Četiri pitanja o povećanju broja vojnih specijalaca

Prvo, ko je i na bazi kojih prethodnih informacija, doneo odluku da dođe do značajnog skoka u broju pripadnika 63. padobranske brigade, 72. brigade za specijalne operacije i eventualno, „Kobri“? Prema onome što je nedavno izjavio resorni minister, to je naredio predsednik Srbije koji je, kako to vrlo često vole da istaknu članovi Srpske napredne stranke, “vrhovni komandant vojske”. Nejasno je da li su ovoj odluci prethodile vojnostručne diskusije u Generalštabu (pošto ekspertskih rasprava sa akademskim i civilnim sektorom nije bilo) na tu temu, ili se radi o novom pokušaju da se kroz vojna pitanja, dođe do lakih političkih poena.

Sistem odbrane, kao i sistem bezbednosti u celini, je vrlo značajna društvena struktura koja se bavi ozbiljnim poslom, te donošenje odluka koje se tiču promena u fizionomiji oružanih snaga, mora prethodno biti procenjeno i utemeljeno. U idealnom slučaju, to se čini na osnovu javnih ili tajnih, delimičnih ili opštih bezbednosnih procena, koje se opet, baziraju na javno dostupnim informacijama o političkim i vojnim trendovima u bližem okruženju, kao i na saznanjima obaveštajnih i bezbednosnih službi. Politički predstavnici građana se u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, nisu potrudili da objasne šta je inicijalna kapisla oko ovog krupnog manevra u organizaciji specijalnih jedinica.

Odluke koje se tiču vojske, u demokratskim društvima u kojima vlada civilna kontrola oružanih snaga, donose civili, ali je neophodno da svaka odluka bude bazirana i na zaključcima do kojih dođe Generalštab – na kraju krajeva, svrha postojanja ovog tela u lancu komandovanja je između ostalog, u pružanju ekspertskog viđenja problematike relevantne za oružane snage.

Pitanja koja su vojne prirode ne smeju se rešavati bez prethodne konsultacije sa profesionalcima i stručnjacima iz same vojske. Jednostavno, znanje akademskih i civilnih stručnjaka može da pruži opšti okvir za sagledavanje određene odluke iz više uglova, što često promiče tematski uže orijentisanim vojnim stručnjacima, ali dubinsko znanje o vojnim pitanjima organizacione prirode imaju ljudi koji se time profesionalno bave. Stvar može da dobije još tragičniju notu ukoliko se zanemare i smernice civilnih, ali i vojnih stručnjaka. Poznavajući srpsku političku praksu poslednjih godina, nije nemoguće da je sled događaja bio upravo takav, te da se radi o još jednoj političkoj instrumentalizaciji oružanih snaga Srbije.

Drugo pitanje je pitanje funkcionalnosti i operativnosti ovih jedinica. Shodno funkcionalnoj ulozi koju vrše specijalne jedinice Vojske Srbije, diskutabilno je da li će višestruko uvećanje broja pripadnika konsekvetno dovesti i do boljih rezultata zadataka koje će ove jedinice vršiti na terenu. Kao jedinice sa specijalnim namenama, 63. padobranska brigada, 72. brigade za specijalne operacije, pa i “Kobre”, deluju u situacijama kada redovni kontingenti Vojske Srbije nisu dovoljno osposobljeni, a ni pogodni – u protivterorističkim, protivdiverzionim akcijama, ili, u slučaju “padobranaca”, prilikom vertikalnog manevra iza neprijateljskih linija. U svim ovim aktivnostima, brojnost pripadnika jedinica nije od presudnog značaja, već stepen njihove obuke i kvalitet opreme koju koriste.

Preciznije rečeno, ako, primera radi, pođemo od zakonom definisanih zadataka 72. brigade za specijalne operacije (izviđanje u operativnoj i taktičkoj dubini, izvođenje diverzija na neprijateljskim vojnim objektima, učešće u obaveštajnim operacijama, rešavanje talačkih situacija, uništenje terorističkih grupa, gušenje oružane pobune, otkrivanje i obeležavanje ciljeva za dejstvo avijacije i artiljerije i spasavanje oborenih pilota, ostavljenih i ubačenih izviđačko-diverzantskih grupa i pojedinaca u pozadini neprijatelja), onda s pravom možemo osporiti tezu da će povećanjem broja pripadnika ove elitne jedinice, i uspeh u realizaciji zacrtanih zadataka biti veći.

Treće pitanje je u tesnoj vezi sa drugim, i tiče se načina popune kadra. Tendencija koja postoji među srpskim policijskim posebnim i specijalnim jedinicama, da se (posle, istina, zahtevne obuke) angažuju i lica iz civilstva, sva je prilika da će se preneti i na vojne jedinice. To je samo po sebi “mač sa dve oštrice”. S jedne strane “običnim” ljudima se pruža prilika da ostvare san i da postanu deo najelitnijih specijalnih jedinica a da prethodno nisu bili deo sistema odbrane, čime se i vojska približava ljudima, te se sprečava da postane svojevrsna izolovana kasta.

S druge strane, policijski, vojnički i bezbednjački poziv, naročito ukoliko se on realizuje na tako bitnom mestu kao što je slučaj u specijalnim jedinicama, mora počivati na principu vrhunskog profesionalizma i obučenosti, ukoliko se želi da takve formacije budu uzdanica, a njihovi pripadnici, ponos. Vrlo je diskutabilno da li se to može postići u relativno kratkom roku od 6 meseci, a naročito u situaciji kada se broj specijalaca povećava tri puta za manje od godinu dana. S toga, može se očekivati da će kvantitet broja pripadnika oboriti kvalitet ovih jedinica.

Četvrto pitanje, ali ne i manje značajno, tiče se psihološkog i finansijskog momenta. On može imati dvostruko dejstvo – ka unutra i ka spolja. Unutrašnje dejstvo je psihološko-moralne prirode. Ako se ostvari ono što je rekao predsednik Republike, a to je povećanje plata pripadnika ovih jedinica na 200.000 dinara (i više od toga, kad se uračunaju dežurstva), onda treba voditi računa da takva praksa ne poremeti odnose unutar same vojske. Istina, pripadnici specijalnih jedinica su i do sada imali veće plate nego što je imalo, recimo, osoblje u rangu podoficira, ali se razlika u zaradama mogla meriti desetinama hiljada dinara, a ne stotinama. Takav sled događaja, može dovesti do dodatnog nezadovoljstva među samim vojnim profesionalcima, te daljeg napuštanja Vojske Srbije koje je, prethodnih godina, na značajnom nivou.

Pored delovanja ka unutra, finansijske implikacije delovanja dva faktora (povećanje broja pripadnika jedinica i povećanje njihovih plata) ogledaće se i kroz značajnije opterećenje budžeta koji pune svi građani Srbije. U prevodu, to može značiti novi udar na novčanike stanovništva kroz povećanje poreza ili zanemarivanja finansiranja nekih drugih važnih društvenih oblasti (recimo, obrazovanja, kulture, zaštite životne sredine i sl.). Teško je zamisliti da će se vladajuća politička oligarhija odlučiti da u okviru postojećeg opsega budžeta namenjenog odbrani i vojsci, smanjiti iznos za nabavljanje novih, glamuroznih sistema naoružanja kako bi povećali plate ljudima koji u toj istoj vojsci i rade. Nabavka sistema PVO ima mnogo većeg odjeka među biračkim telom, nego uvećanje iznosa toplog obroka za osoblje koje istim tim sistemom, manevrišu.

Sva navedena pitanja ostaju otvorena, a budući da je generalna tendencija donošenja populističkih mera u svim, a naročito u sektoru bezbednosti, velike su šanse da takva i ostanu. Međutim, to će samo dovesti do daljeg gubljenja kredibiliteta nekih od najznačajnijih poluga oružane moći Srbije, a samim tim, i sistema bezbednosti u celini.

Jedino što je u celoj problematici nedvosmisleno, jeste značaj koji vojne specijalne jedinice imaju u projekciji ofanzivne i defanzivne oružane moći naše zemlje. Apsolutno nije pogrešno reći da su 63. padobranska brigada i 72. brigada za specijalne operacije nešto najbolje što srpski bezbednosni sistem ima, te u njihov razvoj i osavremenjivanje obuke svakako treba ulagati, a sve u cilju uvećanja njihove operativne sposobnosti i profesionalnih i etičkih normi koje treba da tom prilikom poštuju.

Diskutabilno je da li su najavljene mere ispravan put ka tom cilju.