Jugoslovenstvo nije bilo nacionalno osećanje

Značajan tekst Živorada Stojkovića u Politici početkom ovog meseca (februara 1993. – op ur.) o odnosu Slobodana Jovanovića prema državnom udaru kralja Aleksandra od 6. januara 1929. daje mi priliku da i ja, sa svoje strane, dodam neka opažanja s obzirom na to da sam jedan od malobrojnih preostalih koji su razgovarali sa Slobodanom Jovanovićem u Londonu između 1949. i 1958, kada je Slobodan umro. Ne bih imao ništa da dodam, s obzirom na svoje razgovore sa Slobodanom, o njegovom odnosu prema državnom udaru o kome je on, sasvim prirodno, imao negativno mišljenje.
Ali bih želeo da se nadovežem na izloženo predavanje Slobodana Jovanovića koje je pred sam rat bilo objavljeno u Srpskom književnom glasniku pod naslovom „Jugoslovenska misao u prošlosti i budućnosti“. U tom svom predavanju Slobodan Jovanović daje sliku o pojavi političkog jugoslovenstva posle državnog udara od 1929. Ono je bilo proklamovano već samom osnovnom idejom državnog udara, a ta je ideja bila da se hrvatski i srpski nacionalizam zamene jugoslovenskim nacionalizmom koji biva ozvaničen oktroisanim i nedemokratskim ustavom iz 1931. Novi režim od 1929. i 1931. počeo je prvi put u istoriji da proizvodi novu vrstu zvaničnog, režimskog jugoslovenstva. Slobodan Jovanović ispravno ukazuje već tada na dve vrste jugoslovenstva. Pre Prvog svetskog rata bilo je Jugoslovena, misli na Hrvatsku, i za Hrvate i Srbe, dakle u Austro-Ugarskoj monarhiji – „u ono doba kada je to bilo opasno; poratni Jugosloveni ponikli su (posle 1929-1931. – D.T.) tek onda kada se jugoslovenstvo nagrađivalo…“ Dodao bih ovde da i naše, poratno jugoslovenstvo, posle 1945, ima nečega sličnog sa onim posle 1929-1931. u tom smislu što postaje i ono režimsko, ali tom jugoslovenstvu posle Drugog svetskog rata treba dodati još dva jugoslovenstva.“ Jedno je bilo ono koje je proizlazilo iz internacionalističkog stava jugoslovenskih komunista, a drugo je ono koje je proizlazilo iz mešanih brakova čiji se broj posle 1945. jako uvećao, posebno u Beogradu, Bosni i Vojvodini. Rekao bih da sva ta jugoslovenstva nemaju pravi nacionalni smisao, stvaranje nove nacije i novog nacionalizma, jugoslovenstva. Ono je u neku ruku „prigodno“, jer proizlazi iz motivacija koje nisu nacionalne nego političke. Ono ne predstavlja jedno novo nacionalno osećanje koje bi saželo srpsku i hrvatsku nacionalnu misao, kao i hrvatsku i srpsku kulturu u jedno osećanje i jednu jedinstvenu nacionalnu misao.
Ako se vratimo za trenutak na sliku koju nam ostavlja Slobodan Jovanović o jugoslovenstvu iz 1929-1931, videćemo da ono ima mnogo sličnosti sa jugoslovenstvom iz 1945. Piše Slobodan da predratni, „aleksandrovski“ Jugosloveni nisu toliko voleli jugoslovenstvo „koliko njegove diktatorske metode“ posle državnog udara 1929. I dodaje da je bilo u to vreme „Jugoslovena koji su se odlučili na diktaturu jedino iz želje da spasu jugoslovenstvo“ kao i onih „ubeđenih desničara koji su se stali oduševljavati jugoslovenstvom tek onda kada su našli u njemu dobar izgovor za diktaturu“. Ako ovoj diktaturi iz 1929. dodamo „komunističku diktaturu“ iz 1945, onda nam biva jasno da između tih jugoslovenstava ima i te kakve sličnosti. Rekao bih da su oba jugoslovenstva, tako kako su shvaćena, bila iluzionistička: i godina 1941. i godina 1991. pokazale su koliko ta dva jugoslovenstva nisu bila realne snage, i možda još više – da su bila štetna u smislu što su, s jedne strane, rađala agresivnije otpore, istina pre 1941. na hrvatskoj strani, a posle 1945. donekle i na srpskoj, ali još više na hrvatskoj strani.
Nezavisno od problema nacionalnog, rađao se u oba slučaja, i posle 1929. i posle 1945, jedan protivurečan i različit proces, na jednoj strani kod Hrvata, i na drugoj strani kod Srba – proces jačanja i proces slabljenja političkih stranaka, prvi kod Hrvata, a drugi kod Srba. Ne bih potcenjivao mišljenje da je Aleksandrova diktatura „dezorganizovala srpske stranke, a pojačala hrvatski pokret“, iako sasvim prirodno ovakav stav izgleda dosta uprošćen iz sledećih razloga. Kralj Aleksandar je bio harizmatička ličnost, u srpskim seljačkim redovima izuzetno popularan i od autoriteta, a to je imalo odjeka i u političkim strankama. Jedan značajan broj političara i često uglednih sposobnih ljudi napuštao je demokratske stranke i prelazio u diktaturu kralja Aleksandra.
Takvih je bilo i kod Hrvata, kao Stanko Šibenik, Želimir Mažuranić, Mirko Najdorfer, Nikola Preka, Stanko Šverljuga i drugi, ali su se oni, Hrvati, ili ubrzo povlačili iz diktature ili su potpuno sebe izolovali iz hrvatske političke sredine (Juraj Demetrović, Prvislav Grisogono i drugi). Kod srpskih političara, koji su napuštali stranke i prilazili diktaturi, položaj je bio sasvim drugojačiji. Oni su ostajali u političkoj masi Srba kao značajne ličnosti, kao profesor univerziteta Kosta Kumanudi, diplomat Ilija Šumenković, političar Božidar Maksimović i drugi. Sredinom četvrte decenije, posle smrti kralja Aleksandra, od ljudi režima obrazovala se i Jugoslovenska nacionalna stranka koja je uza se dobila i ljude kao što su bili general Petar Živković, Boško Jevtić i drugi. I ta je stranka na nedemokratskim, „neregularnim“ izborima od 1938. dobila skoro isti broj glasova kao i „stare“ stranke, kao što su bile Samostalna demokratska stranka iz Hrvatske i Vojvodine ili Zemljoradnička stranka u Bosni, Srbiji i Crnoj Gori. Nijednu, pak, stranku nije diktatura tako razbila kao Narodnu radikalnu stranku: ona je bila poslednja 1938. po broju glasova – među strankama od pre diktature. Demokratska stranka Ljube Davidovića i Milana Grola dobila je 1938. skoro 150 hiljada glasova i po tom broju bila najjača srpska opoziciona stranka.
Iz svega bi se dalo dosta lako zaključiti da mi, među Srbima, čak ni u Vojvodini i užoj Srbiji, gde postoje najstarije tradicije političkih stranaka u poređenju sa svima srpskim drugim i nesrpskim oblastima – nismo imali normalnog političko-partijskog života još od 1929, pa samim tim sadašnje organizovanje političkih stranaka kod Srba ide sa svim mogućim teškoćama i iz toga razloga, što mi nismo imali nekih šezdeset godina pravi politički život u našem društvu, u našoj zemlji. Ako tome dodamo rat i okupaciju, potom građanski rat već u toj istoj 1941. i najzad jedan revolucionarni, i policijski i jednopartijski režim posle 1945, onda je razumljivo, bar delimično, sve što se zbiva u današnjem političkom životu.
Nastavlja se