Jeribasme iz Jemišhane

Kao na plamenim platnima Tarnera boje se upliću, maze se, kikoću i uranjaju jedna u drugu. Hisardžik je sinonim za voće u ovom kraju. Kruške i jabuke leže svuda unaokolo nudeći se. Grabi se „miva“ ali mnogo toga ne stigne se ubrati. Živo je, kao neki praznik berbe. Sve miriše po pekmezu od šljiva što se krčka i grgolji i curi niz kazan. I drenjci obrani. Već se kroz „protak“ iscedio sok, kiselkast, svež, mirisan, u boji nekog kvalitetnog „božolea“. U Hisardžiku ni sami meštani ne znaju koliko ima vrsta krušaka. Nabrajaju.

-’Vako, imaš begovače, jeribasme, takiše, budale, dervišice, sijerak, mirisavac…

Po „takišama“ su neki iz ovog kraja dobili nadimak. A „jeribasma“ znači jednostavno – ne diraj me! To su one krupne, dobre kruške koje je grehota dodirivati. „Budale“ poslednje stižu. Onda kad ste se već prejeli, pa ih gledate i mislite: „Jah, budala, đe su prije bile!“ Tako tumače nazive šereti ovdašnji.

Autentični napitak ovde je ipak od jabuka. Spravlja se po „tehnologiji“ koja se vekovima ne menja. I što bi?! Napitak se zove – sita. Jednostavno drveno postrojenje zvano „tijesak“ cedi jabuke i tako se stvara najprirodniji na svetu „sirup od jabuka“. Za slatku situ koriste se jabuke koje zovu ovde „surlije“, a za „ljutu situ“ namenjene su jabuke zvane „popadije“. Sita se služi uz krompir, ili uz mladi kajmak, možete premazati palačinke ili ukarsiti kolače, sladoled, voćnu salatu…

Još se u Hisardžiku u sušionicama drevnog izgleda, koje se zovu „jemišhane“, suše šljive i kruške. Pa kad sneg zapada, kad ono zima stisne, stižu na trpezu poslastice poput „ekšijaša“ i „hošafa“.

Usred zlatne jeseni bere se kesten. Ovde kažu -ćesten. A kesten iz Hisardžika je nadaleko cenjen i smatrao se najkvalitetnijim na širem prostoru ondašnje zemlje. Ceo jedan zaseok zove se ovde Ćesteni. Toliko ga uvek bivalo. Nekad se moglo naći i po hiljadu kila. Nosio se konjem ćesten i do Sjenice, Nove Varoši. Pljevalja. Ljudi čekaju na red na kupe, ne možeš nadojanisati ali niko da pomisli da ne plati. Pošten svet bio ovde. Moglo se i živiti od ćestena. Tako pričaju oni koji dugo pamte.

Kad dođu miholjdanski dani, onda se po rernama šporeta peče ‘sardžički kesten, trošan i sladak. I ništa više. I onda se setim nekih trenutaka iz detinjstva i odlazaka u Lovran, u Istru, kod tetke. Lovran je grad čuven po marunu, kesten se izvozi u Evropu još od 17. veka pa je zato kesten proglašen zaštitnim znakom Lovrana i svake godine (još od 1973.) u oktobru se održava velika Fešta od maruna u okviru koje se na centralnom trgu peku ogromne količine maruna, biraju se najbolje poslastice i služi specijalna rakija.

Hisadržik nema feštu. U smiraj sve kraćih jesenjih dana, kad se pramenovi magle počnu iznenada navlačiti, meša se glas ezana džamije hisardžičke sa zvukom zvona mileševskih zvonika i odvajkada tako. Život sela polako tone u mirise i tišinu. Noć padne iznenada. Mesec, pun, pojavi se baš tu, iznad hisardžičke tvrđave, k’o kakav fenjer što obasjava celu dolinu.