Foto: Privatna arhiva„Krenete od podnožja gde vam je, takoreći, kišna šuma, prepuna zelenila, biljaka i ptica, a dok dođete do vrha, vi ste već na vulkanu, gde je samo golet i ništa više. Noć pred uspon je padao sneg, pa smo gazili svež sneg sve vreme uspona. I na vrhu smo zoru dočekali okruženi snegom. Neverovatan kontrast“, kaže za Danas Leskovčanka Jelena Spasić, koja se, kao deo međunarodne ekspedicije, popela na najviši vrh planine Kilimandžaro, na 5.895 metara nadmorske visine.
Ova profesorka engleskog jezika, koja se rekreativno bavi planinarenjem, kaže da je u osvajanje planine u Africi krenulo 44 planinara, od kojih je 36 uspelo da se popne do vrha Uhuru.
„Bila je internacionalna ekspedicija, u pitanju su naši ljudi koji žive van Srbije – u Engleskoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini… U planinarstvu se obično ne dešava da budu tako velike grupe“, priča naša sagovornica.
Uspon je, dodaje, bio „baš naporan“.
„Kad osvajate visoke vrhove, trebalo bi da krenete noću. Krenuli smo u ponoć i za izlazak sunca smo bili na vrhu, negde između šest i sedam ujutru je na vrh izašla većina članova ekipe. Svakako se penjete baš sporo, nogu pred nogu. Razređen je vazduh i vi ne osećate da ne možete da dišete, ali vam nedostatak kiseonika usporava rad srca, krvotok, utiče na mišiće“, govori ova Leskovčanka.
Prema njenim rečima, koncept uspona na Kilimandžaro je „zanimljiv“.
„Kad se penjete, morate da imate ogromnu podršku lokalnih vodiča. To znači da, praktično, na svaka dva učesnika ide jedan vodič. Sam uspon je zanimljiv, traje šest dana, bar na toj Marangu ruti kojom smo se mi kretali. Uspon mora da traje malo duže, morate organizam da pripremate za to“, priča Jelena Spasić.
Objašnjava da uspon počinje od ulaska u Nacionalni park Kilimandžaro.
„Praktično krećete sa oko 1.800 metara, na toj visini vas dovezu džipovi, tu je ulazak u nacionalni park, gde prođete ogromnu, drvenu kapiju. Odatle kreće lagano uspon do prvih koliba. Svakog dana prelazite po, okvirno, 1.000 metara nadmorske visine. U tim kolibama noćite, u njima poslužuju obroke. Imate celu ekipu ljudi oko vas, nosači nose veće stvari, vi nosite svoj ranac. Imate i kuvare koji spremaju obroke, kuvaju kafu i čaj. Sve se odvija u etapama i veoma je dobro organizovano“, ističe sagovornica Danasa.
Kako dodaje, bilo joj je teško tokom uspona i razmišljala je da odustane pre osvajanja vrha Uhuru.
„Bilo mi je teško. Kao i kad sam osvajala Ande, opet sam imala visinsku bolest. Glavobolja nije bila tako strašna, ali sam tri puta povraćala na usponu, što pojačava dehidrataciju organizma i praktično postajete sve slabiji. Bila sam dezorijentisana, pospana. Razmišljala sam da odustanem“, otkriva Spasić.
Kilimandžaro je, priča ona, planina vulkanskog porekla.
„Neko kaže da je uspon na Kilimandžaro jako težak, zato što je to najviša planina na svetu koja je sama, koja nije deo nekog venca i ne naslanja se na druge planine. Pošto je vulkanskog porekla, tako se i izgradila. Kažu i da imate čak 40 do 45 odsto manje kiseonika na usponu, nego na ostalim planinama koje su do 6.000 metara nadmorske visine. Kad sam razmišljala da li da odustanem, vodič mi je rekao da ne pomišljam na to, podsetio me je koliko sam već prešla, pored svih napora“, priča naša sagovornica.
Ističe da jedna tačka bila prelomni momenat prilikom uspona do vrha.
„Kad sam prešla Gilmanovu tačku, koja se nalazi na 5.695 metara, i kada me je čekalo još samo 200 metara do vrha, više nisam osećala umor i nije mi bilo naporno. Verovatno sam prošla svoju granicu slabosti. Kad ste na vrhu, zbog toga što je bilo teško i zato što znate kroz šta se pre toga prošli, osećaj je neopisiv. Kad pogledate prostranstvo, shvatite koliko ste mali u odnosu na sve to što vas okružuje“, objašnjava ona.
Nije joj smetala, priseća se, ni velika gužva na vrhu Kilimandžara.
„Sve to je postalo dosta komercijalno. Sam vrh je veća zaravan, gde može dosta ljudi da stane i svi imaju želju da se slikaju pored onih pločica na kojima piše vrh Uhuru. Kada se odmaknete i pogledate večni led koji vas okružuje, baš ste srećni i spokojni“, priča Jelena Spasić.
Silazak koji je usledio trajao je duplo kraće.
„Do Gilmanove tačke silazite istom onom stazom kojom ste se popeli do vrha, a od te tačke krivudaju serpentine i nailazite na sipar, na kamenje po kome možete, bukvalno, da se klizate naniže. Malo vam je vremena potrebno da uvežbate silazak, ali posle je lako, gazite petama i brzo se krećete. Spust do koliba je trajao upola kraće od uspona, oko tri sata“, kaže profesorka iz Leskovca.
A kada je sišla do koliba, bila je „potpuno prašnjava, od glave do pete“.
„Dok je na vrhu bio sneg, čim je izašlo sunce ono ga je otopilo, pa u silasku, u tom siparu, nije bilo uopšte snega, a sunce neumoljivo peče. Jedan ogroman kontrast se doživi. I temperaturna razlika je velika. Dok smo se noću uspinjali do vrha, bilo je oko minus 10 stepeni. Kad smo sišli i kad je ogrejalo sunce, nije bilo više od pet ili šest stepeni, ali, na toj visini, sunce je tako jako da morate skroz da se zaštitite.
Jedna devojka nije nosila naočare i maramu, tako da je potpuno izgorela u licu“, kaže naša sagovornica.
Nije uspon i silazak sa Uhurua bio kraj doživljaja ove ekspedicije, već je, nakon nedelju dana planinarenja po Kilimandžaru – kaže Jelena Spasić – usledilo dva dana safarija u Tanzaniji, pa još pet ili šest dana obilaska Zanzibara.
„Ovo je bio sklop planinarenja i odmora, ali svakako jako egzotična avantura. Safari je neverovatno iskustvo. To je ono što smo svi gledali u filmovima i dokumentarcima: vi se vozite u džipu, dok životinje slobodno šetaju, pasu ili spavaju. Bilo je zebri, žirafa, lavova, nilskih konja, ptica…“, objašnjava Spasić.
Kako kaže, „u svakom trenutku imate po 20, 30 ili 50 džipova sa turistima koji obilaze taj deo Afrike“.
„Te velike grabljivice – poput lavova – njih je teško videti jer su u izdvojenom delu i vi im ne prilazite tako blizu. Lav koji je ulovio antilopu je bio umoran i nalazio se pored puta sa tim plenom. Geparde smo osmatrali iz daljine, dvogledom, jer je bilo podne, pa i vreme njihovog odmora, rekla bih. Hijene nisu bile stidljive, prilazile su džipu“, ističe ona.
Prema rečima naše sagovornice, dopao joj se momenat kada se, kao deo ekspedicije, sa safarija vraćala u smeštaj.
„Smeštaj je u nacionalnom parku, a smešteni ste u kućicama ili šatorima. Čujete zvuke iz prirode, relativno ste blizu svih tih životinja. Safari i deca vole da vide, koju sam viđala u drugim džipovima“, priča Spasić.
Sa druge strane, Zanzibar joj se dopao zbog „prevelikog kontrasta“.
„Kada izađete iz smeštaja, da biste stigli do plaže, morate da prođete zemljanim putem. A na plaži pesak beo, tirkizna boja Indijskog okeana, voda čista i pretopla. Prođeš, takoreći, pored udžerica, da bi stigao na tu prelepu plažu. Definitivno, njima život nisu samo palme i more. To mi je bio preveliki kontrast“, objašnjava sagovornica Danasa.
Prema njenim rečima, Zanzibar je mnogim ljudima interesantan „jer većina nas vidi one slike prelepih plaža i toplog mora, gde se izležavate celog dana“.
„Međutim, Zanzibar je kod mene ostavio utisak zbog bede i siromaštva, što je oličenje Afrike. Ljudi tamo žive usporenijim načinom života, nigde ne žure, vreme je za njih relativan pojam. Tamo, bukvalno, nemate šta da radite, osim da obrađujete zemlju ili radite u rudnicima tanzanita. Ceo im se život odvija na ulici. Ispred svake kućice imate malu tezgu na kojoj se nešto prodaje. Njima, bukvalno, voće raste u dvorištu, koje uberete i prodajete. U ribarskim mestima trguje se ribom i morskim plodovima“, dodaje ona.
Siromaštvo se u Tanzaniji i Zanzibaru, prema rečima Jelene Spasić, ne doživljava kao u Srbiji i Evropi.
„Drugačije ga shvataju. Kroz celu Tanzaniju i Zanzibar imate samo jedan glavni put, sve okolo je zemljani put. Ljudi žive u kućicama koje grade od blokova ili lima. Nema asfalta, nego iz kuće izađete u prašinu. Mnogoljudna su nacija, gradovi su pretrpani, velike su gužve, voze se u tuk-tukovima ili na motorima. Na jednom motoru možete videti celu porodicu – oca, majku i troje dece“, objašnjava ova Leskovčanka.
U ovim se delovima Afrike živi od turizma.
„Ove nacije imaju jednostavan način života, gde praktično žive od turizma i zemlje na kojoj su. Gradovi u Zanzibaru i Tanzaniji su siromašni, u njima se gradi, ali nema urbane gradnje koje ima u Evropi. Što se tiče ljudi, mislim da i sama vera utiče na njihov mentalitet – ovo su, u velikom procentu, muslimanske zemlje. Vera im je jako bitna. Na ulici ćete retko sresti žene; one su, verovatno, u kući sa decom ili na poslu. Videćete muškarce koji prodaju nešto na ulici ili voze taksije, motore ili tuk-tukove“, priča Jelena Spasić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
