Jezik treba čuvati samo od normativnih lingvista 1

Dosta je čudan odeljak u Nacrtu zakona o zaštiti ćirilice u kome se navodi da se srpski jezik treba štititi od „uticaja ideoloških i političkih pokreta na njegovu standardizaciju“.

Jasno je ovde na koji pokret se misli s obzirom na skorašnji vapaj grupe lingvista, pretežno preskriptivnih, zbog upotrebe rodno osetljivog jezika propisane Zakonom o rodnoj ravnopravnosti.

Čudno je, dakle, što se ova dva zakona u tom delu međusobno potiru.

Ali ono što je podmuklo jeste povika o ugroženosti jezika od određenih ideologija zarad očuvanja – postojeće jezičke ideologije, koju i ne percipiramo kao takvu, već kao nešto što nam je prirodno i nesporno.

Tačka Zakona o zaštiti ćirilice u kojoj piše da će se jezik štititi kroz „podsticanje pravilnog izražavanja, poznavanja i pravilne upotrebe srpskog jezika i ćiriličkog pisma“ ideološki je obojena.

Ideologija standardnog jezika temelji se na ideji o lepom, čistom i pravilnom jeziku, uzvišenom naddijalekatskom sistemu kome svi treba da težimo.

Standardni jezik propisuju i o njemu brinu preskriptivni (normativni) lingvisti, ali nas oni neretko uveravaju da su neki jezički oblici ili čitavi dijalekti bolji i pravilniji od nekih drugih.

Sa stanovišta lingvistike kao nauke, a preskriptivizam to nije, ništa što se u samoj strukturi jezika javlja ne može biti bolje ili gore – sve je pravilno.

Nema valjanog naučnog argumenta kojim se može potkrepiti tvrdnja da je kosovsko-resavski dijalekat gori od istočnohercegovačkog, ili da je iskvaren, kao što je besmisleno dokazivati i da je jekavski bolji ili gori od ekavskog.

Isto važi i za nestandardne oblike (pomogni, u vezi toga, kući sam jednako su funkcionalni kao standardni pomozi, u vezi s tim, kod kuće sam).

Ovo ne znači da nam jezički standard nije potreban.

On je produkt politički motivisane odluke zajednice oko toga koji će se varijetet koristiti kao svima zajednički radi uređenijeg i lakšeg sporazumevanja.

Ali ono što je često veoma štetno u takozvanim standardnojezičkim kulturama, kakva je naša, jeste mistifikacija standardnog jezičkog varijeteta.

Kako naglašavaju hrvatski lingvisti Mate Kapović, Anđel Starčević i Daliborka Sarić u knjizi Jeziku je svejedno, samo postojanje službenog jezičkog varijeteta nije sporno.

Sporno je ono što se javlja kao njegova nuspojava, „često sa institucionalnom podrškom – a to su neznanstvene predodžbe o tome da su standardni dijalekt i oblici koji se u njemu upotrebljavaju pravilniji i bolji od nestandardnih“.

U pomenutoj knjizi, dosad najtemeljnijoj kritici preskriptivizma na našim prostorima, pokazuje se da mnogi pogledi normativnih jezičkih planera u Hrvatskoj (a isto je i u Srbiji) nisu u skladu sa naučnim pogledima na jezičke pojave, niti idu u korist običnog govornika, već u korist samih normativista kao „jedinih jezičkih autoriteta“.

Razni jezički saveti o pravilnom izražavanju, udruženi sa apokaliptičnim lamentima nad „neizvesnom sudbinom“ jezika, jesu primeri manipulacija, jer stvaraju nesigurnost kod govornika u pogledu poznavanja sopstvenog jezika, dajući istovremeno legitimitet i moć „jezičkim stručnjacima“ koji jedini znaju kako treba da govorimo maternji jezik.

Ideja o ugroženosti jezika, kome preti haos ukoliko ga preskriptivisti ne održavaju u životu intervencijama u vidu podučavanja govornika ispravnim oblicima, jeste klasičan mit sa stanovišta nauke.

„Haos ne postoji kao lingvistički termin“, ističu hrvatski autori.

Prema najznačajnijim svetskim projektima o ugroženim jezicima, npr. Uneskov atlas, ugroženim se smatraju oni jezici čiji govornici odumiru ili krenu da koriste neki drugi jezik.

„Ukoliko bismo kao lingvisti pokušali da naučnoj zajednici srpski jezik predstavimo kao ugrožen… vjerovatno bismo izgubili svaki naučni kredibilitet“, navodi lingvistkinja Marija Runić.

Ona je ispitivala diskurs i naučnu utemeljenost kampanje Njegujmo srpski jezik u Republici Srpskoj, koja se odvijala uz punu podršku Srbije, odakle je i pokrenuta.

Ideologija preskriptivizma se u ovoj kampanji predstavila u punom sjaju.

Nije tu bilo toliko sporno isticanje oblika koji se koriste u standardnom jeziku (da se piše ne znam umesto neznam, mašući umesto mahajući… bilo je tridesetak primera) koliko propust da se definiše kom domenu upotrebe su oni namenjeni.

Autori kampanje, čiji su stavovi ugrađeni u formulacije koje su pratile te jezičke pouke (pravilno je, kaže se, može se isključivo upotrebiti, nije pravilno reći), u potpunosti izjednačavaju standardni srpski jezik i srpski jezik.

Prema nalazima Marije Runić, ova kampanja je zasnovana na nizu popularnih predstava o jeziku koje je lingvistika odbacila kao nenaučne.

Njome se „promoviše nenaučan pristup jeziku i time šteti naučnoj objektivnosti i toleranciji među govornicima“.

Ona je diskriminatorska, jer propisujući samo jedan varijetet kao pravilan stavlja u nepovoljan položaj pojedine grupe ili govornike nestandardnih varijeteta.

Ovom problematikom bavila se lingvistkinja i antropološkinja Tanja Petrović u knjizi Srbija i njen jug, u kojoj obrazlaže kako i zašto se južni i istočni srpski govori povezuju sa kulturom nižih vrednosti, dok sami govornici tih krajeva žive u ubeđenju da im je jezik iskvaren.

Jedna je stvar, kaže Runić, kad jezički mitovi dolaze od govornika koji ne znaju dovoljno o tome kako funkcioniše jezik, ali je sasvim drugo kad „dobijaju legitimitet od institucija koje su u društvu prihvaćene kao neko ko o jeziku najviše zna“.

Izvor pravila, dodaje ona, nisu nikakva regulatorna tela, „već isključivo jezički repertoar govornika, koji moderna lingvistika uzima kao jedini istinski autoritet u jeziku (počev od Čomskog i Labova)“.

Svi govornici, dakle, poznaju i govore svoj jezik pravilno.

Kad se određeni tip diskursa nametne kao dominantan u nekoj zajednici, on se vremenom naturalizuje kao jedini legitiman.

Rečima hrvatskih autora, upravo od stupnja do kojeg se pojedini tip diskursa naturalizira zavisiće stupanj naturalizacije ideologija koje taj tip diskursa promoviše, odnosno stupanj do kojeg su se te ideologije preinačile u zdrav razum.

Tako „preskriptivistima odgovara da se standardni dijalekt zdravorazumski smatra jedinim legitimnim oblikom jezika i da se taj navodno neideološki pogled ne propituje jer upravo o normalizaciji te ideje ovisi njihov status u društvu i materijalna korist“.

Vratimo se na početak teksta.

Prema aktuelnom predlogu Zakona o zaštiti ćirilice, Vlada će osnovati Savet za srpski jezik, koji će pratiti i analizirati upotrebu jezika u javnom životu i predlagati mere koje podrazumevaju „zaštitu srpskog jezika i ćiriličkog pisma“, podsticanje „pravilnog izražavanja“, zaštitu od „ideoloških“ uticaja.

Većinu članova Saveta, prema ovom zakonu, biraće Odbor za standardizaciju srpskog jezika. Predsednik Odbora Sreto Tanasić ovim povodom izjavio je kako sada „možemo da krenemo ka uređivanju nereda i haosa u oblasti srpskog jezika i pisma“.

Članovi Odbora bili su i među autorima kampanje Negujmo srpski jezik, a izrazito su glasni u pružanju otpora prema upotrebi rodno osetljivog jezika, za koji tvrde da predstavlja „nasilje nad jezikom“ te da se njime „narušava jezička struktura“.

Zahtevi za normiranje rodno osetljivog jezika takođe su politički i ideološki motivisani, jer neutralne pozicije nema, ali svaki takav zahtev kao i svako protivljenje tom zahtevu mora da se temelji na naučnim saznanjima o jeziku i valjanoj argumentaciji.

Kroz ideologiju standardnog jezika promiče se i ideja o tome da se jezičkom politikom mogu baviti isključivo srbisti, a da je strukturalizam jedini teorijski okvir u kojem je moguće pristupati jeziku.

Zato su, između ostalog, opservacije preskriptivista u debati o rodno osetljivom jeziku, koji je interdisciplinarna problematika, znatno limitirane.

Kako se jezička politika ne može voditi nezavisno od države i nacionalne politike, nije bilo teško institucionalizovati nacionalističke i velikosrpske stavove pojedinih članova Odbora poput Miloša Kovačevića, koji kaže da „naučno gledano“ nekadašnji srpskohrvatski jezik može da se zove samo srpski, a što ga naši susedi zovu svojim imenom, to je njihova „nacionalna neiživljenost“ i „naučna nezrelost“.

Tako nastade zajebancija sa udžbenicima – usled nekritičkog prihvatanja Odbora kao jedinog stručnog tela za jezik i jezičku politiku i bezrezervnog preuzimanja njihovih saveta.

Ignorisanjem činjenice da je nekadašnji srpskohrvatski sada „srpski / hrvatski / bosanski / crnogorski“ ignoriše se realnost, a na štetu politika zajedništva i tolerancije.

Jeziku je inače svejedno, kako bi rekli hrvatski autori, a „preskriptivisti samo uz pomoć apsurda mogu nastaviti u javnosti promicati neutemeljene i štetne ideje o jeziku. Kad bi se otvoreno reklo da realnih komunikacijskih problema koje oni navodno rješavaju nema, postalo bi jasno da za njihovim angažmanom nema potrebe“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.