Desimir Tošić uvek je u prvom planu video čoveka 1Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Kada sam okrenuo poslednju stranicu ove hronike i osvrnuo se na pređeni put, preda mnom se ukazalo praktično celo minulo stoleće.

Asocijacija na Bertolučijevu filmsku epopeju Dvadeseti vek bila je neizbežna.

Tošićev život, odjednom sam postao siguran – bilo kao ono što je lično iskusio ili kao ono o čemu je ostavio autentično svedočanstvo kroz istorijske analize i eseje – dostojan je da bude ovekovečen jednom kinematografskom umetničkom sagom.

Slagalo bi se to i sa Tošićevom ličnošću. Iako je bio čovek (od) reči, nema sumnje da je izuzetno voleo i cenio sliku.

O tome svedoči ne samo časopis Naša reč – koji je praktično od prvog dana sadržao likovne priloge, a malo kasnije i filmske kritike – nego i knjige koje je kasnije objavljivao.

Sve one, po pravilu, bile su obogaćene fotografijama ljudi o kojima je pisao.

A Tošić je, sa kakvom god temom da se uhvatio u koštac, uvek u prvom planu video čoveka.

Malo je film, potrebna je serija

Pođimo redom.

Osim rođendana 19. februara 1920. u Beloj Palanci podno Stare planine, o ranoj Tošićevoj mladosti nema podataka; iz detinjstva u Nišu svega par medaljona – sećanje na stričeviće Džuniće, među njima i Slobodana, kasnije poznatog književnika, đačka ekskurzija u Prištinu i Skoplje.

Preseljenje u Beograd 1934, sahrana kralja Aleksandra, Treća muška gimnazija gde će se prvi put, blago, sudariti sa komunistima (Draža Marković, Marko Nikezić, Miodrag Popović) u Književnom društvu Javor, pa zatim kao aktivni pripadnik Demokratske omladine na Univerzitetu (gde će prvi put videti Milovana Đilasa, upoznati Iva Lolu Ribara, neprikosnovenog, samouverenog lidera, dok će mu Avdo Humo, iako skojevac, postati prijatelj).

Sledi govor na komemoraciji povodom smrti predsednika DS Ljubimira Davidovića, pokretanje dva lista, Demokrat i Reč, učešće na demonstracijama 27, ali i prethodnog, 26. marta; bombardovanje Beograda 6. aprila 1941, odlazak u dobrovoljce i ličan uvid u krah jugoslovenske vojske.

Desimir Tošić uvek je u prvom planu video čoveka 2

Život u okupiranoj Srbiji, ilegalan rad, odluka da se ipak ne priključi pokretu Draže Mihailovića, hapšenje, boravak u zatvoru Gestapoa, logor na Starom sajmištu, pa zatim internirac u Austriji, bekstvo iz logora i povratak u Srbiju, boravak tokom leta 1944. u Pranjanima i okolini; bekstvo u emigraciju teretnim vozom, devetomesečno krstarenje zapadnom Evropom i najzad dolazak u Pariz poslednjeg dana juna 1945. godine.

Studije, borba za egzistenciju, osnivanje Srpske demokratske omladine, Srpske omladinske zadruge Oslobođenje, osnivanje časopisa Naša reč i Biblioteke Naše delo; prva knjiga Totalitarizam i prava čoveka, na francuskom 1948, o kojoj piše i jedan Le Monde; osnivanje Saveza Oslobođenje.

Ženidba, druga knjiga, Srpski nacionalni problemi, na srpskom, ćirilicom; život na ivici egzistencije, danju radi u Institutu političkih nauka i kao urednik Naše reči, a noću kao čuvar u jednom privatnom preduzeću; rođenje prve ćerke, a zatim odlazak u Ameriku (1956) kao pokušaj da reši egzistencijalna pitanja; rođenje druge ćerke i povratak u Evropu neobavljenog posla, odnosno prelazak u London (1958); definitivno i potpuno preuzimanje rukovođenja Našom reči.

Razgovarao u četiri oka i/ili se dopisivao sa Živkom Topalovićem, Vlatkom Mačekom, Slobodanom Jovanovićem, Milošem Crnjanskim, Dragoljubom Jovanovićem.

Na spoljnom planu: sukob Tito-Stajin, Đilasov pad, mađarska revolucija, Korejski rat, pomirenje Tito-Hruščov, hladni rat.

Tokom šezdesetih Kubanska kriza, ubistvo Kenedija, rađanje Pokreta nesvrstanih, pad Rankovića, privredna reforma, studentske demonstracije, sovjetska okupacija Čehoslovačke, hrvatsko proljeće, pad srpskih liberala.

Rad na izgradnji Demokratske alternative, te u tom sklopu tesna saradnja sa nizom projugoslovenski orijentisanih Hrvata (Vane Ivanović), Slovenaca (Ljubo Sirc) i Muslimana (Adil Zulfikarpašić), da ovde pomenem samo najistaknutije.

Upoznavanje sa Milovanom Đilasom.

Ustav iz 1974, smrta Tita i Kardelja.

Emigrantska Naša reč postaje glavno glasilo srpske democratske opozicije, objavljuje praktično sve njene proglase, peticije, apele i ostala dokumenta.

Sve tešnja veza sa demokratskom opozicijom osamdesetih kulminirala je kolektivnim učlanjenjem Saveza Oslobođenje u Demokratsku stranku, Tošićevim povratkom u otadžbinu (1990) i gotovo istovremenim njegovim ulaskom u Glavni odbor, a ubrzo i izborom za drugog potpredsednika DS.

Za svih tih četrdeset i kusur godina Tošić ne samo da uređuje i piše nego i organizuje distribuciju ilegalnog materijala, putuje i drži predavanja širom (zapadne) Evrope i (severa) Severne Amerike.

Razbijanje SFR Jugoslavije, rat u Hrvatskoj i Bosni, hiperinflacija i sankcije.

Tošić postaje poslanik u Narodnoj skupštini; potom napušta Demokratsku stranku i osniva Demokratski centar; opet bombardovanje (1999), petooktobarska revolucija, ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića, povratak u DS.

Neverovatno je širok krug ljudi sa kojima se Tošić sretao, sa kojima je razgovarao i manje ili više sarađivao; krećući se zapravo između antipoda: sedeo je (na večeri) kod filozofa Ljubomira Tadića zajedno sa Svetozarom Stojanovićem i Dragoljubom Mićunovićem i viđao se sa Slobodanom Inićem i Vladimirom Gligorovim; družio se sa Mihajlom Mihajlovom i (mada manje) Dražom Markovićem; razgovarao je sa Dobricom Ćosićem i (još više) sa Latinkom Perović; u njegovom radijusu bili su Matija Bećković i Lazar Stojanović, polemisao je sa Miodragom Jovičićem i Nebojšom Popovom, bio je blizak sa Mirom Radojević i Dubravkom Stojanović.

Posebno mesto i dalje je pripadalo Milovanu Đilasu.

Za sve to vreme, takođe, Tošić je neumorno pisao – da podsetim, oko 600 članaka nakon povratka, ako se tome doda i onih preko 400 u emigraciji, ukupno više od hiljadu – u dnevnim novinama, magazinima i stručnim časopisima; objavio je 10 knjiga.

Pri čemu nije publikovano sve što je napisao.

Recimo, kako je sam zabeležio, primedbe na knjigu jednog mladog istoričara, na više od 50 gusto kucanih strana.

Govorio je ne samo na naučnim skupovima i javnim tribinama nego i špartao srpskom provincijom, učestvovao u političkim kampanjama, objašnjavao, agitovao – sa mladalačkom energijom.

Biografija poput najboljeg scenarija, zar ne. Malo je film, potrebna je serija, da se malo našalim.

Kroz sve te događaje, prelomne i sudbonosne, kroz susrete sa ljudima, moćnim i harizmatičnim – jedni bi rekli uprkos, drugi baš zbog toga – Tošić je prolazio ostajući svoj i autonoman.

Mogao je da promeni mišljenje – što je naravno odlika svakog pametnog čoveka – ali načela nije menjao.

To je zapravo bilo utkano u njegovu političku filozofiju društvenog kompromisa i demokratske evolucije.

Tošić je bio za revoluciju evolutivnim putem.

To je samo na prvi pogled paradoksalno.

Jer, Srbiji su (bile) potrebne temeljite promene, ali se do njih može doći jedino postepeno, kroz proces. I – sarađujući sa istorijom, kako je voleo da kaže.

Desimir Tošić je živeo u 20, ali je bio čovek 21. veka.

Organizator i učesnik martovskih demonstracija 1941.

U želji da okupi što veću masu demonstranata „oko podne 26. marta predsednik demokrata D. Tošić posetio je socijalistički, radikalni, zemljoradnički i Srpski kulturni klub. Pozvao ih je na kolektivni otpor, na kolektivne demonstracije, na bunt, na revoluciju“.

Svi su to primili „sa oduševljenjem u onoj opštoj opijenosti otporom protiv neprijatelja Jugoslavije i srpskog naroda“.

„Demokrati nisu hteli mnogo da očekuju od ovih demonstracija“, jer su „njihove snage bile male i slabe, radilo se o stotini-dve studenata“, objašnjava Tošić svoju poziciju, ali nisu ni mogli „poći zajedno sa komunistima na demonstracije (…) jer bi čovek morao da sledi njihove parole, one koje su tada bile defetističke. Komunisti su posle podne oko pet časova preko demokratskog rukovodioca Zečevića ponovo pozvali nas na zajedničke demonstracije. Klub je ponovo odbio da učesvuje na zajedničkim demonstracijama“.

Tako je Studentski demokratski klub počeo da priprema sopstvene demonstracije, a masu koja mu je nedostajala mislio je da obezbedi od mladih koji će se te večeri naći na korzou u Knez Mihailovoj.

Dakle, piše Tošić, „u šest sati posle podne oko 200 skoro svih skupljenih članova i najbližih saradnika Kluba krenuli su ka Knez Mihailovoj ulici gde je trebalo iskoristiti ogromnu masu sveta: na korzou verovatno svake večeri ima dve do tri hiljade mladih“.

Po dogovoru, „komunisti su se imali pojaviti kod Mostara i na Slaviji“ i tako podržati, iako organizaciono odvojene, zajedničke demonstracije.

Ali do toga nije došlo: „Odbačeni i izdani od svih, u besciljnom očekivanju komunista, vođstvo demokrata je nekoliko trenutaka pre sedam časova dalo znak za opšti poklik. D. Tošić je prvi kod Ruskog cara počeo: Dole Trojni pakt! Živela Jugoslavija! Živela demokratija. Živeo srpski narod“.

Njemu su se priključili i drugi lideri demokratske omladine: „Iz stotina mladih grla prolamalo se (…) u ritmu, bez prekida: Dole pakt, branićemo granice“.

Tošić beleži dramatičan momenat: „U mrtvoj tišini počinje državna himna: Bože pravde, ti što spase…“

Ali snage reda i zakona nisu se dale zbuniti.

Praktično u isti mah, kao da je to bio tajni znak ili komanda, „policija vadi gumene palice i prilazi redovima studenata. Iza žandarmskih palica vrišti glas omladinske sirene: Dole pakt! Živela sloboda! Živela Jugoslavija! Branićemo granice! Nalet policije sa svih strana, kordoni pucaju; mase naleću; pljušte (…) udarci preko leđa akademskih građana. U devet časova uveče predsednik Tošić je telefonirao stranačkoj kancelariji u Frankopanovoj i javio da su demonstracije održane, da se o povređenima ne zna, ali da se nada da neće biti velikih hapšenja“.

To, međutim, nije bio kraj tog burnog dana: „U 10 časova uveče u prostorijama Srpskog kulturnog kluba došlo je do sastanka praktično svih partijskih podmladaka sem komunističkog (da li zato što nije ni bio pozvan ili mladi komunisti nisu hteli da se odazovu – ne kaže se). Bili su tu „predstavnici Sokola, radikala, JNS, zemljoradnika, socijalista, demokrata i Srpskog kulturnog kluba“, kao i predstavnici srednjoškolaca.

Bili su prisutni i Desimir i Budimir Tošić.

„Posle dugog većanja, do kasno u noć, došlo se do opšte saglasnosti da se narod nakon događaja 25. marta i potpisa Trojnog pakta pozove na ustanak protiv Vlade“ te da „Vladu treba obarati“, odnosno „obrazovati jednu novu koncentracionu vladu koja će sa puno autoriteta nositi sudbinu države u svojim rukama“.

Takođe, doneta je odluka da se (od svih prisutnih organizacija) formira Omladinski front za odbranu otadžbine „kao predstavnik celokupne rodoljubive omladine“. Istom prilikom, „oko ponoći“, usvojen je Proglas kojim se javnost obaveštava o osnivanju Fronta i njegovim ciljevima.

Bilo je, na kraju, planirano da „rano ujutru“ ovaj dokument „bude razdeljen po Beogradu“, a da se posle toga „vođstva grupa, kako zbog sadržine Proglasa, tako i zbog tajnih tajnih odredaba u Paktu od 25. marta, izgube iz Beograda, pošto prethodno utvrde međusobnu vezu“.

Prva rečenica Proglasa glasi: Dole izdajnička vlada.

Njime se poručuje da „potpisivanje Trojnog pakta predstavlja za našu državu ne samo sramotu i poniženje i izdaju narodnih tradicija i ideala, već i odustajanje od proklamovane neutralnosti koje najozbiljnije ugrožava naš opstanak i nacionalnu nezavisnost“.

Uz zaključak da je „sramota koju je šaka vlastodržaca htela da nanese našem narodu, pala na njihove obraze i žigosala ih za večita vremena kao Brankoviće“ na kraju se zahteva obrazovanje „vlade nacionalne sloge i odbrane koja će sprečiti anarhiju i ujediniti sve narodne snage u cilju očuvanja naše slobode i nezavisnosti“.

Proglas je objavljen u listu Srpski glas br. 32 od 27 marta 1941. godine.

Nije bilo mnogo alternative

Razvoj situacije 27. marta učinio je da Tošić zabeleži: „Svi planovi o ustanku otpali su. Došle su velike potpuno spontane manifestacije od šest časova ujutro do 22 časa uveče, iako se po školama Beograda organizuju štrajkovi i demonstracije još od 25. marta. Demokrati su uzeli učešće u svim tim manifestacijama bez prekida, sa parolama koje su bile opšte i patriotske, nasuprot malobrojnim ljotićevskim i glasnim komunističkim.“

Zatim, o svom ličnom učešću, govoreći kao i do tad o sebi u trećem licu, kaže: „D. Tošić je pokušao da govori pred masom sveta ispred Oficirskog doma (današnji Studentski kulturni cenar – prim. M. L), kojom je prilikom između ostalog rekao: ‘Dvadeset godina čeka ovaj narod da se skinu okovi ropstva, da se razbije lanac zabluda i raskine mreža podvala, podvala ekonomskih, socijalnih, političkih i nacionalnih. Ovaj dan, novim ustankom što se zove, poziva svu omladinu u boj i na rad za novu, slobodnu, federativnu, socijalnu i nezavisnu Jugoslaviju’. Međutim, govor nije bio dug, jer je na balkonu zgrade u Kralja Milana, verovatno broj 29 ili 31, počeo da govori jedan pravoslavni sveštenik“.

I to je sve.

Nema ni naznake da li je i ovog puta partijskoj centrali slao bilo kakav izveštaj.

Kad pola veka kasnije, u talasu revizije istorije, bude počelo osporavanje 27. marta i kad se o njemu počne govoriti kao o zabludi i grešci srpskog naroda, kao engleskoj podvali i slično, Tošić će se tim i takvim tumačenjima žestoko suprotstaviti.

Recimo, u već pomenutom razgovoru za Radio Beograd, sa Dragoslavom Simićem, i dalje se tvrdo držao svog prvobitnog stava da su demonstracije bile potpuno spontane.

Iako priznaje da se 27. mart „može tumačiti kao vrlo iracionalno“ i „ne pametno“ delo, Tošić smatra da „mi nismo imali mnogo alternative. Srpsko društvo nije moglo da zamisli da završi rat u društvu sa Hitlerom i Musolinijem“.

A zatim, u svom maniru, ne preza ni da oplete po naučnicima i akademicima: „Ono što se i od istoričara lažno predstavlja u našoj zemlji – pošto u našoj zemlji ne lažu samo propagandisti, partijski lideri, lažu i članovi Akademije nauka i istoričari – nije knez Pavle potpisivanjem Trojnog pakta hteo da sačuva neutralnost Jugoslavije. On je napustio neutralnost i prišao je Trojnom paktu. To su dve potpuno različite stvari. Ja ne kažem da je knez Pavle to uradio zbog toga što je bio nacista. On je bio neborac, čovek inteligentan, obazovan, ali nije imao nikakve veze sa našom sredinom. Naša sredina nije imala poverenje u njega i on nije imao poverenja u našu sredinu, on je došao po rodbinskoj liniji. Dvadeset sedmi mart je bio prelom, tu je, ja mislim, poslednji put za poslednjih pedeset i neku godinu, srpski narod jedinstven. Nikad nije bio jedinstven možda pre toga i nikad nije jedinstven bio posle toga. Istina, to nije bila nikakva stranka, nikakav program, to je bio bunt jednog izgubljenog sveta koji se nije snašao u prvoj Jugoslaviji“, zaključuje Desimir Tošić svoje viđenje jednog od ključnih događaja u srpskoj istoriji. O čemu će tek biti reči.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.