Gručo Marks prepričava Knjigu o Jovu

Zoran Jeremić Kada bih mogao da predmet mojih želja i sumnji ne pretvorim u ultimativni kardiogram svakodnevice, kada bih ovaj dnevnik vodio lišen bremenitosti gneva i zanesenjaštva pogleda unazad, onda bih bez mrvice zazora mogao da se prepustim veseloj sedmodnevnoj igri detekcije slika, glasova i misli koje mi servira slučaj komedijant. No, vazda sam želeo nemoguće, zato mi valja spustiti loptu na sredinu terena, lagano se probijati ka šesnaestercu, a posle ću valjda umeti da isfoliram poneki faul i uputim udarac ka mreži čitalačke ravnodušnosti.
Uf! Ovako otužno patetičan uvod ume da sklepa samo uredničko pero ubogog provincijskog nedeljnika na dan zaključenja broja, posle neprospavane noći i milozvučnog poziva Živana štampara na linč, jerbo mu svi radnici sutra slave Svetog Jovana pa neće valjda olovnu prašinu umesto reš ispečene svinjske kožice krckati. Na sreću, moj verni „garderober“ Goran, zbog komplementarnosti naših mazohizama, spreman je do iznemoglosti da kompjuterski kuje po mjesecu na šezdesetpetogodišnjem medijskom Titaniku zapadne Srbije.
Da, mi smo preostala dva člana onog orkestra koji uporno svira dok drugi uspaničeno traže pojas za spasavanje.
Medijska kuća u kojoj radim skamenjena je pred aždahom privatizacije; verbalni kukolj zaposlenih u ovom javnom preduzeću razmnožava se ko kineski krompir, širi se smrad prokletstva malih razlika. Uz izuzetke koji potvrđuju pravilo, opštinski oci su nam godinama delili lekcije sa partijskog kursa o tržišnoj ekonomiji da bi nas ućutkali sa platom čistačice komunalnog preduzeća.
S druge strane, bar na prvi pogled, grad nema dovoljno aferaškog kapaciteta merkantilno- udbaško – preljubničkog tipa da pravimo „novine po vašim željama“. Ništa gluplje od „privatizacije“ opštinskih medija u Srbiji jer ćemo umesto konceptualno osveženih i kadrovski redukovanih novinskih kuća na polzu naroda dobiti magacine kojekakvog tranzicionog bofla.
Broj je završen, zbog izborne tišine izgleda praznično sa tekstovima o aditivima, pršutijadi, zdrastvenoj zaštiti, Basarinom nacionalnom parkinsonizmu i kremanskim prorocima.
Jedan stručnjak za svinjokolj iz Mačkata reče: „Šta ćeš, tu nas je Bog locirao.“
A gde li smo mi Boga smestili?
Raduje me Basarin uspeh, iako je mnogo ranije morao da bude ovenčan NIN-ovom nagradom. Primerice, „Fama o biciklistima“ je jedna od kultnih knjiga moje generacije, bar onih koji su imali sluha za njegovu – a bogme, ko može i hoće da prizna, i sveopštu – filozofiju nelagode.
On je zaista urbana legenda Užica, ovde je proveo svoje najbolje godine. Nije ga grad preterano mazio, niti je njemu, zaokupljenom ontološkim vrtlozima, pankom i alkoholom, do toga bilo stalo. Nikad se nije bavio jalovom erudicijom svakodnevnih pitanja, kao što nikad nije bio politički korektan. Njega su vazda žuljale ozbiljne stvari. Zato se brani ironijom, zato njegove junake često poredim sa Gručo Marksom koji prepričava Knjigu o Jovu.
Ako bi neko za sto godina rekonstruisao grad na Đetinji u dvadesetom veku na osnovu toponima u knjigama njegovih pisaca, onda bi mu sasvim sigurno bila dovoljna bibiloteka u kojoj bi se našle knjige Milutina Uskokokovića, Ljubomira Simovića i Svetislava Basare. To je dragocen i redak kontinuitet. Neko uz pivo u „Vermeru“ reče da će se jednog dana stranci šetati Užicem kao kroz Džojsov Dablin, maršrutom njegovih najboljih pisaca.
Jednom sam ga posetio na Kipru. Basara diplomata. Kakav oskimoron! Zamišljao sam da ću prijatelja videti u liku Malkolma Laurija. Još uvek verujem da nisam pogrešio.
Danas nad nama bdi porodični svetac. Teško je udostojiti takvog gosta, jer slavska politička analiza uz kraljevsku trpezu moje tašte daje oduška suspregnutim replikama na besomučne stranačke kampanje. Fantastična braća „Merlot“ i „Krstač“ krivi su za sve. Crnogorci, ko bi drugi!
Oko ponoći, supruga iz naše mladalačke diskografske zaostavštine vadi „Path That Cross“ Patti Smith. Jasmina je stvarno moja bolja polovina.
Marija se vraća sa kampovanja na Tari. Postala je rendžer, a bila je ili želala da bude odbojkašica, glumica, karatistkinja, manekenka, plesačica, teniserka, modna kreatorka, plivačica, spisateljica horora i prevoznik „Fante“. Za sada.
I ja sam u njenim godinam jeo sve što leti, ali…
Postajem li ja ovo mrzovoljni tata koji se pretvorio u krompir sa daljinskim upravljačem?
Bilo kako bilo, direktor Nacionalnog parka „Tara“ Dušan Milovanović zaista je uz pomoć IRD-a napravio čudo: renovirao je stari Lugarski dom u Račanskoj Šljivovici, sagradio Informativni centar na Mitrovcu, otvorio ergelu sa dvanaest konja… Uz pomoć svojih saradnika organizovao je sedmodnevni zimski kamp za mlade rendžere koji su skijali, jahali, hranili medvede, pravili novine i štošta još. Čudo je taj Dušan, i meni je dozvolio da jašem. Drugarica Kaća mi reče da izgledam ko Desanka Maksimović kad je ulazila na belom konju u oslobođeno Valjevo.
Ispunjavam svoju građansku dužnost, onako svečarski, ma šta to značilo. Čudno, uvek glasam noću, možda nesvesno pretpostvaljam da je samo u to doba moguće zabiti glogov kolac u vampire kriptonacionalizma.
Na redakcijskom sastanku komentarišemo rezultate izbora u lokalu. Eh, da su svi gradovi politički pismeni kao naš! Krajnje je vreme da od demokratske orijentacije svih nijansi kakve vajde uskoro vidimo i prestanemo da po dobre cipele u Čačak hodimo.
Dok dobar glas nekog političkog prvaka i programa njegove stranke iz Beograda dopre u srpsku provinciju, on često mutira u raznim vidovima, jer ga oličavaju petorazerdne kopije obuzete sujetom i šićardžijskom računicom. Klimoglavci i foliranti teško opstaju u malim gradovima, gorak je talog palanačkog iskustva.
Retko srećem nekoga sa Kosova. Adam Ribać je srednjoškolski profesor ekonomije koji već osam godina živi kao prognanik sa ženom i tri kćeri u Užicu. Žive od socijalne pomoći u jednoj prostoriji. Nikakav stalni posao nije mogao da nađe. Kao predstavnik Demokratske stranke, član je Upravnog odbora „Vesti“. Kao i sve druge, i njegova kuća je u rodnom selu, okruženom albanskim selima, porušena. Ne može da „dobije papire“ za inostranstvo jer ne može da ima status izbeglice u „vlastitoj“ državi. On je čovek bez elementarnih ljudskih prava, njegova deca bez prava na budućnost. Divim se njegovoj neostrašćenosti, mirnoći, gotovo blagosti kad govori o stanju stvari. Razumem njegovu nadu kad govori ćerkama da će se jednom možda vratiti, ali ne razumem mnoge od onih koji govore u njegovo ime.
Pokušavam da podignem mali kredit za velike namere. Odavno sam prestao da se obazirem na upozorenja o lihvarskim kamatama, ali me žestoko iznervira arogancija bankara koji skeniranjem bankovnog misle da su skenirali moj duhovni račun. Zar je moguće da ovoliko banaka dobro posluje sa stanovništvom bezbroj puta isceđenim refinansiranjima njihove budućnosti?
Duško mi poklanja dva diska sa dvadesetak džez koncerata. To je moja uobičajena polugodišnja doza. Znam da sam često nezahvalan, ali obećao sam sebi da ću mu ako Kit Džeret ove godine dođe u Beograd platiti kartu.
Proradila mi je elektronska pošta. Obradovalo me nekoliko mejlova Nađe Tešić sa kojom već godinama vodim intenzivnu prepisku. Zapravo polemišemo na temu obostrane facinacije: njene užičkim zavičajem koji glorifikuje do začuđujuće naivnosti i moje često nimalo manje oduševljenosti pred zapadnjačkim vrednostima. Istorija ili utopija, pitanje je sad. Možda je odgovor pronašao njen brat Stojan, izvanredni dramski pisac i scenarista ovenčan Oskarom. U njegovim komadima nema mnogo vere u ovozemaljska čuda, sem u pobunjenog čoveka moralnih skrupula. Ponosan sam na mali udeo koji sam imao u postavljanju dve drame Stojana Stiva Tešića na scenu Zvezdara teatra i užičkog Narodnog pozorišta. Razmišljam o biografskoj knjizi o njemu.
Uveče ćaskamo sa kumom Anom koja je posle deset godina došla sa Novog Zelanda da odmor provede u Užicu. Šta bi drugo tamo radila nego predavala engleski. Mnogo smeha i sećanja na bolju prošlost. Kao da su juče ona, Vladimir i Selena otišli na kraj sveta, sa veš mašinom kao prethodnicom.
Ne pričamo o „godinama raspleta“. Živi smo, zdravi, kad sve prođe čemu hronologije?
Iz čista mira pita me moja osmogodišnja kćer Ivana, inače ratno dete, šta je to istorija?
„Istorija je kuća od čokolade na čijem pragu stoji veštica.“
Čik pogodi koja?