Ekstremisti s dugim bradama i skraćenim pantalonama

Ovako je, proročki, pre desetak godina, upozoravao Jasmin Merdan, urednik knjige o vehabizmu objavljene u Sarajevu. Zanimljivo je napomenuti da mu je Sizifov posao bio da pronađe recenzente za knjigu koju je napisao Hasan Ali Sekaf, jedan od pokajnika ovog pokreta, koga inače smatraju direktnim potomkom Fatime, kćeri proroka Muhameda. Bilo je puno pretnji izdavaču još pre nego što se knjiga pojavila, a jedini koji se usudio da napiše recenziju bio je profesor Rešid Hafizović.

Pucnji u Sarajevu

Prošlog petka u Sarajevu pucnji iz kalašnjikova vehabije Mevlida Jašarevića na američku ambasadu ponovo su aktuelizovali priču o opasnostima od ekstremnog poimanja islama, pre svega od onih koji su karakteristični po dugim bradama i skraćenim pantalonama.

Vehabije, koje inače odbacuju ovo ime i smatraju ga uvredom, prihvataju samo onakav verski život kakav je bio u prve tri generacije posle proroka Muhameda. Sve van tog izvornog islama treba izbaciti. Oni su neka vrsta muslimanskih globalista, pa za njih ne postoje kategorije kao što su demokratija, kapitalizam, socijalizam, stranke, izbori, nacije, države, ideologije, zastave, himne, lične karte. Musliman, po njima, može da radi samo dve stvari – to su dava (propagiranje vere, socijalno staranje, misionarski rad) i džihad (borba na Božijem putu, duhovni, intelektualni ili fizički napor u borbi protiv zla i odbrani da se slobodno i neometano praktikuje islam). Oni su protiv pominjanja čoveka u molitvi, jer musliman može da se moli samo Alahu, protiv muzike, svetačkih grobova, mauzoleja, protiv mevluda (slavljenja dana kad je rođen poslednji Božiji poslanik Muhamed).

BiH nevernička zemlja

Još pre četiri godine, uticajna grupa Kelimetul Hak je na svom vebsajtu proglasila Bosnu i Hercegovinu za neverničku zemlju u kojoj su muslimani ugroženi. Tu se navodi i pet strogih zabrana za muslimane: Ustav BiH i zakoni ne mogu da budu iznad Kurana i suneta (prakse proroka Muhameda); zabranjeno je uzeti državljanstvo ako se uslovljava zakletvom za poštovanje ustava i zakona; zabranjeno je da se radi za medijske kuće jer one „odvraćaju ljude od islama“; zabranjena je proslava Dana državnosti BiH, Prvog maja, jer to spada u „oponašanje nevjernika“; zabranjen je i nacionalizam manifestovan nošenjem zastave i grba BiH, čak i navijanje za državnu reprezentaciju.

Analitičari smatraju da mogu da se identifikuju četiri frakcije koje se bore za prevlast unutar pokreta nastalog na učenju i delovanju reformatora Šejha Muhameda bin Abdul-Vehaba (1703-1787). Najmoćniji su tradicionalni konzervativci koji su izrazito apolitični i koji za militantne selefije kakav je bio Osama bin Laden tvrde da „samo čine nered na zemlji“. Drugi su reformističke selefije koji se zalažu za islamizaciju društva putem postepenih reformi, vaspitanja, obrazovanja i ideološkog sučeljavanja sa sekularistima i liberalima sklonim zapadnim vrednostima. Oni su protiv nasilnih metoda i evoluiraju usvajajući sve više liberalne vrednosti netipične za tradicionaliste. Ovoj grupi pripada većina selefija/vehabista u BiH. „Džihadisti legalnog džihada“ su militantno krilo selefizma koji zagovaraju borbu kao strogo versku dužnost svakog muslimana, ali samo tamo gde su muslimani napadnuti i gde je jasno ko je neprijatelj.

Uticaji iz Egipta

Kako tvrdi Muhamed Jusić, poznati islamski teolog, novinar i publicista, najekstremniji oblik vehabijske ideologije razvio se pod uticajem militantnih islamističkih pokreta iz Egipta koji su na avganistanskim ratištima i u kampovima za obuku kombinovali selefijski verski konzervativizam sa idejama tekfira (proglašenja muslimanskih zajednica i pojedinaca koji u njima žive nevernicima). Nakon 11. septembra ovi militanti su, uz nesvesnu podršku globalnih medija, postali jedini eksponenti islamskog militarizma i skoro u potpunosti potisnuli ideju mudžahida, legitimnog džihada nesklonog terorizmu koji su se do tada smatrali samo borcima za slobodu. Sinonim za njih je postala famozna organizacija Al-Kaida.

Postoje vrlo različite i kontradiktorne procene koliko vehabija ima na Balkanu, posebno u BiH. Sarajevski muftija Husein ef. Smajić, koji je i predsednik Komisije Rijaseta Islamske zajednice BiH za paralelno tumačenje islama, kaže da ima samo četiri-pet džemata (vernici iz najmanje sto domaćinstava međusobno povezanih u izvršavanju zajedničkih islamskih dužnosti u zajedničkoj molitvi) koji su skloni ovakvom tumačenju islama. Za ovu priču značajna su i četiri nezavisna džemata u Beču koja su van kontrole Islamske zajednice BiH, jer je na njihovom čelu hafiz Muhamed Porca, Sarajlija koji je fakultet završio u Medini, koga smatraju jednim od glavnih finansijera vehabija. Po jednom istraživanju, gotovo 70 odsto muslimana izjasnilo se protiv vehabijskog pokreta, dok ga 12 odsto podržava. Po drugim procenama, koje nisu previše verodostojne, čak 20 odsto vernika je u vehabijskom pokretu. Kako se pretpostavlja da u BiH danas živi oko dva miliona ljudi muslimanske veroispovesti, ispada da ima čak 400.000 vehabija. Negde oko 10 odsto njih je plaćeno, a oko 4.000 njih je spremno da izvrši samoubilački akt ili neki drugi teroristički čin. Po španskom vojnom stručnjaku za religijski ekstremizam Huanu Karlu Antunezu, samo 3.000 vernika sledi saudijsku interpretaciju islama, a tek oko 200 bi moglo da „počne da razmišlja na opasan način“.

Upozorenje obaveštajaca

Direktor Obavještajno-sigurnosne agencije (OSA) BiH Almir Džuvo je 12. jula prošle godine izjavio da u BiH „vreba opasnost od oko 3.000 potencijalnih terorista, izuzetno dobro opremljenih i obučenih, od kojih su samo tri do četiri posto stranci“. Ovaj podatak, iznet nakon terorističkog napada na policijsku stanicu u Bugojnu kad je stradao jedan policajac a više njih ranjeno, izazvao je velike proteste Islamske zajednice, pa je reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić zatražio objavljivanje imena svih potencijalnih terorista. To se, naravno, nije dogodilo. Po izveštaju SIPA (Agencije za istragu i zaštitu) za 2009. godinu, BiH ima između pet i sedam hiljada vehabija. Dobro su naoružani, i legalnim i ilegalnim oružjem. Obučavaju se na kompjuterima, rukovanju oružjem, eksplozivom, sve više se bave i prodajom droge. Simpatizeri pokreta dobijaju mesečno po 100 KM (50 evra), zabrađene žene do 400, a nezaposleni 500 KM. Novac uglavnom stiže preko Beča, odnosno Muhameda Porce i Kulturnog centra Saudijske Arabije u Sarajevu.

S druge strane, raste otpor prema nejasnom odnosu Islamske zajednice prema vehabijama i među muslimanskim intelektualcima. Još pre pet godina, akademik Rešid Hafizović, veliki autoritet za islam i profesor akaida (islamske doktrine) na Fakultetu islamskih nauka u Sarajevu, objavio je u dnevniku Oslobođenje dramatičan apel pod naslovom „Oni dolaze po našu djecu“.

Fatalni virus

„Taman kad su europski muslimani u Bosni, Bošnjaci kao autohtoni europski narod, pomislili da su preživjeli najgore, kako-tako zadržali tlo pod nogama nakon okrutne i krvave agresije koja je netom bjesnila ovim prostorom, u to ih je zadesila nova noćna mora, podlija i opasnija, strasnija i neizvjesnija negoli ijedna u dosadašnjoj inače krvavoj povijesti ovdašnjih muslimana. Sada kad su reducirani do broja ispod kojeg se niko više ne može zvati narodom niti može računati na opstanak i preživljenje, bosanski muslimani su zaraženi novim, fatalnim virusom, kao recidivom tek minule agresije, a utjelotvorenje tog virusa je prepoznatljivo u arogantnoj, namrgođenoj, agresivnoj i za ovaj prostor i vrijeme anahronoj pojavi zvanoj vehabizam.

To je ‘najbolja’ tekovina karadžićevsko-mladićevskog načertanija i njihova zavjereničkog scenarija, tekovina koja je tu, među nama, s ciljem i nakanom da dovrši ono što onaj zlotvorni dvojac i njihovi mentori nisu uspjeli tokom agresije. To zacjelo nije samo njihova tekovina, već tekovina i zluradih vehabijskih mentora sa Istoka i Zapada, iz Saudijske Arabije, ali i iz nekih političkih centara moći u Europi, baš onih čiju nečasnu ulogu u agresiji na Bosnu dobro pamtimo i nepogrešivo prepoznajemo“ – napisao je profesor Hafizović.

Umesto podrške profesoru, Rijaset IZ, tačnije reisu-l-ulema Cerić, već sutradan je oštro kritikovao njegovu „neprimjerenu retoriku i kvalifikacije“. Jedan od retkih koji je javno stao u odbranu Hafizovića bio je akademik Esad Duraković koji je, deprimiran „egzekucijom jednog profesora“, ovako zaključio svoj tekst: „U ovakvom stanju duha, ne ostaje mi ništa drugo nego da umom i srcem ispišem sljedeću rečenicu: S mnogo gorčine, velim da prezirem doba koje mi je dosuđeno da ga živim“.

Brojni su motivi koji mnoge, naročito mlade i manje obrazovane, privlače vehabijskom pokretu. Većina, očigledno, veruje da oni zaista propagiraju i praktikuju čisti, „izvorni“, islam. Zatim, to je i rezignacija, pa i bes, nastao porastom islamofobije na Zapadu, naročito nakon 11. septembra i ratovima u Avganistanu, Iraku, Libiji. Beznađe, nezaposlenost, siromaštvo takođe su razlozi za radikalizaciju, ali ni finansijski razlozi nisu za zanemarivanje. Tako svaki pripadnik ove zajednice u sarajevskom naselju Sokolović kolonija, kako je pisao nedeljnik Slobodna Bosna, mesečno dobija 400 KM (200 evra), a njihove supruge, ukoliko su pokrivene, čak 1.000 KM. U Mostaru, po izvorima nedeljnika Dani, vehabije su primale po 800 KM. Velikom broju dece se isplaćuje mesečna pomoć, poklanjaju im se knjige, školski pribor, odeća i obuća. Istovremeno, to je vrlo često siguran azil za kriminalce, alkoholičare, narkomane.

Šerijatska policija

Problem sa mnogim vehabijama je, pre svega, njihova želja da se celo društvo ponaša po njihovim kriterijumima. Često njihova „šerijatska policija“ fizički napada ljubavne parove po parkovima, parkinzima, izletištima, mračnim mestima, optužujući ih za nemoral. Pre tri godine, grupa od nekoliko desetina vehabija, potpomognuta ekstremnim navijačima, sprečila je održavanje prvog Queer festivala u Sarajevu, kad je povređeno više posetilaca, a najteže 34-godišnji Danac, selektor filmskog programa. Pretnje poznatoj rediteljki Jasmili Zbanic uputili su još pre nego što je završen scenario za njen film „Na putu“. Dovoljno je bilo saznanje da će u njemu biti reči i o vehabijama. Kad je film stigao u bioskope – ućutali su se. Kritike su stigle s druge strane – neki su ocenili da su vehabije prikazane kao bezazlena „pacifistička sekta“ (Nedžad Ibrahimović).

Uprkos telefonskoj pretnji da je podmetnuta bomba, prošlogodišnji koncert Zdravka Čolica nije otkazan samo zato što se na Stadionu Koševo već bilo okupilo oko 70.000 posetilaca, pa je policijska procena bila da bi panika verovatno proizvela veći broj nastradalih. Kad su uhvatili vehabiju koji je pretio, rekao im je da bi sigurno podmetnuo bombu – samo da je imao.

Nisu sve vehabije teroristi, ali svi teroristički napadi i otkrivene namere upućuju na vehabije i njihove simpatizere. O njihovim brojnim napadima se dosta zna, ali ima i obračuna među njima, naročito kad treba uskladiti svakodnevni život sa principima „izvornog“ islama. Smajil Abdurahmanović i Velid Zahirović iz Zavidovića bili su dobri prijatelji i vehabije. Problemi su nastali kad je Smajil zatražio od prijatelja da mu da kćer za ženu, iako je već bio u braku. Velid nije hteo ni da čuje, uprkos višemesečnom insistiranju Smajila. Onda je 6. juna 2009. Abdurahmanović došao pred Zahirovićevu firmu u centru grada i u leđa ispalio metak iz pištolja. Za ubistvo je osuđen na 18 godina zatvora.

Nesuđena nevesta imala je – 9 godina.

Policajcima je hladnokrvno odgovorio: „I poslanik Muhamed je imao mlade žene.“

Promocija u Zagrebu

Po nekim tumačenjima, prvi put se za vehabizam na ovim prostorima čulo pre četrdesetak godina kad je trebalo da se gradi islamski centar u Zagrebu. Pristalice je dobijao i među studentima koji su se vraćali sa studija u Saudijskoj Arabiji, Jordanu, Jemenu, Alžiru. Međutim, sve su to bili samo pojedinačni slučajevi bez nekog većeg odjeka i odziva, sve do rata 1992-1995. kad se Bošnjacima pridružilo više stotina avganistansko-arapskih mudžahedina ili „svetih ratnika“. Više su se istakli ratnim zločinima i propagiranjem netolerantnog tumačenja islama, nego kao dobri borci. Nakon Dejtona, ogromna većina je napustila BiH, ali seme je zasejano i pronašlo put do mnogih, naročito mladih, vernika.

Smrt lidera Jusufa Barčića

Poslednju deceniju, u vrhu vehabijskog pokreta, obeležila su dva lidera. Pravi duhovni vođa je Nezim Halilović Muderis, direktor Vakufske direkcije Islamske zajednice i propovednik u džamiji Kralj Fahd u Sarajevu, koju je izgradila Saudijska Arabija, gde se vehabije masovno okupljaju. Muderis, ne baš uverljivo, ali uporno negira da je njihov čovek, ne krije stav da je BiH „najbolje urediti po islamskim zakonima“, mada priznaje da to sada nije realno. Drugi je Jusuf Barčić iz okoline Tuzle, koji se pre 12 godina vratio sa studija u Medini. Osnovao je „pokretni džemat“, pa je sa svojim pristalicama putovao od džamije do džamije da drži predavanja i promoviše selefizam. Kako je izazivao sve veći bes tradicionalnih vernika, u IZ su odlučili da mu se suprotstave zaključavanjem čuvene sarajevske Careve džamije, gde je došao da klanja ikindiju-namaz (popodnevnu molitvu). Dogodilo se to 22. februara 2007, a Oslobođenje je zabeležilo da je to „možda prvi put u 500 godina postojanja ove džamije, da u njoj nije proučen ezan (poziv na zajedničku molitvu), niti je klanjan namaz zbog nesporazuma muslimana“. Bio je u zatvoru nekoliko meseci zbog nasilja u porodici. Televizijske gledaoce zabavljao je svojim objašnjenjima zašto vozi auto bez tablica i dozvole i zašto se ne zaustavlja pred crvenim svetlom na semaforu. „Alah zna da sam registrovan i za mene postoji samo zeleno“, govorio je. To mu je i došlo glave. Nastradao je 30. marta 2007. u Tuzli u saobraćajnoj nesreći kad je izgubio kontrolu nad „mazdom“ koju je kroz grad vozio 150 km na sat uprkos ograničenju na 60. Njegova dženaza (sahrana) bila je dosad najveći skup njegovih pristalica – okupilo se oko 3.000 vehabija iz zemlje i inostranstva.