Evropljanima koji gore kao božićne svećice

Ništa vam ova rečenica neće posebno otkriti o romanu Kraljevi dani Filipa Florijana (Heliks), koji na srpskom stiže u maestralnom prevodu Đure Miočinovića, a kome svakako treba odati visoko priznanje, ne samo zbog opšteg umetničkog dojma, što bi rekli ocenjivači umetnika-klizača na ledu, već i zbog konkretnih bisera kakva je rečenica: “Imao je upaljene desni, modre, neprijatne kao loše vesti“, rečenice koja, možemo u to biti uvereni, ni u rumunskom originalu ne može zvučati tako efektno kao u srpskom prevodu ili, možda, bolje reći: prepevu.

Ništa ona početna deskripcija, napomenusmo, neće otkriti posebno – osim toga da ulazimo u jedan šareni vilajet, što životni, što literarni, i golicavog nagoveštaja da će s Florijanovim junacima, Evropljanima koji gore kao božićne svećice na jelki burne druge polovine 19. veka, i Beč i Pešta, i Beograd i Varna, i Bukarešć i Istanbul postati po mnogo čemu različite, a po mnogo čemu, opet, i srodne pozornice, scene razbacane po nekom multistejdž-teatru.

Filip Florijan (1968), novinar i pisac, autor četiri romana, pred srpske čitaoce stiže s delom Kraljevi dani, čiji vam naslov, opet, neće zapravo ništa posebno reći o štivu koje je pred vama.

Pa i ko bi sad, na izmaku druge decenije 21. veka, i mogao da smisli naslov koji će čitaoca, kroz lavirint zapretenih sećanja i nataloženih osećanja, privoleti da u sebi, recimo, stvori nekakav plemeniti, oplemenjeni hibrid dvojice znanih mu autora i da, pritom, odmah poveruje da taj hibrid nije samo hibrid već i autentična, autohtona veličina?

Jer, čitajući Florijana, mi ne možemo a da ne pomislimo kako se pred nama našla na mahove bizarna, a opet beskrajno lepršava sinteza Gabrijela Garsije Markesa i Miloša Crnjanskog.

Da, upravo tako: Markes, plus Crnjanski, plus ono nešto što Florijana čini jednim od najpoetičnijih, najnepraktičnijih, ali ujedno i najzavodljivijih romansijera evropskog Istoka danas.