Praznik za žive mrtvace

Uskoro ćemo ih sretati na ulici, trotoaru, kafićima, restoranima.. ZAŠTO? Da li zbog uloge druga, drugarice kojih se jedan čovek ne odriče? Ili zbog principa Cosa Nostre da se čuvaju ljudi koji se naplaćuju iz istog izvora, novčanika svih građana Srbije.

Ali, to im ne uklanja osnovni atribut da su hodajući mrtvaci, što će svi videti prvog dana kada se promeni režim. Doživeće ljudi konačno operaciju političke katarakte i progledati. Oni koji su sramno ćutali uvijeni u strah i od sopstvene senke, kada padne režim, iznenada će se ohrabriti i biće najglasniji u traženju političkih „vešala“ za ružne, politički prljave i zle.

Nadam se da je Srbija odrasla i da prepoznaje sadašnje zlo, ali i ono koje će sutra pokušati da dođe na vlast. Politička istorija je duga i bolna učiteljica života. Ona pravi malo grešaka pa će i Srbiju nešto naučiti, jer nju niko ne može poklopiti, može joj samo zameriti na akademskom kašnjenju, ali i tih „petnaestak“ minuta možemo shvatiti i oprostiti joj. Mi praštamo, ali istorija ne prašta i svako dođe na svoj red za istorijsku kušnju.

Daleko sam od toga da predviđam skori pad Minhauzena iz zemunske Kapetanije. Ali, vidim mu ozbiljne greške i kuda se kreće. Da izvrnem Bajaginu pesmu, uskoro će biti na putu 442 od Beograda. Ali, teško će se ukrcati na Vulinov ruski voz, a još teže preplivati Atlantik, jer tamo ima mnogo više sposobnijih košarkaških trenera. Ne bih mu savetovao ni da pokuša da dobaci do Rajne ili Sene.

Konačno, Srpska Atina je tragično zbog streljanih betonom od strane njegovih kompanjona, kojih se ne odriče, došla na sve svetske naslovnice. Meni je zbog mog prethodnog života i bitisanja u Vašingtonu, mnogo uglednih Amerikanaca izjavilo saučešće.

Istovremeno su gromoglasno utihnule zapadne ambasade, pa i one do sada najglasnije. Jednima je pala vlada na Labu i čekaju izbore u januaru, drugi na Potomku čekaju 20. januar da pišu ostavke, treći na Seni paralizovani i na kiseoniku u kućnim uslovima. Čarobnjaci sa Temze moraju da se konsoliduju jer su im prethodnici ostavili krš i lom. Čuju se samo sultani iz Stambola i Pešte, ili po neki nerazgovetni glas iz bivših istočnih zemalja, ala Tusk ili Fico.

Novi Sad je kao sedište teškog zločina okrenuo Vučićevu i režimsku neimarsku stranicu. Okretanje te stranice je opoziciji u Srbiji dalo jedinstvenu priliku da uzdrma režim i da ne brinu o poslaničkim platama i privilegijama, već da uđu u ozbiljnu gurku i borbu. Nažalost, oni su i dalje razdvojeni u trojstvu i verovatno ne haju šta će im napisati čovek u ozbiljnijim godinama i sa iskustvom a bez političkih ambicija, kao pisac ovih redova. Možda me prozovu gunđalom ili mapetovcem sa balkona, ali je meni ipak lakše da ovo izbacim iz sebe.

Veliko su osveženje Goran Ješić, Bojan Pajtić, Miran Pogačar i Bačulov, i svaka progresivna i demokratska opozicija ih mora prigrliti, kako ona stara koja se fudbalskim žargonom ispromašivala, tako i ova mlađa, zelenija i nadobudna koja nije savladala taktiku i metode i vise liči na zeca koji lovi vuka. A mlade par ekselans vukove imamo, Ivana Ninića, Vladicu Ilića, Sofiju Mandić. Ovakvi srećom mlađi borci, koji rizikuju sve, mogu da naprave razliku, politička Crvenkapa ne može, osim u bajci.

Na kraju, opozicija mora čvrsto i uporno da se bori bez straha od Trampa, Šolca i Makrona, jer oni misle o sebi pre svega, zar ne?

Autor je srpski i jugoslovenski diplomata

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.