Kako je kovid „uveo“ tinejdžere u psihijatrijske ordinacije i šta lekari očekuju od 1. septembra zbog „Ribnikara“?

Genrecaije 2007, 2008, 2009, a možda još neke, imale su taj usud da istovremeno, tokom pandemije kovida, „ulete“ u pubertet i karantin.

To razdoblje dodatno im je bilo komplikovano, pored onih pubertetskih problema, ne samo fascinantnim organizacionim rešenjima za sprečavanje širenja korona virusa, kada su penzioneri ili bake i deke, na primer, mogli iz kuće samo jednom sedmično i to u „vampirsko doba“, oko tri ujutru, već i promenama načina školovanja, izolacijom, onlajn nastavom, viber komunikacijom…

Bilo bi potrebno dosta prostora da se pobroji šta smo sve preturili preko glava zajedno sa svojim tinejdžerima, ali ostalo je i nezaboravno dnevno brojanje mrtvih, onih koji su na respiratorima, kao i novoinficiranih virusom na čuvenim konferencijama takozvanog Kriznog štaba, koje su prenošene uživo.

Čim su tinejdžeri izašli iz tog razdoblja našeg bitisanja, reklo bi se da su odmah ušli u „Ribnikar realnost“.

Da li je i u kojoj meri sve to ostavilo posledice po njihovo mentalno zdravlje svakako znaju psihijatri.

Dr Danilo Pešić, psihijatar u Dnevnoj bolnici za adolescente Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, kaže za Danas da u toj ustanovi nisu primetili da su se problemi adolescenata značajno promenili, ali:

– Primetan je porast broja prvih pregleda. Drastično su povećani takozvani prioritetni uputi na osnovu kojih moramo da pregledamo svakog tinejdžera, pored definisanog broja pregleda tokom dana. Problemi zbog kojih su ta deca upućena kod nas su anksioznost, depresivno reagovanje, sve češće takozvano nesuicidno povređivanje (NSSI). Uz to, sve je više adolescenata koji se žale na problem sa pažnjom ili misle ili zaista imaju ADHD, česti su i takozvani problemi s identitetom, ali i oni u vezi sa oscilacijom raspoloženja, impulsivnost, emocionalnu nestabilnost koja prevazilazi ono što se nekad zvalo adolescentska kriza.

Prema njegovim rečima, opsesivno kompulsivni poremećaj je i dalje prisutan u adelscentskoj populaciji.

– Ima ih puno, ali nisam primetio porast. U suštini, glavna je priča školska sredina, vršnjačka grupa. To je ključno za razvoj adolescenta. Tako razvijaju socioemocionalne veštine. Mislim da je prekid komunikacije sa vršnjačkom grupom i uopšte sa školom bilo ključno za javljanje problema kod tinejdžera. Ima tu i neka druga priča koja je povezana i sa pedagoškim ispuštanjem, usvajanjem veština. Znam da generacije 2005. 2006. nisu mogle da krenu u srednje škole zbog kovida. Oni su vršnjake uspoznali u drugoj godini – objašnjava dr Pešić.

On dodaje da smo „tokom kovida imali svi nekoga ko je obolelo“.

– Bio je prisutan strah kod dece za svoje članove porodica, što je bitna stvar koja se ne pominje. Jedan od četvoro je imao gubitak člana porodice zbog kovida. Imamo sada epidemiju nepronađenog tugovanja. Imamo isključivanje iz vršnjačke grupe, teorije zavere, gubitke. Puno faktora. Uz to, povećana je zloupotreba alkohola i to drastično. Baš drastično. Tu je i zavisnost od igrica, uopšte ekrana, pred kojima mogu da budu i 50 sati nedeljno – priča taj stručnjak.

Dodaje da lečenje tinejdžera podrazumeva psihijatrijski rad, neku vrstu integrativnog pristupa.

– Imamo Dnevnu bolnicu za adolescnete u kojoj se sprovodi psihoterapija bazirana na grupnoj terapiji. Taj program može da traje i dva meseca, pa da se ponavlja kroz cikluse. Fokusiramo se na toj lekovitoj kupki vršnjačke grupe – ističe on.

Dr Pešić potvrđuje da nam je tek minula realnost „dohvatila“ nekoliko generacija, kojima je sve vreme burno.

Govoreći šta bi svi trebalo da preduzmemo da bismo ih iščupali iz sve toga, dr Pešić kaže:

– Najbitnije je da se pravi neka vrsta nadzora nad njima. Da vidimo kod koga je manifestacija problema samo razvoj, gde imamo one blaže koje može da rešava psiholog u školi i neke ozbiljnije koji će da budu prepoznati, kada će ta osoba da bude adekvatno upućena. Moramo svi da sarađujemo – školstvo, zdravstvo i porodica. To je prvi deo nadgledanja. Trebalo bi im ponuditi čak neke intervencije koje su univerzalne i mogu da se rade u školama. One su bazirane na kognitivno bihevjoralnoj terapiji. Takođe, tu su i emocionalna regulacija, psihoedukacija o drogama i alkoholu, asertivi trening, fizička aktivnost. Mogu da im se ponude specijalizovane radionice vezane za komunikaciju i socionalne i emocionalne veštine – navodi naš sagovornik.

Upitan da li je krajnji čas da počne da se radi sa decom, on odgovara da jeste i da je neophodno da se uključe vršnjaci, škola, porodica, ali i šira društvena zajednica.

– Imamo i nove izazove u vezi sa digitalnim nasiljem, novim drogama. Moramo da imamo kontrolu, da ih pratimo i digitalno se opismenimo – ukazuje on.

Kako dodaje, još nije povećan broj tinejdžera posle tragedije u „Ribnikaru“, osim dece i roditelja iz same škole „Vladislav Ribnikar“, ali da će se posledice tek javiti, kao i da je struka spremna za to.

– Očekujem porast tek početkom školske godine. Oni koji nisu bili direktno pogođeni bili su u stanju šoka, pa su otišli na godišnje odmore. Posledice će tek stići – ističe psihijatar.

Na pitanje kako da se odnosimo kada nas tinejdžeri pitaju o učiniocu krivičnog dela, dečaku K. K, on savetuje da im ne treba zabranjivati da pričaju o tome, ali da postoji i jedan problem u vezi sa tim, a to je medijski sadržaj o tom dečaku.

– Mediji su ključni. Jer način na koji se izuveštava je u najdirektnijoj vezi sa opštim reagovanjem posle tragedije. Tu mora pažljivo, pažljivo i pažljivo da se postupa u vezi sa plasiranjem informacija jer sve to može da utiče na mentalni satus konzumenata. Ribnikar će tek da nam donese posledice – kaže dr Pešić.

Govoreći na koje znakove roditelji bi trebalo da reaguju i odvedu svog dinejdžera kod stručnjaka, on navodi:

– Dve do tri nedelje ukoliko traju promene u ponašanju deteta. Ako je ono promenilo svoje ponašanje u porodici, školi, obrnulo dan za noć, nije funkcionalno. Upravo je to čas kada bi trebalo da reagujemo. Ne bi trebalo da žmurimo i to objašnjavamo tinejdžerskim dobom. Suština je na prevenciji i ranoj intervenciji jer 75 odsto svih psihijatrijskih poremećaja javi se do 25. godine – ističe dr Pešić.