protiv 19 najrazvijenijih država sveta i njihove oružane sile NATO, a mi bez ijednog saveznika u svetu.

Formirao sam političku stranku Pokret za demokratsku Srbiju i zajedno sa drugim demokratskim snagama krenuo u svrgavanje Miloševića sa vlasti. Iako sam se na tome puno angažovao, zbog ležernog odnosa pripadnika Demokratske opozicije Srbije, imao sam slobodnog vremena i želeo da ga popunim sa nečim interesantnim i korisnim.

Kompletan život, a posebno radni vek, proveo sam u obavezama, zbog karaktera profesije i ograničene slobode, javila mi se potreba za nadkompenzacijom, a to sam i zbog ljubavi iz detinjstva prema letenju izabrao da ostvarim letenjem paraglajdingom.

Otišao sam u paraglajding klubu „Orao“, u razgovoru sa instruktorom, vlasnikom kluba, brzo sam našao zajednički jezik i učlanio snahu Jasminu, sina Sašu i sebe u taj klub.

Sutradan smo krenuli na praktično testiranje na improvizovanom poligonu ispod zgrade DIF-a na Košutnjaku.

Instruktor je bio zadovoljan našom motivacijom i predispozicijom za taj ekstremni sport i predložio je da idemo na zdravstveni pregled, a potom na teorijsku i praktičnu nastavu kako bismo za par meseci bili osposobljeni za izlazak na ispit za letača.

Otišao sam sa snahom i sinom na pregled u Vojnomedicinsku akademiju u pratnji dvoje unučadi. Komisija za rutinski zdravstveni pregled po završetku konstatovala je da smo zdravstveno-fizički zdravi i sposobni za letenje, pa nas je uputila na razgovor sa predsednicom komisije, damom – doktorom psihijatrije. Ona je, poštujući princip subordinacije, s obzirom na to da radi u vojnoj ustanovi, prvo primila mene na razgovor.

Postavila mi je razna pitanja, odgovarao sam izgleda zadovoljavajuće, da bi mi na kraju kazala: „U karijeri ste dosegli vrhunac i po činu i položaju, zdravi ste i sposobni za razne normalne aktivnosti, šta će vam ekstremni sport?“

Odgovorio sam da kompletan život, a posebno radni vek, proveo sam sa nizom ograničenja, povremeno sam se osećao kao bakterija pod mikroskopom pa hoću nadkompenzacijom da nadoknadim deo izgubljene lične slobode. Nasmejala se i pitala me šta o tome misle deca i unuci. Rekao sam joj da ih pita jer dolaze na razgovor sa vama po istom pitanju.

Izašao sam, na razgovor ušli su sin i snaha, ne znam šta su razgovarali, ali posle desetak minuta doktorica me pozvala i pred sinom i snahom mi rekla: „Skroz luda porodica, objektivno na osnovu nalaza i subjektivno na osnovu razgovora sposobni ste svi troje za letače paraglajdingom.“

Zadovoljni i mi i njihova deca, moji unuci Ira i Mig, dođemo kući, pohvalimo se ukućanima i pravo kod instruktora, damo mu uverenja o zdravstvenoj sposobnosti i on zadovoljan zakaže nam za naredni dan nastavak praktične obuke na Rajcu.

Dolazimo na vrh Rajca jugozapadno od LJiga. Nadmorska visina oko 800 metara, kraj septembra, lep i sunčan dan, vetar slab ali povoljan za uvežbavanje podizanja krila sa zemlje i održavanje iznad sebe u vazduhu, bez mogućnosti da se poleti. Nas troje marljivo razvijamo krilo, nameštamo sistem i svaki put dižemo krilo iznad sebe, hodamo i probamo komande, instruktor krajičkom oka nas kontroliše, a svu pažnju je posvetio mojim unucima koji ga zabavljaju dečjom pesmom: „Idemo u Afriku da sadimo papriku…“

Na pauzi pitam instruktora šta treba raditi ako slučajno poletimo, on se nasmeja i reče da je to u ovakvim uslovima nemoguće, bez brige, samo vi vežbajte kao do sada.

Pošto sam ja završio padobranski kurs i imao petnaestak skokova padobranom, imao sam predosećaj da dok sam vežbao podizanje krila paraglajdinga možda bih mogao poleteti. To nisam nikome rekao. Verovao sam iskusnom instruktoru da je to tu, u postojećim uslovima, nemoguće.

Nastavimo uvežbavanje podizanja krila i jednog momenta osetih da me krilo blago diže od zemlje, radostan ničim ne osporavam postojeću dinamiku i već sam iznad zemlje nekoliko metara, čujem viku instruktora, ali ne razumem šta kaže i već sam na padini gde se moje udaljenje od zemlje sve više povećava, zadovoljan neočekivanim uspehom letim dalje, setih se da praktično ne znam kako treba sleteti i htedoh primeniti padobransko iskustvo da se prizemljim, ali ispod mene je makadamski put sa bankinama punim većeg kamenja, letim dalje, nadlećem veliko divno krompirište idealno za prizemljenje, ali u njemu dvadesetak seljaka vadi krompir i pošto me primetiše nešto viču, ja od straha kako ću sleteti i da ne budem meta smeha seljaka koji će me sigurno prepoznati, nastavljam let dalje i vidim provaliju nekoliko stotina metara ispred sebe, ali i jedno veliko drvo na ivici krompirišta i početku provalije.

U momentu donosim odluku, sleteću na drvo, sigurnije mi je nego da letim u provaliju. Nekako natempiram pravo u drvo – javor visok tridesetak metara sa širokom krunom od tankih elastičnih grana još uvek pokrivenih zelenim lišćem. Spletom okolnosti krilo i ja jednovremeno udaramo u javor i jednovremeno se zaustavljamo u elastičnoj krošnji.

Nemam nikakvih ozleda, kanapi i krilo zapleteni u granju, a ja u sedalu čvrsto oslonjen na savijene grane.

Srećan što sam poleteo, još više što naleteh na spasonosni javor, iznenadna graja seljaka koji su sve posmatrali pomuti mi sreću povicima: „Jesi li živ?“, razmišljam ako me prepoznaju bolje da sam odleteo u provaliju, odgovorih: „Jesam živ i neozleđen.“ „Hvala bogu“, reče ženski glas, a duboki bariton upita: „Jesi to ti, generale Perišiću?“ Šta ću, nemam izlaza, odgovorih da jesam, kad on nastavi: „Sve sam mogao verovati, ali da general Perišić sleti u naše krompirište i to na jedino drvo, nikako nisam.“ Potom se prolomi aplauz dvadesetak žuljevitih ruku i horski: „Spasio te bog, đenerale!“

Utom dotrčaše sin i snaha, unuci i instruktor, svi srećni što ostadoh živ, a ja još upetljan u grane od sramote ne smem da siđem sa drveta. Posle raspetljavanja, ipak siđoh, zahvalih se seljacima i pozvah ih u lovački dom na piće, oni rekoše da ne mogu prekidati rad, a ja im onda pošaljem dve gajbe hladnog piva.

Kad god, posle toga, dođem na Rajac i planinski dom, ko god me vidi pita: „Đenerale, jesi li poslao vladiku da osvešta naše drvo?“ Obećah.

Nažalost, od tada je prošlo 25 godina, još nisam ispunio obećanje jer me sprečiše suđenje i robijanje u Hagu, pa suđenje u Beogradu i evo sada robijanje u Zabeli. Ali kad izađem sigurno ću ispuniti obećanje počasnim letom u toku osveštanja Javora-Spasitelja, a potom uz vruću rakiju i pečenje u planinskom domu. Pozvani će biti svi građani Rajca i okoline, posebno kopači krompira, normalno i prijatelji. Poziv će biti javan preko svih medija.

Zabela, 21.12.2025.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.