Dr Ivan Ahel: Vlast je konačno počela sistemski da misli o Kosovu

SAD i EU postavile su Srbiji ultimativni zahtev za promenama. Od Srbije se traži da ukine srpske paralelne institucije na severu Kosova i uspostavi normalne odnose sa Prištinom. Ako do toga ne dođe, proces priključenja Srbije institucijama EU odlaže se na neodređeno vreme, što je put u ambis entropije. To vodi Srbiju u bankrot, a to znači da nema više svojih ni tuđih para i svi prinudno idu na manja primanja; posledica je drastičnog pogoršanja standarda građana. Nemajući bolji izlaz iz nastale situacije, aktuelne vlasti Srbije prihvatile su briselske pregovore i uslove Sporazuma sa Prištinom.

Političari SPS-a i SNS-a, bivši radikali, vinovnici su svih srpskih poraza, a posebno kosovskog, i sveopšteg propadanja Srbije. Oni danas igraju uloge njenih spasilaca. To je paradoksalna situacija, ali za Srbiju normalna. Kod Srba su često najveći krivci za poraze postajali nacionalni heroji. Politička transformacija novih vlasti i razumno prihvatanje onog što je neminovno predstavlja korisno usmerenje. Ako to već nisu učinile „demokratske vlasti“, neka učine krivci za poraze. Bolje iko nego niko, bolje ikad nego nikad.

Kao rudarski inženjer proveo sam dvadeset godina u privredi i još toliko godina u Rudarskom institutu Beograd. Bavio sam se primenom matematičkih metoda i sistemskog prilaza u traženju mogućih rešenja u oblasti rudarstva, energetike i metalurgije. Iz ove oblasti sam i doktorirao. Na Kosovu sam proveo dobar deo svog radnog veka. Upoznao sam ljude i njihove probleme, što me je uverilo da je uz primenu sistemskih ideja i podsticanja dobrog u prirodi Srba i Albanaca moguće postupno razrešavati kosovske čvorove.

U procesu formiranja stava o Kosovu mnoge ljude podstiču iracionalni zahtevi „kosovskog mita“. Njime se tvrdi da je Kosovo srce i duša Srbije i da bez njega nema Srbije. „Kosovski mit“ se nalazi u osnovi srpskog nacionalnog identiteta i mnogi ga smatraju ključnim faktorom srpske državotvornosti. Činjenica da se na Kosovu nalaze najvredniji srpski verski i istorijski spomenici emotivno vezuje ljude. Istovremeno, sa Kosova je iseljeno preko 100.000 Srba i za njih nema povratka. Srbija je u ratu sa snagama NATO alijanse izgubila Kosovo i na ovoj teritoriji nema nikakva upravljačka prava. Upravo zbog toga, mnogi emocionalno frustrirani ljudi zahtevaju od srpskih vlasti da povrate izgubljeno Kosovo, ne pitajući ni koja bi bila cena takvog cilja, ni da li je uopšte moguće njegovo ostvarenje. Ovakav način mišljenja javno izražavaju brojni srpski političari, istoričari, intelektualci i visoki predstavnici SPC.

O Kosovu se može razmišljati i na racionalan način, a osnovu za takav pristup daje sistemski prilaz. To je holistički način mišljenja o složenim problemima društva i predstavlja jedan od mogućih pristupa rešavanju upravljačkih zadataka. Da bi se Kosovo sagledalo na sistemski način, neophodno je da se na njega gleda kroz vreme, iz više uglova, da bi se shvatilo kako su Kosovo i Srbija samo mali delovi jednog većeg, ciljno i vrednosno protivrečnog i konfliktnog sistema koji se definiše kao „okruženje“, a čine ga, uglavnom, angažovane velike sile i susedne države Srbije.

Na pitanje šta na Kosovu može da čini Srbija, a šta nikako ne može da čini, odgovor daje sistemski princip kontrolabilnosti. On zahteva od političara na vlasti da uz pomoć eksperata provere da li postoji bar jedan način, u skupu dopustivih upravljanja, kojim se može realizovati cilj „Kosovo je Srbija!“. Uslov je da se ovaj cilj realizuje raspoloživim resursima Srbije, moćima prijateljski nastrojenih velikih sila, ali i uz ograničenja koja realno postoje u „sistemu Kosova“ i njegovom „okruženju“. Ako takvo rešenje postoji, tada ga treba definisati i objasniti kako će ga vlasti Srbije realizovati u praksi. Ovakvo rešenje treba obnarodovati i prema njemu usmeriti sve snage Srbije. Tada će upravljanje srpskih vlasti biti kontrolabilno. Ako takvo rešenje ne postoji, tada su zahtevi Ustava i zakona Srbije, koje zastupaju brojni političari, akademici i crkveni velikodostojnici fikcija koja je opasna za državu, narod i sve građane Srbije.

U Studiji „Sistemski prilaz kosovskom problemu“ koristio sam SWOT analizu za ocenu kontrolabilnosti srpskog upravljanja. Analiza pokazuje koji su ciljevi Srbije realni i kako se mogu ostvariti, a takođe ističe i koji su ciljevi nerealni, te se nikako ne mogu ostvariti. SWOT analiza pokazuje da zbog brojnih i nepremostivih ograničenja niko na svetu ne može da predloži strategiju za povratak Kosova u granice Srbije. Takva strategija ne postoji, a realnost je cena koju Srbija plaća za besmisleni rat koji su njeni političari inicirali, brutalno vodili i konačno izgubili, a svoj poraz i njegove posledice sami pismeno potvrdili Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244. Nalozi ovih dokumenata su iznad Ustava i zakona Srbije i moraju se poštovati.

SWOT analiza je razmatrala sve uticaje i sva dokumenta koja ograničavaju Srbiju da ostvari svoje ciljeve, a odnose se na: Kumanovski sporazum, Rezoluciju 1244, poratne aktivnosti misija UNMIK, KFOR, EULEKS, aktivnost SAD, značajan uticaj država bivše SFRJ. Ograničenje čini i Plan Martija Ahtisarija, koji je ugrađen u Ustav Republike Kosovo. Posebna ograničenja donosi Deklaracija kojom je proglašena Republika Kosovo i stav Međunarodnog suda pravde u Hagu kojim se tvrdi da Deklaracija nije protivna međunarodnom pravu. Ograničenje donosi i priznanje države Kosovo od strane 98 država sveta, od čega su 22 države EU i SAD. A najveće ograničenje je realno postojanje države Republika Kosovo, koja ima vlast na teritoriji Kosova. Danas na teritoriji Kosova živi oko 1.850.000 Albanaca i oko 130.000 Srba. Rečju, Srbija nema demografski kapacitet da upravlja Kosovom, a sa ovako moćnim ograničenjima nije ni u stanju da formira strategiju koja bi pokazala kako da se ona ukinu.

Konfliktne situacije su uvek igračke situacije u kojima učestvuju dva ili više igrača, a to je slučaj i Kosova. U ovim uslovima nema planiranja niti formiranja politike jer to ne dopušta igrački proces. Za ove situacije umesto politike rade se strategije. One odgovaraju na pitanje „ako“ druge involvirane strane u spor povuku određeni potez, „šta“ tada treba da čini i „kako“ to treba da čini strana koja gradi strategiju. Naredni potezi zavise od poteza dugih učesnika igre, a oni su nepoznati i to je problem. Za igrački proces na Kosovu nije od značaja činjenica da je Vlada Srbije napravila Plan o Kosovu, da je sačinila Platformu i Deklaraciju, da je ta dokumenta usvojila Skupština Srbije, Sinod Srpske pravoslavne crkve i Srpska akademija nauka. Ova i slična dokumenta ne obavezuju nijednog učesnika političke igre u „sistemu Kosova“ i njegovom „okruženju“, jer nisu predmet razgovora između involviranih strana u sporu.

Najvažniji domet Briselskog sporazuma odnosi se na buduće pregovore koji će biti vezani za probleme srpskih lokalnih zajednica na Kosovu. Za ove pregovore nužno je izraditi strategiju kojom treba optimizirati interese Srbije u granicama realnosti. Dosadašnji dogovoreni obim zadataka neophodno je realizovati u praksi i nastaviti dijalog između Beograda i Prištine. Nakon tragičnih ratnih događaja mala je verovatnoća da se u skorije vreme može ostvari demokratska multietnička zajednica Kosova. Ipak, iskustvo sveta, a posebno Evrope, uči da je to jedini ispravan put. Samo takvo društvo poseduje moć da trajno sprečava sukobe između Srba i Albanaca i da ih vodi ka progresu.