Kako je poginuo Valter i ko su bili Otpisani

Iako je ovaj događaj poznat kao scenario filma „Povratak otpisanih“, ovo nije fikcija, već je reč o stvarnoj vojnoj operaciji. Inspiracija za filmsku ulogu „Tihog“ bio je obaveštajni oficir Štaba Prve proleterske divizije major Miloš Vučković. I danas se ubacivanje majora Vučkovića i njegove grupe u okupirani Beograd mlađim kolegama u Vojnoobaveštajnoj agenciji (VOA) navodi kao odličan primer angažovanja obaveštajaca u ratnim uslovima.

U muzejskoj postavci Vojnoobaveštajne agencije posebno mesto zauzima biografija Vučkovića, kao i Vladimira Perića, poznatijeg kao „Valter“, legendarnog obaveštajca, koji je delovao u Sarajevu. Međutim, za razliku od filma, Perić je poginuo 6. aprila 1945. godine.

Osim impresivnih biografija obaveštajaca koje su i ekranizovane, u hodnicima zgrade VOA, hronološki je prikazan istorijat ove agencije podeljen u četiri perioda, odnosno period do Prvog svetskog rata, zatim vreme između dva rata, tokom i posle Drugog svetskog rata, kao i nakon raspada SFRJ do danas. Takođe, prikazane su biografije svih 51 rukovodioca, zatim razvoj vojnog izaslanstva, kao i sama istorija agencije.

Kao začetak današnje Vojnoobaveštajne agencije smatra se formiranje Spoljnjeg odseka Glavnog Đeneralštaba, 1884. godine. Za prvog šefa postavljen je Radomir Putnik , idejni tvorac srpskih pobeda u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

Na zidovima hodnika, pod budnim okom kamera, izloženi su izveštaji vojnih izaslanika iz Carigrada 1898. i 1912, iz Beča 1898, kao i iz Tirane 1936. ali i tehnička pomagala, kao što su prislušni uređaji, magnetofoni, kasetofoni, kao i poznata mašina „Enigma“, kojom je nemački Vermaht tokom Drugog svetskog rata šifrovao radiotelegrafske poruke.

Hodajući hodnicima VOA, stiče se utisak da se „prolazi“ kroz istoriju i same države. Ratovi, promene dinastija i državnog uređenja reflektovali su se i na rad vojnih obaveštajaca. Menjali su se i nazivi odseka, odeljenja, uprava, ali zadatak je uvek ostajao isti – obaveštajno zaštiti Srbiju.

Izložene biografije rukovodilaca kao i izveštaji izaslanika, na primer, s početka 20. veka pokazuju veliki uticaj organizacije „Crna ruka“ ili „Ujedinjenje ili smrt“. Najznačajnija figura upravo u periodu između balkanskih i Prvog svetskog rata jeste Dragutin Dimitrijevića „Apis“. On se smatra rodonačelnikom savremene vojnoobaveštajne službe u Srbiji. Koliki je uticaj imao Dimitrijević najbolje govori podatak da je na njegovo insistiranje kralj Petar I promenio odluku i za naslednika prestola, umesto princa Đorđa, odredio svog drugog sina Aleksandra.

Reporteru Danasa , prolazeći kroz tihe hodnike agencije, pažnju je privukla stara fotografija – naizgled običnog srpskog seljaka s početka 20. veka. Iako na trenutak deluje kao da ta fotografija ne pripada ovom mestu, objašnjenje naših domaćina ubrzo rešava tu dilemu. Reč je o prerušenom legendarnom vojnom obaveštajcu Božinu Simiću na zadatku na Kosovu i Metohiji. Odmah pored ove, nalazi se još jedna njegova fotografija, ali ovog puta sa Staljinom. Po datumu ispod ove fotografije vidi se da je snimljena dan uoči bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. Da nema popisa ispod fotografija, niko ne bi pomislio da je reč o istoj osobi.

Simićeva životna priča, iako nalik na holivudske špijunske trilere, nije ekranizovana. Bio je član organizacije „Crna ruka“, učestvovao je u Majskom prevratu, a 1916. poslat je u Rusiju. Budući da je na Solunskom procesu, u odsustvu, osuđen na 18 godina zatvora, Simić je prešao u Rusku vojsku, gde je dobio čin pukovnika. Ipak, 1935. godine uhapšen je na granici prilikom pokušaja da uđe u Jugoslaviju. Međutim, ubrzo je pomilovan i penzionisan. Iako u penziji, do marta 1941. godine je bio na službi u jugoslovenskom poslanstvu u Moskvi, kad se vratio u Jugoslaviju radi učešća u pripremama za puč. Nakon kapitulacije Jugoslavije, do 1944. godine bio je delegat Vlade pri Francuskom nacionalnom komitetu generala De Gola. Kasnije je bio u proširenom sazivu AVNOJ, poslanik u Privremenoj narodnoj skupštini i ambasador FNRJ u Ankari. Prilikom prolaska kroz Sofiju, na proputovanju za Ankaru, u januaru 1946. na njega je pokušan atentat. Okolnosti atentata nikad nisu razjašnjene.

Kada je reč o radu vojnoobaveštajne službe, posebnu ulogu imaju vojna izaslanstva. O njihovom značaju govori i primer Vladimira Vauhnika. Među eksponatima izložena je i njegova knjiga „Nevidna fronta“. On je sakupio izuzetno pouzdana saznanja o pripremama Trećeg rajha za napad na Jugoslaviju. Uprkos tačnim informacijama agresor je bio nadmoćniji – usledila je brza kapitulacija, raspad vojske i njene obaveštajne službe.

Karakteristično za period pred Drugi svetski rat je i formiranje „Tajnog servisa“ – odseka za tajnu službu, odnosno „M“ odseka. Ovaj odsek se bavio špijunažom i kontrašpijunažom i nije bio predviđen „Uputstvom za obaveštajnu službu“.

Uoči Drugog svetskog rata službe su se nekoliko puta reorganizovane kako bi se pripremile za rat. Međutim nakon kapitulacije tek 1945. godine, prilikom formiranja Generalštaba Jugoslovenske armije, u njegovom sastavu obrazovano je i Obaveštajno odeljenje. Dve godine kasnije ono je preraslo u Drugu upravu GŠ. I ratovi tokom devedesetih godina i raspad SFRJ su uticali na rad vojnih obaveštajaca. Posebna organizaciona celina u okviru Ministarstva odbrane VOA je postala odlukom ministra odbrane 2004.

Koka mauzer

Prvi srpski vojni izaslanik, i to u Beču 1878. godine, bio je Konstantin Koka Milovanović. On je aktivno učestvovao u srpsko-turskim ratovima i srpsko-bugarskom ratu. Milovanović je posebno poznat kao konstruktor streljačkog naoružanja. On je izvršio bitne prepravke puške „mauzer M 1880“, zbog čega je nemačka fabrika modifikovani model zvanično nazvala „koka mauzer“.

Dan VOA

Reorganizacija, na osnovu ratnog iskustva iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, doprinela je da se Uredbom o Glavnom Đeneralštabu i đeneralštabnoj struci, od 6. maja 1920. formira Obaveštajno odeljenje. Upravo ovaj dan VOA slavi kao svoj jubilej. Ovo odeljenje je postojalo sve do početka Drugog svetskog rata.

Otac i sin

Vojnoobaveštajna agencija je jedina služba u svetu koja se može pohvaliti činjenicom da su na njenom čelu bili i otac i sin. Reč je o Vukomanu i Petru Aračiću. Otac je bio drugi rukovodilac tadašnjeg Spoljnog odseka, dok je njegov sin 43 godine kasnije bio na čelu tadašnjeg Obaveštajnog odeljenja.