Država i tolerancija verskih zajednica

Kao zagovornik sekularnog modela države i ravnopravnog položaja svih veroispovesti u njoj, dnevni list Danas, u saradnji sa Ambasadom Velike Britanije, organizovao je diskusiju na temu „Međureligijska tolerancija u Srbiji“. U razgovoru su učestvovali: rabin Isak Asijel, glavni rabin Srbije, Muhamed ef. Jusufspahić, muftija srbijanski, pater Vinko Maslać, župnik župe Svetog Petra u Beogradu, otac Vukašin Milićević, jerej Srpske pravoslavne crkve, Nikola Knežević, direktor Centra za istraživanje religije, politike i društva, Davor Džalto, direktor Instituta za studije kulture i hrišćanstva – ISKH, Danijela Marković, generalna sekretarka ISKH, Vladimir Todić, samostalni savetnik u Kancelariji za saradnju s crkvama i verskim zajednicama, Mirko Đorđević, sociolog religije, Živica Tucić, verski analitičar, Radomir Ličina, urednik Danasa, Bojan Cvejić, novinar Danasa, i Zlatko Paković, moderator diskusije.

———————–

Davor Džalto:

Možete nekoga tolerisati na takav način da vas zapravo ne interesuju njegovi problemi. Dakle, ne vršite aktivno nasilje nad nekim, ne ugrožavate aktivno nečija prava, ali ga isključujete iz javnog ili nekog drugog diskursa. To je, takođe, netolerancija. Ono sa čime se ja ne slažem, protiv čega sam i pisao, a veoma se često može čuti iz pravoslavne perspektive, pa i nekih drugih verskih zajednica, to je da tolerancija sama po sebi predstavlja negativan pojam, jer, navodno, imamo ljubav, koja je superioran pojam. Mislim da je tu reč o fejk rešenjima. To je nešto što se ne može pravdati iz perspektive pravoslavne teologije. Pod tolerancijom podrazumevam da možemo, u jednom javnom prostoru gde se susrećemo različiti, da imamo minimum civilizacijskih standarda kako bismo komunicirali i, eventualno, sarađivali. Idealno je da možemo i da se volimo, ali mislim da to nije moguće očekivati. To za javni prostor i nije nužno. Razlike na doktrinarnom planu, po meni, nikakve veze nemaju s tim kako ćemo mi urediti naš život u društveno-političkoj sferi u jednom sekularnom, modernom društvu. Usaglasimo se oko toga koja je to zakonska regulativa koja omogućava svim verskim zajednicama, svim pojedincima i drugim grupama, ne samo verskim zajednicama, da su u javnoj, političkoj sferi njihovi interesi zaštićeni na najbolji mogući način, da su njihova prava i slobode afirmisani sve do one mere dok ne ugrožavaju slobodu i prava drugoga! A to da će se svaka ta grupa na doktrinarnom ili ideološkom planu sukobljavati sa nekom drugom, to i jeste poenta modernog društva – da afirmiše razlike, a ne da ih ukida. Zašto bi meni smetalo to što neko ima različito versko ili ne znam kakvo ideološko ubeđenje, ako ja imam pravo da iznesem svoje i da nesmetano živim po svojim uverenjima. Poenta je, dakle, da se tolerancija mora pretočiti u zakonsku regulativu i spremnost države da sprovodi tu regulativu, a da mi imamo veoma različite poglede.

Živica Tucić:

Zadatak države je da privoli verske zajednice na toleranciju. Zadatak države je da garantuje verski mir.

Davor Džalto:

U prirodi je, ne samo različitih religija nego uopšte ideologija, da veruju da imaju monopol nad istinom. Samo je bitno da se to što je u verskim zajednicama metafizički plan, dakle, problem postojanja, spasavanja itd. ne prenosi na društveno-politički. To je osnovna greška, jer postoji ta tendencija i u Pravoslavnoj crkvi i u drugima, da se te dve sfere prosto izjednače. A to kada se sfera političkog i društvenog izvodi prirodno iz sfere nekakvih verskih dogmi i onoga što je metafizički plan, to je katastrofalno.

Muhamed Jusufspahić:

Mi moramo da napravimo društvo, da težimo ka društvu koje je društvo koje vrednuje, ceni društvo. Po tome se i zove društvo. Treba dati vremena državi, kao što sin ocu daje vremena da bude otac, da postane i ona država i da zadržavi. Mi imamo ovde suočavanje s dve dimenzije problema. Ovo nije pravoslavna država. Ovo jeste država pravoslavne većine. Ali, mi smo svi sinovi ove zemlje, i mi smo sluge Božje, bilo da smo pobožni ili nepobožni – to je moje uverenje. Jetra najbolje radi kod alkoholičara, i ne zbog toga što je to njena volja, nego zato što služi Gospodu. Svesno ili nesvesno, mi bogoslužimo. I delovi naši bogosluže. To je moje uverenje. Ali prihvatam i uverenje ovoga drugoga, da Gospoda Boga nema, i da postoji stvorenje a da nema Stvoritelja. Nema veze, ti to veruješ. To je tvoja sloboda, jer ti je Bog dao tu slobodu. Ali naš problem je što smo se dezorijentisali, izgubili u neverovatnoj upotrebi reči koje ne razumemo i nismo se saživeli sa njima, pa nam je sve neodređeno, da ne kažem nedefinisano. I onda smo se pogubili. Pravi sin uvek da vremena ocu da negde spozna svoju ulogu oca. I pravi otac uvek da vremena svome sinu da spozna svoju ulogu sina. Mi kao manjinske verske zajednice, treba da damo vremena ovoj državi da ona negde nas ponovo spozna. Ali, ima tu i onih među nama koji ne žele da budu deo ovog sistema. Žele da se ova država, da se ova zemlja raspadne na nekoliko delova. A ima i onih koji su pripadnici iste te vere i žele da imaju mir u svojoj ulici, jer je ulica ta koja je odmah nakon porodice. I sada će neko da kaže: vidiš, ovaj nema svoja prava! A da li i država ima neka prava da kaže: ne možeš ti da osnivaš ustanovu u kojoj ćeš da me cepkaš!

Zlatko Paković:

Mi živimo u državi koja je donedavno vršila ozbiljne krivične prestupe prema manjinskim verskim zajednicama i nacionalnim manjinama dok su joj one davale vremena da spozna svoju ulogu države kao njihove zaštitnice. Dok su joj davale vremena, ona im je uskratila vreme. Kad govorimo o muslimanima i Bošnjacima, setimo se otimice ljudi iz voza u Štrpcima i njihove likvidacije.

Muhamed Jusufspahić:

A neko je sa druge strane počeo da obožava islam, i onda je zabradatio, i umesto da me obraduje, on se ubradonjio.

Zlatko Paković:

Mi govorimo o sekularnoj državi i toleranciji, a pravo pitanje za nas ovde i sada jeste šta treba učiniti da više nikada ne dođe do zločina kakvi su izvršavani pod pokroviteljstvom državne ideologije. Lepo je nedavno rekao prota Milorad Golijan – kome je Srpska pravoslavna crkva, zbog njegovih kritičkih i humanističkih stavova, oduzela čin arhijereja – da nisu toliko problematični prošli zločini, nego budući zločini. Mi smo tu, između ostalog, da o tome mislimo: Koji je način da se spreče potencijalni zločini nad Drugim?

Mirko Đorđević:

Lepo je da ste pomenuli protu Golijana, dugo godina ga poznajem. Šta je to u njegovom slučaju što predstavlja jeres za crkvu? Da li je to tolerancija ili netolerancija? O tome bi trebalo da govorimo, o tim konkretnim temama, a što se opštih principa tiče, tu ćemo se uvek složiti. Reč je o pravoslavnom proti koji sebe iskazuje kroz pravoslavnu liturgiju. Valjda ste me razumeli.

Zlatko Paković:

Reč je o proti za kojeg se danas, kako su sami izjavili, mole i pojedini muslimani, jer je on u ratu u Bosni i Hercegovini spasao dvojicu hodža i puno Bošnjaka od sigurne smrti. Tu je sad već dostignuta ona ljubav koja premaša okvire sekularne države. Ovde je reč o ličnom podvigu jednog čoveka, kakvih je, na sreću, bilo još tokom nedavnih ratova. Problem je, međutim, u tome kad država i u miru vodi rat, građanski ili verski, samo drugim sredstvima.

Živica Tucić:

Ako se država neće mešati kad mene on zove otpadnikom, ili kad ja njega zovem otpadnikom, šta da radimo? Gde je tu verski mir?

Muhamed Jusufspahić:

Ovo je presahla zemlja koju treba zalivati i nikada se ne predati. Kao kada odgajamo decu. Neka čuje vašu reč.

Mirko Đorđević:

To je ono pitanje koje muči i Habermasa: postoji li ustavni patriotizam i gde su granice sekularnosti?

Nikola Knežević:

Kod nas je vera definisana kao nacionalna pripadnost; došlo je, dakle, do kobnog izjednačavanja verskog i nacionalnog. U takvoj vrsti definisanja vere, mi gubimo onaj stvarni identitet, one stvarne vrednosti, poistovećujući ih sa određenim nacionalnim terminima. Zato mi ovde imamo razne devijacije vere, kada ona poprima formu mržnje, kada se uvek mešaju sveto i svetovno, što je jedna vrsta profanizacije svetog. Mi, s jedne strane, imamo distorziju religije i verskih načela, u jednoj vrsti politizacije religije, kada religija postaje forma etnofiletizma, etnocentrizma itd, a s druge strane, religija može da dâ značajan doprinos povodom raznih društveno-političkih pitanja. Konkretno, kada je u pitanju pojam pomirenja u regionu, pojam odnosa prema prošlosti, prema zločinima. Crkva jeste institucija sećanja, institucija koja nas podseća na žrtve, ali i na one marginalizovane i potlačene. Tu je uloga crkve veoma važna. Da podseća na prošlost, da ukazuje na žrtve, da ukazuje na dignitet svih žrtava. I da izbegnemo onu selektivizaciju prošlosti koja je jedan od glavnih problema kada su u pitanju crkve i odnos prema prošlosti.

Zlatko Paković:

A da li crkve to i čine?

Nikola Knežević:

Problem je u tome što crkve, neretko, to ne čine. Mi smo pokušali u okviru nekoliko tribina da tematizujemo taj problem, problem selektivizacije prošlosti. Svaka crkva na neki način ima svoj određeni selektivni pristup prošlosti. Gledaju na svoje žrtve, a umanjuju tuđe žrtve, i onda umesto da budu deo rešenja, postaju deo problema. Ovaj rat, loše bi bilo reći da je on bio verski rat – nije bio verski rat, ali je imao određene verske naznake. I to se provlači godinama, to je ono što treba da se rešava na različitim nivoima, na različite načine. Između ostalog, treba da postoje javne rasprave. Mi ovde, konkretno u ovom slučaju, imamo jednu kampanju podrške crkava i verskih zajednica Koaliciji za Rekom. Ja sam jedan od koordinatora u Rekomu. Rekom je organizacija koja okuplja više od 1.600 nevladinih organizacija. Ovde ja ne učestvujem u svojstvu predstavnika protestantske verske zajednice, kojoj pripadam, već u svojstvu organizacije čiji sam direktor i koordinišem konkretan odnos između Rekoma i crkava i verskih zajednica.

Zlatko Paković:

Da li je neka verska zajednica ili crkva potpisom podržala Koaliciju za Rekom?

Nikola Knežević:

Nisu potpisale, ali su mnoge dale podršku, bili smo i u poseti gospodinu Radinu, gospodinu Jusufspahiću, bili smo kod gospodina Hočevara, lepo su nas primili. Očekujemo sada posete i u Sarajevu, i u Hrvatskoj.

Zlatko Paković:

Jeste li primljeni u Patrijaršiji?

Nikola Knežević:

Gajim veliki optimizam da ćemo biti primljeni. Dobio sam informaciju da je naša molba stavljena na red čekanja.

Vukašin Milićević:

Pošto sam dva puta bio na konsultacijama u vezi sa Rekomom, mogu da kažem da nije bilo zvaničnog odgovora. Ja zaista u to ne mogu da ulazim, nije ni moja stvar, ne bavim se time. Lično, poznato je moje pozitivno mišljenje o svemu. Ali, mogu da kažem da Srpska pravoslavna crkva jeste učestvovala na regionalnim konsultacijama, pogotovo u Bosni i Hercegovini je bilo dosta predstavnika. Nije bilo zvaničnog prijema ili nekakve zvanične odluke u tom smislu, ali mislim da nije ni poenta u tome, ako sam dobro razumeo. Poenta je da se na nekom moralnom planu podrži čitava priča. Bilo je nekakvih nesporazuma nevezanih, apsolutno, za ideju, već za strukturu i ličnosti koje su bile pozvane. Mogu da vam kažem konkretno u čemu je stvar, mada je taj problem rešen kasnije. Na tim regionalnim konsultacijama u Sarajevu, bio je pozvan, a ja ne vidim nijedan razlog za to, tzv. mitropolit Mihailo, odnosno Miraš Dedeić. Predstavnici Pravoslavne crkve, ali i Rimokatoličke crkve, u znak solidarnosti prema Pravoslavnoj, napustili su te konsultacije zbog toga. Dakle, to je razlog, nije u pitanju ideja, već unutrašnja stvar.

Muhamed Jusufspahić:

Bio sam prisutan, Dedeić nije mogao da prisustvuje. Bio je pozvan, ali mu je posle rečeno da ne prisustvuje. To je bio dosta dobar susret. Inače, kada su pozvali nas, Cerić je rekao da neće da učestvuje, kao što ste i vi pozvali Zukorlića ovde na ovaj skup, i čim je čuo da smo mi tu, onda je on odbio da dođe.

Zlatko Paković:

Da li je i to vid netolerancije?

Muhamed Jusufspahić:

Ne, morate da poštujete određene pravne okvire. Ako mi znamo da postoji jedna Pravoslavna crkva, i ako mi znamo da je izvesni gospodin Miraš Dedeić po svim kanonskim principima raščinjen itd, a hoćete predstavnike Pravoslavne crkve, onda on ne može da učestvuje.

Danijela Marković:

Izostanak agresivnog stava prema pripadnicima druge grupe, tek je početak tolerancije, i mi taj početak moramo da ukorenjujemo u sebi i svojim zajednicama, i u okruženju van njih, da bismo uopšte načinili neke sledeće korake. Svest da Drugi, velikim slovom Drugi, imaju zaista pravo da žive i veruju u skladu sa svojom savešću, kod nas je još uvek nerazvijena. Treba izgraditi svest da Drugi ne treba da bude samo tolerisan, samo podnošen, već da mu treba i pomoći bez ikakve nadoknade. Jer naš odnos prema drugima jeste naše ogledalo. Ukoliko su verski lideri iskreno posvećeni religiji kojoj pripadaju, smatram da će voditi narod putem koji predviđa mirna rešenja, jer nema velike i uticajne religije u svetu za koju mir nije značajan. Ali, i verski lideri su ljudi, pa tako, nažalost, neretko i oni potpadaju pod neke druge ideologije, potpuno nesaglasne sa njihovom verom, a da ne pominjem to da su ponekad privučeni i zaista niskim motivima, kao što su svetska slava, bogatstvo ili vlast.

Nastavak sutra