Minja Peković, foto: J. PatarčićAko je 2021. godina za nekoga bila prekretnica kako u karijernom, tako i u životnom smislu, onda je za Minju Peković, glumicu Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici.
Minja Peković je rođena u Sarajevu, a diplomirala je glumu na dramskom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Borisa Isakovića. Od 2007. godine je stalna članica Narodnog pozorišta u Subotici, gde je igrala u gotovo 30 predstava, a za svoja glumačka ostvarenja često je nagrađivana i proglašavana glumicom sezone.
Međutim, u 2021. godini stigla su priznanja kojima se, kako i sama priznaje, nije nadala. Nagradu za glumačku bravuru „Zoran Radmilović“ Narodnog pozorišta Timočke Krajine, Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje i nagradu za najbolje glumačko ostvarenje na 28. Međunarodnom festivalu klasike „Vršačka pozorišna jesen“, ponela je Minja Peković za ulogu Milje Bušatlije u predstavi „Kus petlić“ Aleksandra Popovića, u režiji Milana Neškovića.
A, takođe, je trijumfovala i na najvažnijoj pozornici – onoj životnoj, uspešno okončavši borbu sa karcinom dojke, nakon čega se u velikom stilu vratila na pozorišnu scenu.
Tri značajne nagrade za vas u prošloj godini, od kojih su pojedine po prvi put stigle u Narodno pozorište u Subotici. Da li ste to očekivali i koja vam je od ovih nagrada najdraža?
– Sve tri nagrade su došle za lik i predstavu koja mi je jako draga. Već sama predstava je za mene simbolična, jer je označila moj povratak na scenu posle raznih životnih izazova, kako lepih, jer sam rodila ćerkicu, tako i onih koji su delovali zastrašujuće, a zapravo nisu bili, i svako priznanje koje dođe nakon toga predstavlja važnu prekretnicu u mom životu. Sentimentalno i emotivno mi je najposebnija nagrada „Zoran Radmilović“ zbog raznih sinhroniciteta. Prva predstava koju sam pogledala bila je „Kralj Ibi“, u kojoj je igrao Zoran Radmilović. Ona je snimljena i emitovana na televiziji, a ja sam kao dete u Sarajevu prvi put u životu videla pozorišnu predstavu sa njim u glavnoj ulozi. Ime sam dobila po liku iz filma „Čudna devojka“, a kasnije sam saznala da je to možda i prvi film koji je Zoran Radmilović snimio. Tako da je ova nagrada sve to nekako zaokružila i nisam ni verovala da je tako nešto moguće.
Sve nagrade dobili ste za ulogu Milje Bušatlije u predstavi „Kus petlić“. Kako ste odabrani za ovu ulogu i koliko ste se za nju pripremali?
– Dug je put bio do te uloge. Predstava je inicijalno trebalo da se igra početkom 2019. godine i kada je trebalo da počnemo da radimo, ja sam zatrudnela. Pošto nije postignut dogovor ko bi ulogu mogao da igra umesto mene, odlučili su da me sačekaju. Kad je trebalo da se vratim, počelo je vanredno stanje. Potom sam išla na operaciju, zatim su krenule terapije, pa su opet odlučili da me sačekaju. Kad sam konačno počela da radim, dobila sam koronu, tako da je put do Milje bio jako dug, uzbudljiv i nepredvidljiv. Čekanje se isplatilo, jer sam za to vreme više puta dolazila u dodir sa tekstom, misleći da je baš sad taj trenutak kada ću početi da radim. Već u samom čitanju su postojale neke razlike i u pojedinim rečenicama i mislima velikog Ace Popovića sam prvo videla jedno, pa onda nešto sasvim drugo, a na kraju nešto sasvim treće. Sve to je na neki način doprinelo i mislim da je u životu uvek takva situacija. Što je veći naš ulog, to je ono što ćemo dobiti potencijalno veće.
Budući da ste imali dovoljno vremena da se saživite sa likom, da li ste u njemu prepoznali neke delove svoje ličnosti i koliko su Minja i Milja zapravo slične?
– U Milji najviše prepoznajem svoje bosansko nasleđe, koje je odigralo veliku ulogu. Još dok sam čitala lik, imala sam utisak poznatog. To nije bila situacija da pred sobom imam neka slova na papiru i da sve to treba da analiziram, pa ću da udahnem život liku, nego sam imala utisak da me „gleda“. Imamo dosta sličnosti, u smislu optimizma, takvog pogleda na svet, borbenosti i, čini mi se, nekog neodustajanja od sebe, svojih snova i ciljeva. Ta neka idejna postavka nam je vrlo slična, pa mi je to sigurno bila i olakšavajuća okolnost u radu.
Da li je upravo to jedan od ključnih preduslova da bi glumac mogao uspešno da iznese svoju ulogu?
– Mislim da lik u odnosu na glumca može biti i potpuno suprotan, kada je u pitanju karakter i manifestacija ličnosti, ali kada su osnovni postulati, svetonazori i principi kojima se vodimo kroz život različiti, onda je glumcu teže. Sve ostalo su sitnice, koje sa godinama rada sve brže uočavate, ali kada je baza i duboka ideja na kojoj počiva lik vama bliska, onda ste u prednosti. Kada je ona potpuno drugačija, onda je to izazov za glumca, koji nekada ne mora baš slavno da se završi. Ostanu posvađani i na premijeri.
Vi i vaše kolege nemate svoju matičnu kuću već 15 godina. Dok se zgrada Narodnog pozorišta gradi, predstave pripremate u nekadašnjoj fabrici “Mladost”, za koju je malo reći da je neuslovna. Kako je raditi i stvarati u takvim okolnostima?
– Mislim da je čovek evoluirao tako što se borio sa preprekama, jer kada ste izazvani i pred sobom imate prepreku koja deluje zastrašujuće, užasavajuće, gušeće, nedovoljno u svakom smislu, vaš ceo sistem se digne na viši nivo i grčevito razmatra opcije. Dolazite do toga da vam je druga opcija da sedite kod kuće jer nemate zgradu, što niko od nas ne bi uradio, nego nada i vera da će ona stvarno jednoga dana doći, a u međuvremenu imamo, šta imamo. To frustrira i nije čarobno, ali u jednom trenutku to dosadi i onda gledate šta vas sad ovde inspiriše. Našalili smo se baš dok smo pripremali „Kus petlić“, zbog udžerice u kojoj oni žive, pa smo komentarisali kako imamo idealne uslove za tu predstavu. Kao da smo na filmskom setu. Tako da je puno humora izlazilo odatle i bar ja nikad nisam gubila nadu da će ta zgrada jednom doći.
Prošle godine ste se vratili u pozorište nakon borbe sa karcinomom dojke, koja se okončala vašom pobedom. Kako je ova borba uticala na vaš život i rad i u kojoj meri su se promenili u odnosu na period pre bolesti?
-Prva stvar koju sam dobila kao benefit iz svega toga, pored veće količine vere kao takve, jeste da mi je došla neka životna radost. Ogromnu količinu radosti sam iscrpla iz te situacije i kvalitet mog života, pre svega mentalno, postao je bolji. Neke stvari su definitivno počele da se menjaju i one se menjaju u vašoj glavi, ali pošto ste godina naučili da živite, reagujete i radite na jedan način, a sada imate izmenjenu perspektivu koju vam je donelo takvo iskustvo, potrebno je da to i implementirate u život. Zato nekada imam utisak kao da su dve mene. Dešava se situacija i ja bih po starom, ali glava govori da je to zamka i da smo tome rekli ne, i kada treba da odreagujem, vrlo često dođem u jedno ništa. Vodim dijalog sama sa sobom i to izgleda kao da me je neko isključio na tri minuta. Dakle, faza u kojoj se trenutno nalazim je da ono što je moja izmenjena perspektiva pokušam da implementira u svakodnevni život.
Godina za nama bila je plodonosna i kada su u pitanju novi projekti u kojima se do sada niste oprobali, a to je pisanje. Koju priču želite da ispričate svojoj publici?
-Trenutno sam okupirana idejom da sve to što sam pričala, mislila, čitav taj put o kojem sam neke deliće već izrekla, sada bih volela da konkretizujem i iskoristim svoje znanje i zanimanje da to možda stane na scenu. Kažem to, namerno ne izgovaram ništa određenije, jer je to i dalje rad mene sa samom sobom, ali ako dođe do neke realizacije, mogu da obećam da neću biti stidljiva. Sva takva iskustva su katarzična i mislim da je to ono što je ljudima u ovom trenutku preko potrebno. Izolacije i pritisci, čovek se oseti usamljeno koliko god da ima ljudi oko sebe, gubi perspektivu, nadu i volela bih da napravim neko mini putovanje koje bi drugima i meni zapravo bilo katarzično, vedro i nadahnjujuće.
Koje ciljeve ste postavili sebi u ovoj godini i šta publika može da očekuje od Minje Peković?
-Da prestanem da se sklanjam, kako god to zvučalo. Moj mentalni sklop je takav da se u punom smislu otvaram na sceni. Tako sam naučena i to je godinama bio moj mehanizam, ali je onda godinama to počinjalo da se čini nedovoljnim. U eri ekspanzije društvenih mreža i da će sutra svako ko se bavi produkcijom, bilo filmskom, bilo pozorišnom, voditi računa o mom javnom uticaju i nekoj otkrivenosti u javnosti, mene je užasavalo i ljutilo, jer mi se kosilo sa onim zbog čega sam počela da se bavim glumom. Ljudi od mene svaki put očekuju nekog drugog, jer ne plaćaju kartu da bi videli ko je Minja Peković, nego hoće da vide umetničko delo i šta ja u tom smislu imam da ponudim. Međutim, stvarnost je počela da me demantuje i potrudiću se da budem što je moguće otvorenija, ali da istovremeno sačuvam jezgro svoje privatnosti koje mi je izuzetno važno.
Ja kad sam došla, gotovo
Da li ste ikad igrali na sceni Narodnog pozorišta u Subotici?
-Imala sam priliku da uđem u zgradu, a na scenu nisam, jer je bilo zabranjeno da ne bi pala neka daska na glavu. Glavna vrata su bila odškrinuta i kroz to sam videla kako izgleda. Probne sale, garderoba, krojačnice, to je bilo u staroj zgradi, ali se već igralo u Jadranu. Najsmešnije je što sam zaposlena u decembru 2007. godine, a za prvu predstavu koju sam radila ovde, premijera je bila u maju, i nešto sam pogrešno razumela organizatorku koja mi je poslala raspored igranja za oktobar, da je to u stvari za septembar. Onda sam greškom došla u Suboticu krajem septembra, uputila se ka zgradi i stala ispred rupe. I gledam, predstava je večeras, a gde je pozorište? Ubrzo sam srela koleginicu koja mi je objasnila da sam pogrešila i da je predstava za oktobar. Ali ona rupa? To nije za oktobar, to je sad. Pa mi je objasnila da je zgrada srušena. Tako da, ja kad sam došla, gotovo.
Više vesti iz ovo grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
