Kad novac diktira sve i slon može da pleše Labudovo jezero

Moj kraj je Dorćol. Godinama hodam dorćolskim ulicama u cik-cak izbegavajući da ne ugazim u tragove nekulture nekih ljubitelja kučića, a mrzitelja sugrađana i grada. Taj cik-cak kombinovan je sa taktikom pogled gore – pogled dole, jer se fasade obrušavaju kao meteorska kiša. Lokalna himna Dorćolaca mogla bi da bude na melodiju pesme Pada, pada, vlada ali uz reči Pada, pada, fasada. Dorćol nema dovoljno zelenih površina a zagađenost je ogromna. Zato me je zabrinula vest o postojanju ideje da se od Francuske ulice napravi široka saobraćajnica sa dodatnim trakama. Ostvarenje tog plana moguće je samo ako poseku drveće i suze trotoare. U Francuskoj ulici su Narodno pozorište, osnovna škola Skadarlija, Klub književnika, kuća Nikole Pašića, stambene zgrade. Pravljenje gradske pešačke zone koja će u ukupnoj kilometraži premašiti dužinu pešačke zone Beča, ne sme se realizovati na štetu zdravlja Dorćolaca. Svaka primedba na nepromišljeno i agresivno preoblikovanje Beograda, proglašava se kao mržnja prema postojećoj vlasti i otpor modernizaciji. Šta je moderno kad je u pitanju recimo Tržni centar Rajić? Taj monstrum trajno je unakazio deo Knez Mihailove. Zlokobno se nadvisio nad Bibliotekom grada Beograda poručujući da živimo u vremenu kad novac diktira sve, da je ružno lepo i da slon može da pleše Labudovo jezero ako investitor tako zahteva. U Beogradu se grade građevine koje su franšize Dubai i Abu Dabi arhitekture. Beograd bahato svetli početkom februara kao nakinđurena alapača u zagrljaju moćnika, na sav glas se rugajući bedi mnogih građana, poručujući: Ovo je novo vreme, ko ga ne razume i ne prihvata neka odumre. A svetleća slova BELGRADE na trgu Nikole Pašića su orijentir strancima a i mortus pijanima u kom delu sveta se nalaze. Da se ja nešto pitam, Beograd bi bio zeleni grad, arhitektonski inovativan u spajanju starog i novog, grad bezbedan za život, grad pozorišta, galerija, knjižara a ne kockarnica na svakom koraku. Grad u kojem bi nezamisliva bila gradnja Beograda na vodi ovakvog kakav je planiran i na način na koji se ta gradnja sprovodi sa svim sociokulturnim posledicama. Bio bi grad sa gradskom televizijom Studio B koja ne vređa građane propagandom jedne stranke, grad koji bi afirmisao kulturu življenja a ne prostakluk novca u kojem bi se o svemu moglo argumentovano diskutovati bez dobijanja etikete neprijatelja. Beograd bi bio i ovo što sad jeste u svom pozitivnom odrazu, grad kreativnih ljudi, grad živog otvorenog duha koji se ne da ukalupiti i ukrotiti.

Autorka je pozorišna rediteljka

Priredila: A. Ćuk