Kini nedostaje peta modernizacija

Ne smemo da zaboravimo da bi za čitav svet stvari stojale mnogo gore da nije bilo uspona Kine. Ali kako će taj svet da izgleda? Možemo da predvidimo kakva će sila oblikovati geopolitiku, ali kakve vrednosti stoje iza nje?

Zvanična politika „Četiri modernizacije“ (industrijska, poljoprivredna, vojna i naučno-tehnološka) koja je podstakla uspon Kine kasnih sedamdesetih godina prošlog veka nije dala odgovor na to pitanje jer još nedostaje „peta modernizacija“ – uspostavljanje demokratije i vladavine prava. Politička modernizacija zapravo nailazi na ogroman otpor Komunističke partije Kine, koja neće da odustane od monopola vlasti. Štaviše, prelazak na pluralistički sistem, koji više kanališe politički sukob nego što ga suzbija, bio bi zaista riskantan, mada će taj rizik postajati veći što duže bude opstajao jednopartijski sistem (i endemska korupcija koja ga prati).

U ideološkom smislu, to što kinesko rukovodstvo odbacuje ljudska prava, demokratiju i vladavinu prava zasnovano je na stavu da ove navodno univerzalne vrednosti predstavljaju samo izgovor za ostvarenje interesa Zapada, te je njihovo ignorisanje stvar samopoštovanja. Kina više nikada neće da se pokori Zapadu u vojnom smislu, tako da neće ni normativno.

I tu se vraćamo na koncept „azijskih vrednosti“, koji potiče iz Singapura i Malezije. Ali njegovo značenje je do dana današnjeg, tri decenije kasnije, ostalo nerazjašnjeno. Taj koncept je u suštini služio da opravda kolektivističko-autoritarnu vladavinu tako što je ona izjednačena s lokalnom tradicijom i kulturom, sa autonomijom koja je određena različitošću, odnosno razlikovanjem od Zapada i njegovih vrednosti. Stoga „azijske vrednosti“ nisu univerzalne norme već strategija samoočuvanja pod okriljem politike identiteta.

Imajući u vidu istoriju zapadnog kolonijalizma u Aziji, želja za održanjem drugačijeg identiteta je i legitimna i razumljiva, kao što je i verovanje ukorenjeno u mnogim azijskim zemljama, pre svega u Kini, da je došlo vreme za poravnanje starih računa. Ali napori da se očuva vlast, potreba za upečatljivim „azijskim“ identitetom i želja da se raščiste istorijski računi neće rešiti normativno pitanje koje je pokrenuto time što Kina postaje dominantna sila XXI veka.

Kakav će biti odgovor na to pitanje od suštinske je važnosti jer će ono odrediti karakter globalne sile, a samim tim i kako će ona da tretira druge, slabije zemlje. Jedna država postaje svetska sila kada zbog svog strateškog značaja i potencijala dobije globalni domet. I kao po pravilu, takve države onda pokušavaju da zaštite sopstvene interese tako što nameću svoju hegemoniju, što je recept za opasan sukob.

Prilagođavanje sveta globalnoj strukturi hegemona u kojoj svetske sile garantuju međunarodni poredak preživelo je hladni rat. Sovjetski Savez nije u ideološkom smislu bio protiv Zapada već u političkom, jer su komunizam i socijalizam bili izumi Zapada. I on se nije raspao samo iz ekonomskih razloga, već i zato što je njegovo ponašanje spolja i iznutra bilo zasnovano na prinudi.

Nasuprot tome, ekonomski i politički model Sjedinjenih Država kao i Zapada, zajedno sa pravima pojedinaca i otvorenim društvom, pokazao se kao njihovo najubojitije oružje u hladnom ratu. SAD nisu odnele prevagu zbog svoje vojne superiornosti, već zbog meke moći i zato što njihova hegemonija nije bila zasnovana na prinudi (mada je bilo i nekih takvih slučajeva), već na pristanku.

Koji će put izabrati Kina? Iako neće da promeni svoju drevnu i hvale vrednu civilizaciju, Kina svoj ponovni uspon duguje tome što je prihvatila savremeni zapadni model modernizacije, što je ogromno dostignuće Denga Sjaopinga, koji je zemlju izveo na njen sadašnji put pre više od tri decenije. Ali odlučujuće pitanje o političkoj modernizaciji je i dalje bez odgovora.

Nacionalni interesi, a ponekad i čista sila, očito imaju uticaja na to kako SAD i druge zapadne zemlje primenjuju vrednosti poput ljudskih prava, vladavine prava, demokratije i pluralizma. Ali te vrednosti nisu samo ideološka prilika za ostvarenje zapadnih interesa; odnosno nisu u značajnoj meri. One su, u stvari, univerzalne, naročito u eri sveobuhvatne globalizacije.

Još se ne može predvideti kakav će doprinos imati Azija, naročito Kina, razvoju ovih univerzalnih vrednosti, ali će tog doprinosa sigurno biti ako „peta modernizacija“ dovede do političkog preobražaja Kine. Kurs Kine kao sile biće u znatnoj meri određen načinom na koji se bude suprotstavila tom pitanju.

Autor je bivši šef diplomatije i vicekancelar Nemačke