Da li se više isplati biti nečija žen(sk)a

Brojne deklaracije, pa i razna zakonska akta na globalnom, državnom ili lokalnom nivou insistiraju na ravnopravnosti polova, na dostojanstvu žene. Međutim, sama činjenica da se položaj žene mora tretirati posebnom legislativom, isticanjem njene polne , odnosno rodne ravnopravnosti bez obzira što je zaštićena sveobuhvatnom deklaracijom o ljudskim pravima i slobodama, govori da žene u celom svetu ne mogu da se izbore za ranopravan društveni položaj koji bi značio i uticaj shodan obrazovanju, znanju, sposobnostima, kao što to uglavnom važi za muškarce.

Jedno istraživanje Ankice Kuburovićpri Institutu „Jovan Cvijić“ u Beogradu osvetljava socio-demografske osobenosti ženskog i muškog stanovništva centralne Srbije na početku ovog veka. Na osnovu tog istraživanja, sa prosekom od 41 godine, žene u Srbiji su stariji deo populacije. Žene su i neobrazovaniji deo stanovništva Srbije i čine 27,5 odsto ukupnog broja onih bez škole i sa nepotpunim osnovnim obrazovanjem. Veći broj je i nezaposlenih među ženama.

Prijepoljska Skupština opštine je jedna od najbrojnijih u državi. Od čak 61 odbornika, samo 10 je bilo odbornica u prethodnom skupštinskom sazivu. Žena gotovo da i nema na direktorskim mestima u javnim službama, odnosno gde se voljom partijskih prvaka odrađuju profitabilni i važni poslovi, gde se kreira opštinska politika i određuju prioriteti. Izuzetak je načelnica Opštinske uprave Hanka Hajdarevićkoja je u dva mandata na tom veoma odgovornom mestu.

Skupština opštine je u okviru brojnih stalnih radnih tela (ima ih petnaestak) u martu 2010. godine, znatno kasnije nego ostala, formirala i Odbor za rodnu ravnopravnost. Po rečima predsednice odbora Tomislavke Despotović, edukacija članica odbora bila je na najvišem nivou, jer su odlazle na gotovo sve seminare ali kad je rečo praktičnom radu, on je izostao jer često ni članice nisu dolazile na sastanke (jedna doktorica nije došla ni na jedan). Razlozi izostanaka koje su navodile članice, delegirane u ovaj odbor isključivo po partijskoj pripadnosti, svode se na „prezauzetost drugim obavezama“, ali i nedostatak sredstava da bi se nešto više uradilo jer odbor nije imao nikakva budžetom predvidjena sredstva za rad. Nekoliko nevladinih organizacija bavi se „ženskim pitanjima“, održavaju se edukacijska predavanja o prevenciji bolesti žena, odlazi se na seminare ali i izlete, pokreću se i akcije koje su deo „ženske mreže“, konkuriše se za finansijsku potporu kroz projekte koje podržavaju danas brojne države, pa se ne mala sredstva ulažu po ovom osnovu, a kako bi ženska emancipacija bila i praktično vidljiva u društvu. Za sada, to, očigledno, ne daje razultate, barem ne one koji bi se očekivali na osnovu uloženog novca tokom prethodne decenije u nevladin sektor.

Žene se kroz najnovije projekte „edukuju“ kako bi se „ekonomski osnažile“ i to vraćanjem na „tradicionalna zanimanja“, a to će reći da vezu, heklaju, štrikaju, šiju, da tkaju na razbojima, prave ikebane, džemove i turšije. To potenciraju veoma dobro plaćeni projekti od strane inostranih partnera koji se sprovode i u prijepoljskoj opštini. One brojne žene koje su do juče bile radnice u tekstilnoj i obućarskoj industriji gde su decenijama činile ubedljivu većinu, bile birane u razne institucije upravljanja u svojim kolektivima, ne retko bile delegirane i u značajne društvene forume, danas su ili bez posla ili su kroz socijalni program mizerno „isplaćene“ za godine mukotrpnog rada. Ostavljene i bukvalno da se snalaze u sredini gde gotovo da nema nikakve industrije, ove žene danas, u vrlo sumnjivim uslovima rade u mini pogonima, često po privatnim kućama i podrumima, bez da se zna kakav je njihov socijalni status (da li primaju zagarantovanu platu, da li im se redovno uplaćuje penziono i zdravstveno osiguranje). Koliko žena radi na crno za sada se ne može pouzdano reći ali njihov položaj liči na onaj iz knjiga Čarlsa Dikensa jer su vrlo često žrtve ucena poslodavaca. Tome u prilog govori i podatak da brojne mlade, tek završene srednjoškolke, rade „probno“ po mesec dana u buticima ili prodavnicama, nemaju adekvatnu platu, nisu socijalno ni zdravsteno zbrinute i ne retko bivaju otpuštene posle mesec-dva tog probnog rada, jer „nisu zadovoljile“. Među lokalnim političkim ekponentima gotovo da nema žena, odnosno ne zauzimaju ni jedno lidersko mesto. Nikada ni jedna žene iz ovog kraja nije bila poslanica u parlamenmtu. Za sada ženska ravnopravnost ogleda se u insistiranju da profesionalna zanimanja dobiju rodnoravnopravne nazive, što ne retko izaziva podsmeh i ruganje, zbog rogobatnosti tih novogovornih rodnopravnih termina.

Pred nama su izbori. Partije su „naterane“ da poštuju svoje članice i da ih stave na listu. Trži se i da barem jedna trećina žene sedi u skupštinama. Na osnovu dosadašnje „prakse“, ostaje otvoreno pitanje: da li je bolje biti žena koja se svojom pameću bori za svoj položaj u društvu, koja konkuriše svojim znanjem i svojom ličnošću ili je udobnije biti „nečija“ žen(sk)a ili rodjaka jer je to način na koji se mnogo jednostavnije, kroz političku trgovinu lokalnih mačo moćnika, obezbeđuje radno mesto i preko noći se izlazi iz društvene anonimnosti i beznačajnosti.