Foto: Privatna arhiva kolekcionara Slobodana StojkovićaU jednoj trošnoj kući na Dorćolu tekli su poslednji minuti ovozemaljskog života Borisava Bore Stankovića. Umro je okružen svojim najmilijima. Pored njega su bile ćerke i supruga. Ima li ikoga u Srbiji kome bi trebalo da se napiše ko je bio slavni, veliki, neprevaziđeni, danas aktuleni pisac i rođeni Vranjanac?
Ali, setićemo ga se i ovog dana. Bora, među Vranjancima, poznat i po nadimku Kožder, umro je na današnji dan, 21. oktobra 1927. godine, u 53. godini života.
Poslednji dan, jednog od najplodnijih pisaca na ovim prostorima, na svom početku nije nagoveštavao šta će desiti.
Bio je petak. Veče. Bora je stigao pred zgradu Narodnog pozorišta u Beogradu. Pripremalo se izvođenje „Tašane“. Nije ušao u zgradu. Pozlilo mu je i odmah je pozorišnim fijakerom prebačen u kuću koja je bila na obližnjem Dorćolu.
Kraj
Pred ponoć je umro. Sahranjen je, kako je zabeležila istorija, 23. oktobra, u nedelju „bez muzike i pevačkog društva, bez učenika i profesora“.
U martu iste godine penzionisan je državnim ukazom. Zvanični podaci govore da je pisac preminuo od uremije.
Borisav Stanković rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju, kao jedino dete obućara Stojana Stankovića zvanog Pevac, u braku sa suprugom Vaskom.
Otac mu je umro kada je Bora imao pet godina, a dve godine kasnije i majka. Baba po ocu Zlata, preuzela je brigu o njemu. Bora je pomagao od malena nižući duvan po bogatim čorbadžijskim kućama i tako se školovao.
Tačno 22. juna 1900. godine premijerno će, u režiji Ilije Stanojevića, sa muzikom koju je konponovao Franja Pokorni, biti izvedena „Koštana“ – pozorišna igra u četiri čina.
Premijera se dogodila u Kraljevskom srpskom narodnom pozorištu u Beogradu. Predstava je doživela potpuni neuspeh. Godinu dana kasnije, preciznije 20. oktobra 1901.godine, prerađena verzija „Koštane“ doživela je u istoj sali prestoničkog pozorišta veliki uspeh.
Koštana
Godinu dana kasnije „Koštana“ će se pojaviti u štapanom izdanju, a njen pisac će na preporuku važnih Beograđana postati pitomac kraljice Drage.
Neposredno pre prevrata u maju 1903. godine, kada su ubijeni Kralja Aleksandar i kraljica Draga Stanković, podnosi zahtev za jednogodišnji odlazak u Francusku.
Odsustvo mu se odobrava, ali on zbog optužbi da želi da ode u Švajcarsku i pridruži se Petru Krađorđeviću ne odlazi na taj put.
Nailaze godine stalnih premeštaja, pa radi kao carinik, najpre na železničkoj stanici u Beogradu, a potom na Mokroj gori, odakle odlazi za poreznika u Niš.
Porodica se u Niš sa Borom doseljava 1914. godine. Tokom 1915.godine povlači se sa srpskom vojskom preko Kraljeva, Prištine i Peći u Podgoricu.
Godinu dana kasnije Stanković će biti zarobljen i deportovan u Derventu, iako je voz, u kojem je bio, trebalo da produži ka Budimpešti u čemu je kompozicija bila sprečena zbog tifusa.
Zalaganjem Koste Hermana, Stanković će 1916. godine biti oslobođen iz logora i vratiće se u Beograd. U periodu pod okupacijom sarađivaće sa „Beogradskim novinama“, samo da bi preživo, zbog čega će biti žestoko napadan u beogradskoj štampi.
„Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem.
Činovnički poslovi
Sve do 1924. godine Stanković će raditi sitne činovničke poslove. Trpeti uvrede javnosti i provodeći vreme po beogradskim kafanama.
Godinu dana pre piščeve smrti uslediće pismo „žene iz Vranja“ Ministarstvu prosvete u kome je tvrdila da je učestvovala u pisanju Koštane, te da je drama nastala na osnovu njene priče.
U Beograd dolazi i muž Koštane – Maksut, a pisac se sam brani od optužbi da je „pravu junakinju video tek nakon premijere komada“.
Bora je u Vranje retko dolazio. Ostalo je zapisano da je uvek „bio zamišljen i odsutno zagledan u prazno“.
Valjda je tako moglo da se dosegne ono što se i danas tumači kroz „Gazda Mladena“, „Nečistu krv“, „Božje ljude“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
